O generacijskom jazu u porodici hipotetički bi se moglo govoriti u situacijama kada bi roditelji i deca zastupali različite vrednosne obrasce i načine života. Na primer, ako bi patrijarhalni, tradicionalni obrazac porodice, sa očevim autoritetom kao vrhovnim, deca pokušavala da ospore tražeći liberalne i neautoritarne odnose. To bi onda izazivalo generacijske konflikte unutar porodice.
Međutim, ono što mi prepoznajemo u svakodnevnom životu, a što pokazuju i sociološka istraživanja, jeste da u većini današnjih porodica u Srbiji ne postoji taj patrijarhalni obrazac distribucije autoriteta kojem bi se mladi suprotstavljali. Umesto toga, poslednjih decenija ovde je dominantan jedan paternalistički obrazac brige roditelja za decu, koji je, s jedne strane, u skladu s preovlađujućim modelom roditeljstva kao žrtvovanja za decu. Taj paternalistički obrazac mladi su prihvatili i zato se danas ne može govoriti o sukobu generacija unutar porodice. Od sredine osamdesetih godina pa sve do danas mnoga istraživanja kod nas zato ukazuju na pozitivnu emocionalnu atmosferu u porodici i ne upućuju na to da postoje dublji konflikti između roditelja i dece, bilo da su u pitanju mlađa deca, odnosno adolescenti, bilo oni stariji.
Mada se, naravno, i sada ispoljavaju neke razlike koje se svode na takozvane razvojne napetosti. I deca i roditelji kritički procenjuju jedni druge, iznose zamerke, ali i pokazuju razumevanje za poziciju drugog. Istraživanja, dakle, upućuju na pozitivnu emocionalnu atmosferu, to jest da unutar naših porodica postoji međugeneracijska briga i pomoć. Dakle, ne samo roditelja prema deci, nego i obrnuto, naročito ako je reč o starijoj deci koja prihvataju recipročnu odgovornost da pomažu roditeljima.
Ova međugeneracijska bliskost delimično se objašnjava kulturološki: Srbija pripada takozvanom južnoevropskom krugu (balkanskih i mediteranskih) zemalja, gde je dominantan takozvani familistički obrazac zasnovan na intenzivnoj bliskosti i razmeni između različitih generacija u porodici.
Ono što roditelje i decu dodatno upućuje na povećanu međuzavisnost i bliskost je zajednička situacija egzistencijalne neizvesnosti. U toj situaciji deca, recimo, ne mogu lako da se zaposle i roditelji im pomažu tražeći za njih zaposlenje i omogućavajući im nastavak školovanja i zajednički život pod istim krovom. S druge strane, i mladi imaju svest o tome da društvene pozicije njihovih roditelja nisu više tako stabilne kao u ranijim decenijama, da su i oni opterećeni raznim neizvesnostima na poslu i u toj međusobnoj solidarnosti razlike i sukobi se smanjuju.
Sociološka istraživanja u Sloveniji takođe ukazuju na konstantnu emocionalnu vezanost između roditelja i dece. Štaviše, poređenje rezultata dva istraživanja iz 2000. i 2010. godine govore da je za trećinu porastao broj mladih (na uzrastu od 29 godina) koji žive s roditeljima. To se ne objašnjava samo strukturalnim razlozima (nemogućnost zaposlenja i kupovine stana) nego i kulturnim obrascem međugeneracijske povezanosti i ostvarene bliskosti: mladi se dobro osećaju u porodicama, i ovde, i u Sloveniji.
Nameće se s tim u vezi pitanje da li velika generacijska povezanost i solidarnost otežava osamostaljivanje mladih. U tom smislu mladi preispituju sam obrazac odraslosti, pa je neki subjektivno vezuju prvenstveno za finansijsku samostalnost: ako osećaju da njihova autonomija u odlučivanju i privatnost nisu ugroženi u roditeljskom domu, oni mogu nastaviti da žive sa roditeljima, a osećati se nezavisno i odraslo.
S druge strane, to što su mladi na neki način zaštićeni i povlašćeni unutar porodice u neskladu je s njihovim skrajnutim položajem u društvu u koje se veoma teško integrišu. Mladi se danas teško zapošljavaju, kasnije zasnivaju porodicu, odnosno ne preuzimaju svoje položaje i uloge u ekonomskoj i socijalnoj reprodukciji društva. Zato se može reći da na tom društvenom makronivou postoji sukob generacija, između one generacije koja zauzima društvene položaje i one koja treba da ih preuzme. Sistem više ne uspeva da apsorbuje mlade generacije na način na koji je to činio u decenijama nakon Drugog svetskog rata, kada su se mladi zapošljavali ubrzo po završetku školovanja, potom zasnivali porodice, dobijali stanove, bivali integrisani u društveno-političke organizacije i slično.
Međutim, već sedamdesetih godina dolazi do slabljenja sistemskih mehanizama integracije mladih, dok će osamdesete ostati upamćene i po naslovima knjiga koji dovoljno govore o položaju generacije: ,,Omladina i društvena kriza”, ,,Deca krize” itd. Trend se, naravno, samo zaoštrio tokom devedesetih, a nažalost i u ovom milenijumu. Skrajnute generacije osećaju se otuđeno u odnosu na sistem – mladi više ne računaju na podršku društva i države. Njihove životne strategije postaju atomizovane, snalaze se samostalno kombinujući one resurse (obrazovanje, veštine, kontakte, poslove, prihode i slično) koje su sami stekli, ali u velikoj meri se oslanjaju i na porodične resurse – pomoć i podršku roditelja. Može se reći da su međusobna očekivanja između generacija u porodici velika, kako mladih od roditelja, tako i obratno. Pošto postoji saglasnost a ne suprotstavljenost oko očekivanja, a da bi se ona ostvarila neophodna je međugeneracijska solidarnost i saradnja, onda je porodica, najčešće, mesto bez generacijskih sukoba.
Sociolog, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Tekst je preuzet iz Politike