Jezik može biti u službi istine i u službi laži, pa se njime
i jedna i druga mogu podjednako uspešno izraziti i preneti. Jezik može biti u
službi očuvanja poretka ili rušenja poretka: on može da služi oplakivanju
prošlosti ili njenom slavljenju; rečima se može nešto učiniti jasnim i
razumljivim, ali i nejasnim i nerazumljivim. Ukratko: reči se ovde vrednuju sa
stanovišta njihove moći a ne sa
stanovišta njihove istine. Reči su
oružje kojim se svet menja ili opravdava.
Ako neko misli da reč nije tako moćna, onda mu se može
odgovoriti na ovaj način: „čak i samo malo moći još uvek predstavlja moć, kao što
je jedan dolar, mada predstavlja malo novca, još uvek novac“ – zapisao je T.
Parsons u Modernim društvima. Ako se
misli da iz dvoboja rečima ne sledi nužno rat, onda valja navesti reči V.
Bukovskog: “Neće biti rata…, ali će biti takva jedna borba za mir da neće
ostati ni kamen na kamenu“.
Ako se vrši ne samo nasilje nad rečima nego i nasilje
rečima, onda je to priprema za stvarno nasilje. Borba rečima prethodi govoru
oružja, pa R. Bugarski ima pravo da zaključi: „izgleda da u jezičkim kartama
stoji građanski rat“. Pucanje iz deseterca prethodi pucanju iz topova. To su
reči iza kojih ostaju vidljive posledice: ima neprijatnih, otrovnih i smrtnih
reči kojima se postiže strašni učinak na ljudsku dušu i sećanje.
Sve bolesti društva prvo su vidljive u bolesti jezika: ako
boluje jezik, onda boluje i društvo! Oboleli jezik uvek prethodi obolelom
društvu: prve tamnice, prvi zločini i prve grobnice pripremaju se u jeziku i
govoru! Prve mine su jezičke mine: one prvo eksplodiraju u jeziku i govoru, a
onda u domovima i gradovima.
Jezičke bitke prethodile su vojničkim borbama: udarni odredi
sedme sile, opremljeni rečima sa najjačim ideološkim punjenjem, krenuli su prvo
u medijski rat, ne prekinuvši ni u jednom trenu vezu sa „ministarstvom istine“,
odakle su stizala uputstva za svaki daljni korak u tom ružnom i kužnom ratu. N.
Čomski je pisao: „Postoji standardna šala da je jezik dijalekt sa armijom i
mornaricom. To nisu lingvističke ideje.“
Ma koliko da su političar i javna glasila doprineli
izazivanju i razbuktavanju rata, sam rat ne bi nikada izbio da u ljudima ne
boravi, duboko u njihovoj prirodi, neki ratnički nagon. R. Muzil tačno
primećuje: „Van svake je sumnje da se rat prihvata kao nešto tradicionalno, a
skoro da bi se moglo reći, kao periodična ustanova.“ Ne budimo naivni, ljudi
nisu anđeli. V. Solovljev obaveštava nas o jednom generalu koji iskreno
izjavljuje: „Posle Boga i Rusije više od svega na svetu volim vojsku uopšte i
artiljeriju posebno“. Ako je priroda svakog čoveka svetla i tamna u isto vreme,
onda nema razloga da se dobro pripisuje samo jednom, a zlo dokazuje samo u
drugom. A greha ima na obe strane. „Reknemo li da nismo zgrešili, pravimo ga
lažovom, i reči njegove nema u nama“ (Jovan 1, 10).
Ako reči i ne mogu da izazovu bitne društvene promene, u
njima se ove promene razumevaju, tumače i vrednuju. Zato su sredstva masovnog
opštenja i sama odgovorna za opažanje i dalji tok promena, ako ne i za same
promene. Njihova delotvornost ne može se poreći, a onda i odgovornost za
nastale posledice. I same poruke dolaze iz središta društvene moći i političke
vlasti, tako da su mass-media više posrednici i prenosnici nego stvaraoci
poruka: ona su po pravilu pod manje-više strogim nadzorom centara moći i
vlasti. Analitičari se ipak slažu u stavu da su javna glasila u izvesnoj meri
odgovorna, pa jedan od njih ima razloga da istakne: „Zbog toga se mediji
legitimno mogu smatrati odgovornim za ono što čine ili ne čine, čak i ako su na
određeno ponašanje prisiljeni bez sopstvene volje“. U kriznim vremenima, a
posebno u ratnim, sloboda javnih glasila ograničena je zbog tzv. viših,
nacionalnih, interesa.
