Čini se da je sva krivica maloljetnog Bogdana Rakića
“loša sreća”.
Čudite se. Nemojte se čuditi. Ovo lice je lice koje govori o
nama ponajviše. Prije deset dana je brutalno pretučen Bogdan Rakić. Deset dana,
ehej! Ošišan je, odsječene su mu obrve i
trepavice, a onda je zavezan za automobil i vučen po asfaltu. Ne, nije u Alepu,
nije u Raki, Mosulu. Nego tu kod nas u Tesliću. Da je živo ljudsko biće u
narečenim prijestonicama rata i nesreće zlostavljano, za 10 dana bi se
otkrili monstrumi koji su ovo počinili.
Ali, ne i u Tesliću.
I da vam kažem odmah, mi smo to uradili! Neko od nas! Nisu
borci ISILA, Daeša, Al Kaide i ostalih teroristički zlotvori. Ne, ne. Mi, kao
sistem smo saučesnici u ovome. Mi, kojima sreća i fatum određuju ozlazak u
grad, odlazak na posao, vožnju automobilom, pješačenje od pedesetak metara.
Bogdanu je, vidite, baš tih pedeset metara presudilo.
Policija? Šta radi policija svih ovih dana??? Nije đavo da
se u malenom Tesliću gdje, kao uostalom i svakoj drugoj našoj kasabi, svi znaju
sve, velim, nije đavo da policija ne zna NIŠTA. A, do sada ne zna ili se pravi
da ne zna ništa.
Ima onih posebnih pokvraenjaka, one posebne vrste mudrosera
koji vele kako je “mali sigurno nečim zaslužio da mu se ovo desi”
pitam ja njih-Da li bi kaznili svoje dijete, e da je najveći zločinac, pa da ga
vezanog za automobil vuku poput lešine??? Naravno da ne bi.
A, Bogdan je svjetlosnim godinama daleko od zločinca,
lopova, nitkova. Bogdan je imao dugu kosu i bradu. Očigledno je to jako smetalo
onom dijelu nas koji su to veče započeli svoj umobolni pir.
I u ovom prekidu informacija u ovoj sramnoj ćutnji građana
Teslića, mora se progovoriti. Da li smo stvarno postali tolike životinje?
Tolika stoka?
Da.
Dabome da se prosječni nesrećnik rađa sa glupošću. Jebi ga,
genski nasljedni koktel, u čorbi lutrije ne ostavlja puno mjesta za promjene.
Ali. Ovdašnji sistem šmirgl papirom i fleksaricom dodatno tupi tu glupost. Dopinguje je agresijom. Zato ovdje i imamo kombinaciju glupih, a zlih,
agresivnih i neobrazovanih ljudi, koji u krdima atakuju na svakog drugog i
drugačijeg. Ko im brani? Bukvalno, osim što ih društvo podstiče, ko im brani da
divljaju? NIKO!
Nismo izuzeci, reći će neki. Nismo, ali je kod nas ovakav
koktel agresivnih budala u buljucima, sa baš ovim intencijama pravilo. Mi ne
njegujemo osrednjost, kao dekadentni zapad. A, jok! Mi uzgajamo beslovesnu
agresivnu glupost. Godinama, decenijama…Ona je naš intelektualni imperativ.
Naš zaštitni znak. Onda se čudimo, kobiva, što nema razlike između policajca i
kriminalca, profesora i socijalnog slučaja, komšije i nasilnika… sopstvenog
odraza u ogledalu i poraženog čovjeka.
ČUDIMO SE ŠTO DJEČAKA VEŽU ZA AUTO I VUKU PO CESTI. TO SMO
MI.
I bićemo MI, dok policija ne izađe pred javnost i saopšti
,pogađate, imena “od ranije poznatih osoba” sistemu gonjenja. A, do
tada Teslić mučki ćuti. I nije to samo problem Teslića. Moglo je zbiti ovo
zlodjelo u Tešnju, Banjaluci, Sarajevu… Možda bi se manje zataškavalo, ali je
itekako moglo da se trefi.
Kako znam? “Znam ja nas, jebo ti nas” veli Ćopić.
I tu je sva istina.
A, istina je i da u svakoj kasabi čuče jednaki i jednakiji.
Istina je da svako balkansko mjesto ima “svoju djecu” i “našu
djecu”. Ta njihova djeca žive svoje balkanske snove. Opijaju se, gaze,
plaze i zlostavljaju. Pogađate, “našu djecu”. Neko će reći da je ovo
prejudiciranje. Dabogda me istraga demantovala.
Do tada, živjećemo svoje male živote, hvaliti opet tu sreću
koja je spasila život Bogdanov. Eto, sreća ga pogledala, jeste zlostavljan, ali
nije mrtav. Mogao je proći kao Denis Mrnjavac. Dobro je, razmišljaju naši
kastrirani mozgovi, dok se molimo Bogu, Allahu, Višni, Budi, Marksu jer vikend
je, biće svega. Od pijanki do tuča i saobraćajki.
Jebo ti zemlju u kojoj sreća određuje i uređuje 90% naših
života.
Pogledajte još jednom ovo lice. Pa pogledajte sebe u
ogledalo. Dok se ne nađu počinioci ovog zlodjela-imenom i prezimenom,
ponavljam, svi smo mi saučesnici.
Ne, to ne poručujem ja, to poručuje policija
svojim (ne)radom.
Bogdanu želim svu sreću ovog svijeta i makar pet deka pravne
države, da se poslije ovog može barem malo osjetiti čovjekom.
Do tada, razmislite o djeci. Ako nemate svoju, razmislite o
dječici koju znate, koju volite. Jesu li
zaslužila ovo? Sva djeca? Njihova i
naša?
Dragan Bursać je novinar i kolumnista BUKA portala. Možete ga naći na Twitteru @dijalekticar