Silno sam se zabavljala poslednjih deset-petnaest godina posmatrajući kako se rokiraju iste ličnosti na mestima predsednika i premijera u Rusiji i u Crnoj Gori. Zabavljala sam se jer je to dokazivalo kako se i najbolje institucije i principi mogu iskoristiti za samovlašće. Zabavljala sam se i zato što se radilo o dve istorijski vrlo bliske zemlje, pa se moglo baš lepo razmišljati o procesima dugog trajanja. Zabavljala sam se i zato što je to bio njihov problem.
Više mi nije zabavno. Odluka Borisa Tadića da se premesti na mesto premijera premestila je taj problem i u Srbiju. Ponovo je pred nama staro metaforično pitanje da li je demokratija korov koji može uspeti na svakom društvenom tlu ili je ona nežna biljka koja zahteva sasvim definisane društvene uslove i određeni nivo političke kuture? Ovakvo političko šibicarenje daje dosta jasan odgovor na to pitanje.
Idemo dalje – da li koincidencija da se to dešava baš u ove tri zemlje? Upravo procesi dugog trajanja pomažu da se to razume. Sve tri države su tokom svoje istorije imale različite pokušaje uvođenja parlamentarnih poredaka, ali u tome nisu imale mnogo uspeha. Nije bilo dovoljno tradicija pravne države; nije bilo modernih i dinamičnih društvenih slojeva u čijem bi interesu bila demokratija; crkva i pravoslavlje imali su jak konzervirajući društveni i ideološki uticaj; istorijom ideja dominirale su narodnjačke društvene ideologije kolektivističkog i egalitarističkog tipa; sistem vrednosti bio je patrijarhalan i hijerarhijski; teško su se odricale svojih imperijalnih ili velikodržavnih projekata koji su zadržavali prioritet nad konceptom razvoja i modernizacije. Nije to malo sličnosti, pa samim tim možemo pre govoriti o uporednim procesima nego o slučaju.
Pređimo sad na konkretno pitanje: zašto Boris Tadić ne bi trebalo da bude premijer? Tačno je da ni u jednom demokratskom Ustavu na svetu ne piše da jedna ličnost ne može biti čas ovo čas ono, ali to ne piše samo zato što se to podrazumeva. Podrazumeva se zbog toga što takvo političko ponašanje ruši osnovne principe demokratije.
Tokom istorije demokratije postojali su različiti sistemi u kojima se naglasak vlasti nalazio na različitim nivoima vlasti. Središte vlasti je najčešće bilo u skupštini; u nekim zemljama (Velikoj Britaniji npr.) je to bilo u vladi; negde u rukama predsednika (npr. u SAD ili u francuskoj Petoj republici). U zavisnosti od centra vlasti i ti sistemi imali su svoje nazive, pa su mogli biti parlamentarni, kabinetski ili predsednički sistem. U zavisnosti od toga određivala su se dalja pravila, procedure i odgovornosti.
U istoriji demokratije u Srbiji vlast je, po Ustavu, uglavnom trebalo da bude u rukama skupštine. Ipak, iskustvo je bilo sasvim drugačije. Vlast je, naime, bila tamo gde je bio najjači čovek. Ako je Nikola Pašić bio u skupštinskoj opoziciji, on se pozivao na moć skupštine; ako je bio premijer, vlast je bila u rukama vlade. Takvim pomeranjima centra sistema se, za početak, ruši Ustavom predviđen odnos organa vlasti. Kad je Boris Tadić u pitanju, to je važilo za prethodni period, u kome je, suprotno Ustavu, postupao kao da je u Srbiji predsednički sistem i tako neprekidno rušio autoritet skupštine i vlade.
Takvo prebacivanje centra vlasti obara još jedan od temelja demokratije – podelu vlasti. Institucijama se oduzimaju njihovi prerogativi, a vlast se koncentriše u rukama jednog čoveka i njegove grupe, mimo institucija. Takvo postupanje inače nestabilnu srpsku državu uvodi u ozbiljne avanture. Uz to, time se dovodi u pitanje još jedan od stubova demokratije: sistem izbornosti i smenjivosti vlasti, jer takve rokade maskiraju političku promenu, prave lažnu dinamiku, dok sistem i njegove ustanove odumiru. Time se održava moć jednog čoveka koji u svakoj prilici ostaje centralna figura, čime se jača klijentelizam kao osnovni društveni i politički odnos. Klijentelistički odnos osnova je partijske države, koja je suprotnost pravnoj državi. Partijsko i lično merilo u njoj su iznad prava i zakona, čime se dodatno podriva tanana pokorica sistema koja je u Srbiji tek ovlaš naneta u poslednjih deset godina. Ono što je naročito opasno je to što se ovakvim postupcima ismeva demokratija kao takva i guši svako poverenje u taj sistem, čime se otvaraju vrata uvek spremnim autoritarnim strujama koje čekaju da pokažu šta je čvrsta ruka. I da, pritom, mnogima lakne.
Ono što u ovoj situaciji čudi jeste i samodestruktivno ponašanje Demokratske stranke. Ona ne obraća pažnju na izborne rezultate. I to ne samo na činjenicu da je Boris Tadić izgubio te izbore, nego i na činjenicu da je stranka sasvim dobro prošla. Drugim rečima, stranka ima nove jake ljude koji su ostvarili izuzetan uspeh u Beogradu i u Vojvodini, ali ona taj sopstveni dobar rezultat ruši dajući podršku Tadiću koji je izbore izgubio. I tu sad više nije u pitanju samo Boris Tadić koji to ne vidi, već i stranka koja nema snage da prihvati realnost i smenu generacija, koja nije sposobna za promene i prilagođavanje novonastalim prilikama. A to je najpogubnije za bilo koju političku organizaciju.
Da se vratimo sad Rusiji i Crnoj Gori. One su se, zapravo, sasvim nepravedno našle u ovom mom poređenju. Naime, Crna Gora je iz te šarade izašla i, od vremena postavljanja Igora Lukšića, izgleda da se više ne bavi tim marifetlucima. A sad i ključna razlika: ti ljudi koji se smenjuju na vlasti su i u Crnoj Gori i u Rusiji dobijali izbore! I to je presudna razlika. Oni su mandat dobili, jedino što su ga koristili tako da ispadnu pametniji od sistema, da ga ismeju, iskoriste i naprave ga na budalu. Ideja da posle izgubljenih izbora i to izgubljenih u najvećim gradovima preuzmete vođenje vlade izgleda krajnje problematična s demokratske tačke gledišta. Ona je i pogubna. Ne mislim sad na Borisa Tadića. On ne gubi ništa. Gube Demokratska stranka, demokratska Srbija i građani koji su od nje očekivali da će napraviti pristojnu državu. To novo razočarenje skupo će koštati Srbiju.
Tekst preuzet sa prijateljskog Peščanika