Svi strahovi, grčevi i mržnje ispunili su govor i jezik
politike i mass-medija mnogo pre no što su se mogli prostim okom videti na
licima ljudi, učesnika krvave drame u balkanskom zverinjaku. Iz govora i jezika
moglo se zaključiti ko je ko i ko će koga: metafizička zebnja uskoro je zadobila
fizičke oblike! Mladen Lazić tačno opisuje to stanje: „Pozornica za građanski
rat bila je na taj način postavljena: ustoličeni su nacionalistički režimi,
šovinistička osećanja stanovništva su raspoređena, a etničko/verska izmešanost
je (bila) takva da (je) pravo svakog predstavlja(lo) nepravdu prema drugom“. Čovek
ne može a da se ne priseti Ničeovih vapaja: „Dajte malo svežeg vazduha! Neka se
što pre okonča ovo apsurdno stanje u kojem se našla Evropa! Postoji li ikakva
ideja iza ovog upornog nacionalizma? Kakvog smisla ima buditi se uobražene
sitne duhove u ovom trenutku kada sve ukazuje na velike zajedničke interese? –
Istinskoj kulturi su potrebna ukrštanja i uzajamna obogaćivanja“.
Reči su opasan i zapaljiv materijal od koga vernici grade
svoje hramove a ideolozi svoju moć. Interesi su otrovali naš jezik i mi
postajemo bolno svesni da su naše reči „ispunjene klupkom zmija“. „I jezik je
vatra, svijet pun nepravde“ (Jakovljeva 5-13). To je oganj kojim bog obdari
jezik: reč ima magijsku moć da izazove osećanja, misli i dela, kako najbolja
tako i najgora. I čisti jezik hrišćanske vere zagađen je ideološkim značenjima,
što se dobro vidi ako se izvrši analiza
sadržaja verskih glasila. I u njima ima iskaza koji su činjenično
neistiniti, ekumenski neumesni, politički opasni, moralno štetni, psihološki
uznemirujući, društveno razarajući. A. Birviš jednom reče: „Laž je stvarnost, ali
stvarnost ne sme da bude laž“.
Crkva ne bi trebalo da bude ni za ni protiv nego iznad svake svetovne ideologije. Vladika
N. Velimirović reče: „pod njen krov mogu stati sve stranke, ali ona ni pod
čiji.“ [Ne znamo zašto je autor u jednom kvalitetnom eseju poput ovoga posegnuo
za citatom N. Velimirovića, ideologa krajnje desničarskog nacionalizma i
klerikalizma, op. ur.] Ali mi jesmo svedoci ove činjenice: čim bi se zategnuli
odnosi između „bratskih republika“, odmah bi se kvarili odnosni između „sestrinskih
crkava“. U obe crkve učinjen je pomak od ekumenizma prema nacionalizmu:
ideologija nacije pojačana je teologijom nacije! Ako se zna da su religijski i
nacionalni identitet na ovom tlu nerazmrsivo povezani, onda je sigurno da je
osvećenje nacije doprinelo da i verska netrpeljivost postane žešća, i to među
narodima koji su istog porekla, koji govore isti jezik i koji veruju u istog
boga. Dva naroda, koje deli isto poreklo, isti jezik i ista vera! Ako ih deli
ono što im je zajedničko, kako li tek odeljuje i odaljuje ono po čemu se
razlikuju?
Ko reči posmatra isključivo kao sredstvo za sporazumevanje
među ljudima, taj sebi uskraćuje mogućnost da ih shvati u funkciji drugih i
drukčijih potreba i interesa. Jedna od tih potreba je simbolička: reči su
simboli etničke ili verske pripadnosti! Prva izgovorena reč ili rečenica
nepogrešivo obelodanjuju etničku ili versku identifikaciju govornika, to jest
ono po čemu se on razlikuje od svih
drugih naroda i vera. Jezik i pismo, koji su nastali iz potrebe da se ljudi
razumeju i sporazumeju, ovde su u ulozi razlikovanja i razdvajanja. Reč može da
spaja, ali reč može i da razdvaja. „Iz istih usta izlazi blagoslov i kletva“
(Jakovljeva 2, 3-7, 9)
Ako se uoče promene u govoru i jeziku jedne zajednice,
nacionalne ili verske, onda je sigurno da su te promene u vezi sa promenama u
vrednosno-ideološkoj orijentaciji, odnosno političkim stavovima. Jer određenoj
vrednosno-ideološkoj orijentaciji (npr. ideologiji nacionalizma ili ideologiji
klerikalizma) odgovara sasvim određen i prepoznatljiv rečnik: čak se iz rečnika
može zaključiti na vrednosno-ideološku orijentaciju. Ako su često u jezičkoj
igri „povratak korenima“, „majci-otadžbini“, „veri naših predaka“, „očevima
nacije“, „nacionalnim svetinjama“ itd., onda je jasno da nastupa vreme
nacionalističkog ludila: nacionalni simboli preplavljuju duhovni prostor!
