Pravo
značenje reči primitivac je prost, neobrazovan čovek. Ali kod nas
najveće primitivce, oličenje primitivizma, nalazimo upravo među onima
koji poseduju nekakvo obrazovaje. Jedna od karakterističnih osobina
pravih primitivaca jeste njihova sposobnost da dugo i vešto skrivaju
svoj primitivizam. U mirnim vremenima ugnjezde se u nekoj sredini i
svojim manirima naizled uglađene osobe, pristojnim izgledom i uljudnim
ophođenjem, uspevaju da zavaraju okolinu. Suština je zapravo zamaskirana
sa nekoliko skupih odela i nekoliko naučenih fraza. Primitivci su tako
ušuškani u samoj srži društva poput larvi koje mogu ostati larve čitavog
života. Ali ako naiđu za njih povoljne okolnosti, iz tih larvi se
razvijaju štetočine koje iznutra nagrizaju i dovode do propasti sve što
dotaknu.
Primitivizam
se svuda unaokolo širi kao paučina. A kada nema vetra da ga razduva,
štošta se uhvati u njegove mreže. Primitivci jedni druge prepoznaju i
onda kada su premazani sa hiljadu zaštitnih boja. Postoji prava
internacionala primitivaca i njihova međusobna solidarnost. Podržavaju
se i pomažu kada se nađu u nevolji. Primitivizam se jako vezuje za
prostakluk, a prostaštvo je za mnoge opčinjavajuće.
Prostak
veruje da svet postoji samo njega radi. On nema nedoumica, kolebanja,
griže savesti, trauma. Svet viđen njegovim očima je pojednostavljen,
uprošćen, bez moralnih dilema. „Ili kako ja kažem, ili nikako!“ Udara
pesnicom o stol, ili pesnicom u oko kako bi stavio do znanja da mora
biti po njegovom. Ima širok osmeh kojim pokazuje zlatne zube. Nosi
razdrljenu košulju da bi otkrio maljave, muške, junačke grudi.
U
mirnim vremenima primitivci kao oličenje prostakluka katkad služe za
podsmeh. Njihova neutoljiva glad i žeđ da sve prilagode i potčine sebi
deluje budalasto i megalomanski. A kao odgovor na sredinu koja im se
ruga, stvaraju svoju kulturu, svoju državu u državi. Imaju svoju
književnost, svoju muziku, svoje idole, svoje zvezde i kraljeve.
Primitivizam je zarazan. Kultura primitivaca u mračnim vremenima postaje
državna kultura, njihovi idoli – idoli masa. Duh primitivizma oseća se
tada na svakom koraku, vlada nad mišljenjem, utisnut je u svaki delić
života, nadmoćno se uzdiže kao metafora svega postojećeg.
Primitivac
nanjuši drugog primitivca na daljinu. Primitivac uvažava drugog
primitivca. U tom drugom vidi sebe, kao u ogledalu. Vidi grubost koja mu
imponuje, prostaštvo kome se divi, autentičnu bezobzirnost. Primitivac u
politici poštuje i uvažava samo načelo sile, primitivac u društvu
ushićava se opštim bezumljem, a intelektualni primitivac, taj contradictio in adjecto,
ali itekako postojeći u društvima zarobljenog uma i sužene svesti,
kolektivizma i populizma, uništava svako mišljenje, svaki uzlet duha i u
prvim je redovima borbe protiv individualizma. Primitivizam je korov
kojeg ima posvuda. Poput je rđe koja se svuda hvata, poput kiseline koja
sve nagriza. Primitivan čovek veruje da je uvek u pravu, ne priznaje
drugačije mišljenje, slep je i gluv za sve razloge i činjenice. Nije u
stanju da ima viziju budućnosti, a prošlost svodi u nekoliko stereotipa
kojima objašnjava ukupnu istoriju čovečanstva. Primitivizam je toliko
žilav, jak, dosledan i uporan da se prenosi kao nasledna bolest sa
generacije na generaciju. I tamo gde se čini da je iskorenjen, iznenada
se javlja, niče iz pepela svoga uništenja. „Čežnja za primitivnošću je
bolest kulture“, napisao je Santajana.
Primitivizam
rađa fanatizam, a fanatizam primitivcima daje novu snagu, snagu varvara
spremnih da ruše, gaze, uništavaju. Šovinizam, fažizam, staljinizam,
objedinjuju u sebi primitivizam i fanatizam. Fanatici slepo hrle ka
ostvarenju svoga cilja. Ujedinjeni su u mržnji. Mase zaslepljene
fanatizmom, podjarmljene mržnjom, hranjene primitivizmom, pretvaraju se u
ljudska krda. Idu i prema sopstvenom uništenju jer slepilo fanatika i
glupost primitivaca jedino mogu biti zaustavljeni istom takvom brutalnom
silom kojom su krenuli da unište sopstvenu civilizaciju.
Ovdašnji
primitivci spojili su fanatizam i akciju. U ime svoje nacije,
ideologije i vere, lome kosti, stvaraju masovna groblja, ostvaruju se u
nasilju. Buldožderima melju tela žrtava i bacaju ih u rudarska okna.
Jedna žrtva za primitivnu pamet i iz nje izraslu moć i silu, nije ništa.
Treba da stradaju stotine hiljada, možda milioni, da se zadovolje
neumerene primitivne strasti. Obilazeći ratne invalide svoje vojske
jedan ovdašnji vođa ih je pozdravio rečima: „Drago mi je što vas vidim u
tolikom broju!“ A jedan drugi, na opomenu da njegov narod više nema
nijednog prijatelja u svetu, odgovorio je: „Imamo jednog – Isusa
Hrista.“
Sve
što ovakvi dodirnu, pretvaraju u svoju suprotnost. Vera postaje
blasfemična, rodoljubje kompromitirajuće, kultura ponižavajuća, vlast
zaštita bezvlašću, visokoučene institucije paravan za gluposti, politika
– utočište za primitivizam i primitivce. Ideološki buzdovan u rukama
primitivaca vitla i mlati oko sebe sve čega se dotakne. Jednom probuđeni
i osokoljeni primitivizam širi se posvuda nezadrživom snagom, pružajući
zastrašujuće primere bezobzirnosti, ponižavanja ličnosti i oduzimanja
životu osnovnog dostojanstva.
Primitivizam
je izrugivanje duhu i istovremeno označava siromaštvo duha. Samoljublje
bez ikakvog pokrića, oholost prema nemoćnima, poniznost prema
gospodarima. Primitivci pišu istoriju samoobmana, a „samoobmana je“,
kako je kazao pesnik, „ubitačna i za ljude i za narode.“
Može
se pretpostaviti da će se sa nastupanjem mirnijih vremena primitivci
povući sa glavne scene u pozadinu zbivanja, delujući sa rezervnog
položaja. Prostakluk će pokriti pokradenim zlatom, obložiti ga dragim
kamenjem i svilom. Ukrasiti diplomama i visokim državnim funkcijama.
Biće manje glasni, ali jednako uticajni kao i pre. Oni ne sumnjaju da
budućnost pripada njima, kao što im pripada i sadašnjost. Svuda će
tražiti i nalaziti saveznike. Prostaštvo, fanatizam, lopovluk, beda
duha, vrte ovaj svet. Primitivizam je neukrotiv, on je u samoj srži
našega sveta, ali i u samome izvorištu najvećih i najstrašnijih zala.
Filip David, Jesmo li čudovišta, Bosanska knjiga, Sarajevo 1997, str. 151-153.