Izbori su raspisani, kampanja je počela, verovatno su svi lideri,
poput Borisa Tadića, dali nalog svojima da pobede, ali mi se čini da
izbornog pobednika nećemo znati u noći između 6. i 7. maja. Tada će se
obaviti prebrojavanje, a pravo sabiranje slediće u danima nakon toga, do
roka za formiranje vlade.
Goleme muke: Švajcarci i “švajcarci”
Još u oktobru prošle godine na ovim istim stranicama napisao sam da će
izbori biti održani 6. maja. Nije to zato što mi je to šapnuo jedan
čovek s jednog mesta, već je priroda koalicije koja je vodila srpske
poslove bila takva da nije bilo nikog sa strane ko je može urušiti.
Mogli su uzajamno da se podžaveljaju, ali kao što, ponekad, brak bez
ljubavi održavaju goli egzistencijalni interesi supružnika pa trpe
zajednicu i kad se uzajamno ne trpe, tako se i ova koalicija održala
pune četiri godine.
Očekivano, i pre formalnog raspisivanja
izbora, dve velike rivalske grupe, ona oko DS-a i druga, okupljena oko
SNS-a, izbore su proglasili za sudbonosne. To je, delom, u prirodi
predizbornog nadmetanja za naklonost glasačkog tela, a jesu sudbonosni
za njihove političke i druge, manje vidljive oblike životnih karijera.
Pun sam, na primer, razumevanja za Dragana Todorovića, koji neće više
da se igra politike pa ga neće biti na listi Srpske radikalne stranke,
jer je svoje poslovanje mimo politike vezao za “švajcarca” pa su ga
pristigle muke one vrste koje se ne mogu rešiti kad ostvarite tek poen,
dva preko izbornog cenzusa, a za svaku razumnu koaliciju ste unapred i
demonstrativno zalupili vrata.
Moglo bi se čak reći da je on prva žrtva novog izbornog ciklusa, mada ne mora da znači da je obrazloženje potpuno iskreno.
Ovi što ostaju u izbornom biznisu, podvrgnuti objektivnoj analizi,
pokazaće da su, barem kad je reč o favoritima, u programskom i retorskom
smislu toliko blizu jedni drugima da ih je gotovo teško razlikovati, pa
je običnom čoveku teško da sagleda zašto bi jedni bili bolji od drugih.
Ne
vidi se jasna razlika između političkih programa i konkretnih pozicija
SNS-a i Demokratske stranke. I jedni i drugi su za ulazak u EU, saradnju
sa Haškim tribunalom, razgovore sa Prištinom… Oba takmaca za vlast se
u spoljnoj politici ne odriču ista “četiri stuba”, a sve češće se sreću
u avionima koji lete za Brisel i po tamošnjim kancelarijama, baš kao i
predvorjima ambasada značajnih sila.
Vladine stranke tu su,
ipak, u nepovoljnijem položaju. U glasačkom telu, izmučenom
četvorogodišnjom ekonomskom depresijom, pretežno je narodno uverenje da
ovi što su na vlasti misle samo na sebe, svoj džep i stomak. Njima preti
ispostavljanje računa za troškove preširoke koalicije preko koje su
došli na vlast.
Šanse SNS-a da porazi ovakvu vladajuću
koaliciju ipak nisu velike. Oni deluju kao prevrtljivci, što se ni u
srpskoj politici ne ceni, i sa druge strane imaju, dobrim delom i zbog
toga, manji koalicioni kapacitet. Da bi formirali vladu, morali bi da
ostvare spektakularan izborni rezultat ili da nakon izbornog rezultata
odustanu od onoga što sada pričaju, naprave radikalan zaokret, i potraže
koalicione partnere s kojima su do tada bili u sudaru.
Izbori
su raspisani, kampanja je počela, verovatno su svi lideri, poput Borisa
Tadića, dali nalog svojima da pobede, ali mi se čini da izbornog
pobednika nećemo znati u noći između 6. i 7. maja. Tada će se obaviti
prebrojavanje, a pravo sabiranje slediće u danima nakon toga, do roka za
formiranje vlade.
Izborna obećanja: Čemu služi jantarit?
Kako stvari stoje, izbori neće biti dramatični, učestvovao Boris Tadić
na njima ili ne, ali ono što je sigurno jeste da će druga polovina ove
godine biti izuzetno dramatična.
Tu novu vladu u drugoj
polovini godine dočekaće teški izbori sredstava kojima će se sprečavati
kolaps privrede. Svi smo ovde vezani za nekakve simboličke “švajcarce” i
generalno je srpska privreda nesposobna da ispuni obaveze. Vrlo je
verovatno da će delom i zbog izborne erozije makar minimalne poreske
discipline ponestati sredstava za zdravstvenu zaštitu, isplatu penzija i
plata.
I stranke koje se takmiče na izborima svesne su
narodnog interesovanja – sažetog u pitanje: Kada ćemo živeti bolje? – pa
već sad počinju da se takmiče u nemogućoj misiji da nam život poprave
izbornom kampanjom.