Simbolički značaj i značenje „nacionalnih svetinja“ prevazilazi ono što je umom
dohvatljivo i shvatljivo, a u isto vreme preostaje više onoga što se oseća i
veruje. Jedna strana simbola zahteva razumevanje a druga osećanje. Simbol je most
između svesnog i nesvesnog, u njemu ima nešto od uma ali i nešto od srca. To
dobro znaju i vešto koriste jezički nacionalisti.
Ključni simboli mogu se uzeti kao pokazatelji socio-psihološke zagrejanosti za svoju veru i svoj
narod, što u isto vreme znači i zahlađivanje odnosa sa drugim verama i
narodima. Kako vreme odmiče, oseća se jačanje napona, napetosti i napregnutosti
jezika, koji više podsjeća na kotao koji se zagrejava do ključanja, nego na
mesto gde se brižljivo i sa merom sklapaju razumne i čovečne misli.
Iz jezika se može otčitati danas ono što će se stvarno
desiti sutra: etničkom čišćenju prostora prethodi etničko čišćenje jezika,
stvaranju čistih nacija prethodi stvaranje čistih nacionalnih jezika, čistke u
jeziku najavljuju čistke u državi. Ukratko: o jednoj zajednici možemo dobiti
tačniju sliku ako upoznamo njen govor i jezik nego ako upoznamo njen ustav i
zakone koji se na njemu temelje. Odnosi između dve zajednice odslikavaju se u
jeziku: njihovi odnosi prepoznaju se u odnosima među rečima! Iza stvarne borbe
za promenu društvenog i političkog položaja jedne zajednice, skriva se njeno
nastojanje za promenom jezika i govora.
Analiza sadržaja glasila neke zajednice obično se odnosi na
ono što je u njima rečeno a ne na ono što nije rečeno, iako je mišljeno: ispod
svake napisane rečenice može se dopisati neka nenapisana! Ponekad je, s obzirom
na istinu, bitnije ono što se prećuti nego ono što se izgovori: ono što nije
rečeno u izvesnoj meri određuje ono što je rečeno i kako je rečeno.
Ideološkim pojmovima uvek se nešto otkriva, ali i prikriva u
isto vreme. Oni su u svojoj biti protivrečni. To je dobro zapazio Orvel u „1984“
– oj: „Govoriti svesne laži, a iskreno verovati u njih, zaboravljati svaku
činjenicu kad postane nezgodna, a onda, kad postane potrebna, izvući je iz
zaborava za onoliko vremena koliko je potrebno, poricati postojanje objektivne
stvarnosti a celo to vreme imati u vidu stvarnost koja biva poricana – sve to
je neophodno potrebno… i tako do beskonačnosti, s tim što je laž uvek za
jedan korak ispred istine“.
Iako je Orvel doveo ideološki jezik do karikature, ne može
se poreći da je njegovo upozorenje što se tiče kvarenja i siromašenja, pa i
zloupotrebe jezika, na svom mestu. U kojoj meri smo i sami zarobljenici
ideološkog govora i jezika, pokazuju 90-te godine našeg življenja, kada se kao
na dlanu videlo kako ima mnogo onih koji ponište i obesmisle sve što dobri i
vredni sagrade i oplemene.
Što moćnici više govore, to manje misle. Zatvaranje u
ideološki govor i jezik znak je duhovnog zaostajanja i neosetljivosti za
drukčije sadržaje iskustva. Od krhotina tuđih reči prave nešto kao svoje misli,
a niti su njihove reči niti su njihove misli, sve je to nešto već
zlo/upotrebljeno i od duge upotrebe izlizano. Ostaje nada da će naići pokolenje
koje će iz svoga rečnika izbaciti njihove reči i značenja i stvoriti jezik
bliži životu, bliži istini. Stari kineski mudrac opominje: „kad reči gube svoje
značenje, ljudi će izgubiti svoju slobodu“.
Đuro Šušnjić, iz predgovora četvrtom izdanju (1995) njegove knjige Ribari ljudskih duša:
Ideja manipulacije i manipulacija idejama (1976)