Femicid i samoubistvo ubice: Pokušaji šekspirizacije zločina

U tome nema ničeg šekspirovskog – to je prosto zločin.

23. novembar 2022, 10:04

Foto: Ana Batrićević

Kada žrtva ne dobije priliku da napravi izbor da li će živeti ili ne, to nije tragedija, u tome nema ničeg šekspirovskog – to je prosto zločin. Ako se već prave paralele sa velikim književnim delima, što neki čine kada samoubistvo počini neko ko je prethodno ubio ženu, moramo biti precizni: Romeo nije ubio Juliju, ni obrnuto

U danima kada nastaje ovaj tekst, tabloidi u Srbiji i regionu besomučno izveštavaju o slučaju ratnog veterana iz Tuzle koji je ubio suprugu, a potom i sebe. Po ko zna koji put, prave istu grešku: slučaj nazivaju tragedijom, ističu da je ubica-samoubica bio nosilac značke Zlatni ljiljan, koja se dodeljuje vojnicima i oficirima za doprinos u oružanim dejstvima Armije BiH tokom rata 1992-1995.

Način na koji bosanskohercegovački tabloidi izveštavaju o ovom slučaju neodoljivo podseća na boljke od kojih su se srpski mediji donekle izlečili. U Srbiji se zaista sve ređe dešava da mediji romantizuju femicid koji je praćen samoubistvom počinioca.

Slučaj Pajčin-Kapisoda

No, put do toga bio je dug i mučan. Slučaj koji je najviše medijski obrađivan sigurno je ubistvo pevačice Ksenije Pajčin u martu 2010. Nju je vatrenim oružjem ubio emotivni partner Filip Kapisoda, koji je potom i sam izvršio samoubistvo. U danima i nedeljama koje su usledile, mediji su pisali o paru Pajčin-Kapisoda kao o “Romeu i Juliji”, naslovi su sadržali fraze poput “tragičan kraj velike ljubavi”, a bilo je medijskih spekulacija da će biti – zajedno sahranjeni.

Ovo poslednje “prelilo je čašu”: reagovali su porodica Pajčin i brojne ženske organizacije, naglašavajući da je u ovom slučaju jasno ko je ubica, a ko žrtva i da to što se ubica i sam ubio ne menja ništa, kada je reč o njegovoj odgovornosti. Ksenija Pajčin nije imala priliku da napravi izbor da li će živeti ili ne, dok Kapisoda jeste.

I tu treba i mora da bude kraj svakom narativu koji fenomen femicida i samoubistva pokušava da predstavi tragično šekspirovski. Jer, ako pravimo paralele sa velikim književnim delima, moramo biti precizni: i Romeo i Julija počinili su samoubistvo, maltene nezavisno jedno od drugog.

"Volim je i tako mrtvu, hladnu i zgrčenu“

U novembru 2012. Darijan Musić ubio je u Novom Sadu svoju devojku Vladislavu Červenko. Musić se nije ubio, danima je bežao od policije, ostavljajući na svom Fejsbuk profilu kilometarske postove u kojima se obraćao direktno mrtvoj Vladislavi, patetično izjavljujući ljubav i preteći samoubistvom. ”Volim je i tako mrtvu, hladnu i zgrčenu. Voleću je zauvek više od sebe i svega! Voli i ona mene i dalje, mi smo nešto posebno. Ali jbg bog je opet imao us*an plan za mene… Mrzite me, imate i razlog, ja ću je opet voleti!!! Saučešće porodici, nisam hteo jbg, izjednačiću sad. Prenesite saučešće mojoj mami”, napisao je Musić nakon što je, prema nalazima sudskih veštaka Vladislavi naneo više od 60 povreda rukama, nogama, metalnom šipkom i nožem.

Zvaničan uzrok smrti Vladislave Červenko bila je povreda jetre izazvana višestrukim udarcima. Musić se nije ubio, uhapšen je i osuđen, ali je način na koji su mediji direktno prenosili njegove postove na Fejsbuku, kao i svirep način na koji je ubio Vladislavu, izazvao nedvojbenu osudu javnosti.

Nezapamćeno medijsko posrnuće

To, međutim, nije bio slučaj sa Stelom Gudelj (26), studentkinjom medicine koju je 2013. zadavio bivši partner Aleksandar Šundić (23). I on je danima bežao od policije i ostavljao poruke kako se neće predati živ, ali se na kraju ipak predao. Međutim, medijsko posrnuće koje je pratilo ovaj slučaj nezapamćeno je čak i ovde, gde se do etike i saosećanja u medijima ne drži mnogo.