Jedni najavljuju 100 milijardi evra
investicija, oživela je i ideja o kopanju kanala
Dunav–Morava–Vardar–Egejsko more, obećavaju nam još automobilskih
giganata, iskopali su nekog Indijca koji će da uloži četiri milijarde
dolara u obnovljive izvore energije, dosetili su se uljnih škriljaca,
jantarita, minerala koga ima koliko hoćeš, ali niko ne ume smisleno da
kaže šta se od njega pravi, osvanule su vesti da Bor leži na zlatu… I
vrlo je simptomatično da se niko nije svega toga dosetio dok nisu došli
izbori.
Jedino niko ne pominje rad i znanje, pa nije čudo da je
ovde onako gromoglasno odjeknula vest da su Švajcarci referendumom
odlučili da se godišnji odmori, plaćeni, ne produže sa četiri na šest
nedelja. To iz naše perspektive izgleda kao čudo neviđeno.
Sistem referenduma kao permanentnog oblika uticaja građana na vlast
doveo je do toga da građani u Švajcarskoj neposredno utiču na odluke
svojih predstavnika u organima vlasti, a jedna od posledica toga je i
smanjeni značaj izbora.
Kod nas je sve obrnuto. Izbori su sve i
politika se u njima iscrpljuje više nego što je poželjno. Ko pobedi
računa da smo njegovi taoci do narednih izbora.
Tadić u akciji: Mali, srednji i stranci
Oko izbora je ostala još jedna dilema. Da li će Boris Tadić podneti
ostavku i listićima za lokalne, pokrajinske i opšte parlamentarne izbore
priložiti i onaj na kome bi zaokruživali kandidata za predsednika
Srbije. Ta dilema će uskoro biti otklonjena, ali predsednik se već
uključio u kampanju svoje stranke. On dobro zna šta tišti ljude, ali mu
recepti deluju nekako nedovršeno.
Prvo je najavio da će Srbija
snažan akcenat baciti na razvoj malih i srednjih preduzeća, dovođenje
velikih stranih investitora i nešto je ritualno govorio o poljoprivredi,
dežurnoj srpskoj šansi koje se svako doseti kad zagusti, plus
energetika i putevi. Oni koje to tišti, odmah su uočili šta nedostaje u
Tadićevom nizu – domaći krupni kapital, jedini oblik kapitala oko koga
se može razvijati malo, pa i srednje preduzetništvo. Izostavljanje ovog
oblika preduzetništva je politički simptomatično – valjda se smatra da
su svi bogati sumnjivi i da nisu zgodni za izborno pominjanje, ukoliko
nije stvar u tome da im se pusti krv.
Porodični biznis je
budućnost, izjavio je odmah potom predsednik Boris Tadić, i pozvao
građane da osnivaju porodična preduzeća. Iskustvo govori suprotno:
privatni biznis suočen je sa nepremostivim preprekama koje postavlja
država.
Poslovna klima za privatni biznis je izuzetno loša, što
se može videti po broju ugašenih malih i srednjih preduzeća, rekao je
povodom ovoga za Radio Dojče Vele Aleksandar Stevanović iz Centra za
slobodno tržište. Neka preduzeća više ne postoje, a neka su prešla u
sivu zonu: “Tadićev poziv je pomalo licemeran. Jer ista stranka kojoj
pripada i predsednik Srbije je učinila sve da bavljenje malim i
porodičnim biznisom bude jako teška misija.”
Ta misija je teška
jer su pokretači porodičnog biznisa opterećeni troškovima krajnje
nerazumne države, koja želi da zahvati više nego što je to racionalno,
kaže Stevanović. “Ljudi bi se rado bavili biznisom kada bi se
rasteretili troškovi rada, i tako izbeglo zapošljavanje na crno, i da se
ispita ponašanje nelojalne konkurencije u vidu povlašćenih firmi”,
dodaje Stevanović. I trenutno možda najveći problem privatnog biznisa su
takozvani parafiskalni nameti: “Parafiskalni nameti su svi nameti tipa:
ove godine ćete umesto 100.000 dinara da platite milion dinara za
baštu, ako želite da se bavite ugostiteljstvom. Platićete muzički dinar u
fabrici 50 ili 100 dinara po radniku. Opština će da vam rebne porez,
zato što joj se može, za firmarinu umesto 10.000 dinara na 200.000
dinara ove godine. Takvi i slični načini iživljavanja poreski sistem
Srbije, nakon 12 godina reformi, učinili su jednako komplikovanim kao
kada su reforme počele, upravo kroz te parafiskalne namete”, kaže
Stevanović.
Mogućno je da Tadić daje samo opšte smernice, a da
će njegovi saborci, oni s nalogom da pobede, očekivanja ljudi da
pretvore u konkretan program, ali barem moj utisak je da su oni
odmaknuti od realnog života i da slabo vide šta ljude zbilja tišti i
kako im se može efikasno pomoći.