Gotovo svi mediji prenosili su izjave Aleksandrovih prijatelja koji su ga opisivali kao finog mladića “koji se zaljubio u laku devojku”, koja ga je “namerno pravila ljubomornim”, “bila starija od njega”, kako ga je “izludela”. Stela je, međutim, vezu sa Aleksandrom raskinula nekoliko meseci pre ubistva, a kada su pozvani na odgovornost za ono što rade, mediji koji su, bez preterivanja, branili Aleksandrov čin, tvrdili su da treba da se čuje i “druga strana”.

Podsećamo da kod femicida nema prve i druge strane, prva je ubijena, satrta i ućutkana.

Zlokobna statistika

U Srbiji, ali i u ostatku sveta, broj istraživanja na temu femicida praćenog samoubistvom počinioca gotovo da je jednocifren. U Srbiji se ovaj fenomen pominje u okviru istraživana femicida, dok su sociokulturološke studije ovog fenomena dostupne samo za Ganu, Izrael i još nekolicinu zemalja, koje su kulturološki teško uporedive sa Balkanom.

Neke podatke ipak imamo. U ovoj godini, do novembra se dogodilo 25 femicida, od toga osam samoubistava ubice i šest pokušaja samoubistava. U 2021. dogodilo se 26 femicida, od čega je pet praćeno samoubistavom ubice, dok je u 2020. od ukupno 29 femicida, 10 pratilo samoubistavo ubice.

U periodu od 2017. do 2020. godine, tri četvrtine učinilaca je nakon femicida pokušalo ili izvršilo samoubistvo, pokazuje publikacija “Analiza slučajeva femicida vatrenim oružjem” (UNDP, 2021). Od tri slučaja u kojima su učinioci nakon izvršenja femicida pokušali da ubiju i sebe, u jednom slučaju jedina informacija je bila da se učinilac nalazi u teškom stanju i da je životno ugrožen, za jednog učinioca nema daljih informacija, dok u trećem slučaju mediji navode da se učinilac oporavio i da mu je određen pritvor.

U slučajevima kada učinioci nisu izvršili samoubistvo (4 slučaja), institucionalni odgovor odmah po izvršenju femicida bio je hapšenje i zadržavanje učinioca na 48 sati, što je produženo na 30 dana. Samo u jednom slučaju došlo je do sudskog ishoda i, kako mediji navode, učinilac je osuđen na 10 godina zatvora (devet godina zbog ubistva i godinu dana zbog nedozvoljenog nošenja oružja). Ubistvo je iz teškog preinačeno u obično, a učinilac je do pravosnažnosti presude bio pušten na slobodu, pa su mediji izveštavali da žrtvina ćerka strahuje za svoju bezbednost budući da živi u blizini učinioca.

Pretnje samoubistvom kao obrazac

U dostupnoj literaturi pominje se i da su pretnje učinioca samoubistvom uočene kao obrazac zlostavljanja intimnih partnerki, naročito onda kada žrtva napusti nasilnika pa on koristi manipulativne pretnje samoubistvom kako bi povratio kontrolu nad njom (Burden, 2020). Ovo se ogleda u sledećim ponašanjima učinioca prema žrtvi: govori joj da je ona njegov razlog za život; preti joj da će se ubiti ako pokuša da ga napusti ili da se razvede; govori joj da nema zašto da živi ako mu se ona ne vrati ili ako ne ostane sa njim; preti samoubistvom kako bi je naterao da ,,dokaže“ svoju ljubav prema njemu radeći sve ono što on zahteva; nagoveštava da će žena biti kriva ako on završi mrtav (Burden, 2020).

Samoubistvo ubice je karakteristično je za muškarce ubice žena – samo 1 odsto ubistava intimnog partnera praćenog samoubistvom su slučajevi u kojima su žene ubile muškog partnera i izvršile samoubistvo (Mršević, 2013:63).

U stručnoj literaturi se samoubistvo posle izvršenja ubistva u okviru partnerskog odnosa naziva produženi suicid. Iako je ubistvo-samoubistvo poslednjih godina često zastupljeno, mali je broj studija koje proučavaju ovaj fenomen. Kao najčešći uzrok samoubistva ubice navode se depresija, patološka posesivnost i strah od gubitka partnerke (Mathews, 2005:20-21cit. prema Lacmanović, 2018:4; Mathews, 2008: 37), neuzvraćena ljubav, prevara, gubitak interesovanja i drugi problemi emocionalne prirode. Samoubistvo posle ubistva predstavlja erupciju neobuzdane agresije, koja potiče od neusklađenih emocija, prolongiranih stresova i formiranja anksioznosti visokog rizika, posebno između bračnih i vanbračnih partnera (Kovačević, Kecman, 2006:38).

Nijedna raspoloživa studija ne pominje – izbegavanje odgovornosti. Taj motiv nekako bode oči i prvi nam je na pameti, ali je do egzaktnih dokaza veoma teško doći, jer nijedan ubica koji preživi pokušaj samoubistva neće u svojoj odbrani reći: pokušao sam da se ubijem da ne bih odgovarao za ubistvo.