Knjiga poznatog pisca se tako zove i pojavila se ove, 2012. godine, i
naslov njegov i naš nisu slučajni – pisac je pravio istoriju.
Hronološki brižljivo, od aprila 1992. pisac beleži zbivanja u kojima
je bio akter i kao pisac-ideolog i kao državnik. Sve se može proveriti i
iz verodostojnih izvora koji su dostupni – a ima nas koji smo zbivanja
pratili uživo. Povremeno Ćosić retušira nešto – one hvalospeve S.
Miloševiću, a poredio ga je sa N. Pašićem. To ne menja poziciju koju je u
ratu pisac imao; on nije samo svedok već i neposredni učesnik, i stoga
je ova knjiga naglašeno intonirana ispovednim pasažima. S razlogom, jer
je taj bosanski rat Ćosić izgubio onako kako ga je i vodio. Daleko je on
od prote Matije, a nema dokaza da je za Juvenala ili Salustija čuo, no –
on u naslovu oponaša J. Flavija s onim slavnim mu delom – De bello judaico.
Postoji kod Ćosića ta težnja da nešto začini krupnim imenima. Ovde je
ipak bitno kazivanje – u Ženevi se složio s F. Tuđmanom da je BiH
država-nakaza i izložio svoj plan “humanog preseljenja naroda”, jer mu
je – naglašava uporno – važno “da se stvara srpska država preko Drine”.
Imao je rešenje za čitav Balkan, ali su ga svi izdali. Verovao je da će
se R. Karadžić i M. Boban složiti, ali istorija ih je sve pretekla, kao i
mnoge druge, a Ćosića posebno. Sve vreme on sedi s Vojom i Tasom i
obaveznim i važnim Acom. Imena govore za sebe. Posebno je kivan na
Jeljcinovog ministra A. Kozirjova i zasipa ga ovde ružnim rečima, jer
nije shvatio “da Srbi neće da istupe iz istorije”. Ćudljiva je boginja
Klio – ona zna da napusti i čoveka i narod. Najbolje u knjizi je
rasprava s E. Morenom koji nije shvatao ništa, ali nije hteo da uzmakne
Ćosiću, jer je znao šta je rat i ko ga vodi protiv koga. Pisac srpski
veruje da je istorija njega odabrala i namenila mu “da ponovi ulogu
kneza Pavla”. Budimo pravedni, jer s vremena na vreme Ćosić pomene
fatalni “srpski hibris” odnosno, one veličine kojima se i priroda i
istorija svete – tako je F. Niče tumačio taj grčki pojam. To je ta
“razistorija”, onaj nonsens kojim je Ćosić obogatio naš jezik.
Osim zbivanja ratnih, zanimljive su i Ćosićeve reminiscencije kojima
nastoji da odgonetne istoriju samu koju je – to nije sporno – stvarao
zajedno sa bosanskim ratovođama i razbojnicima.
Svi su ga izdali naglašava uporno, pa i Rusija u koju se nadao u času
kada je providencijalna uloga Karadžića i Mladića bila na pragu
ostvarenja. Nije mu verovao ni Pariz ni Beč, a svoje mesto u ovom
kazivanju je dobio zvaničnik EU Oto Habzburški koji je “samo arheološki
ostatak bivše monarhije”. Kao da ne zna Ćosić šta je vojvoda Arkan
poručio tom potomku za vreme njegove posete Sarajevu. Bitno je vezano za
Vidovdan i to godinama, pa i ono kada je avion francuskog predsednika
Miterana oštećen artiljerijskom vatrom upravo na Vidovdan u Sarajevu. U
nečem je Ćosić sasvim u pravu – SRJ je s njim “prirodno povezala svoju
sudbinu političku sa sudbinom Republike srpske u BiH”. Pominju se
naravno i Štrpci – bez detalja koje znamo – i Srebrenica koja je
“manipulacija najniže vrste”. Ima među njegovim reminiscencijama
zaprepašćujućih – “Prvo zasedanje AVNOJ-a održano je u Jajcu, a ne u
Kragujevcu”. Kada čovek počne ovako da laže, kraja nema i pitamo se da
li on ne zna ili neće da zna. Sve je pisac i ratnik stavio na kocku da
bi Srbi živeli “pod zajedničkim državnim krovom”. To je hteo i Tuđman,
ali se na vreme povukao iz igre i činio nešto drugo – nas uvek istorija
prevari. Osobito kada je stvaraju mali i nesposobni ljudi koji se
prihvate velikih državnih i važnih nacionalnih poslova. Jedino ga je –
naglašava Ćosić – SPC razumela i to donekle – već u nečem je s
patrijarhom Pavlom mnogo toga zapinjalo. Kada se ovakvi projekti – a
imaju ih i Hrvati i Albanci naravno – sprovode i realizuju u osvit XXI
veka u Evropi drugačije nije ni biti moglo. I tako se ovde i prikazuje i
Milošević kao zlo, ne zbog toga što je poveo rat, nego zbog toga što ga
nije pobedonosno završio. To je zaista hibris, ali nacionalni i
nacionalistički, koji nas je dovde doveo. I danas RS gradimo, samo
drugim sredstvima, a tu dobro dođe i knjiga akademika D. Ćosića. S kim
se sve nije sukobljavao Ćosić i svi su ga izdali, siti valjda njegovog
nacionalističkog hibrisa. Posebno mu je smetala Republika N. Popova koja
je za njega “NATO-agitprop”, gde se okuplja Soroš-inteligencija i
politički ološ, kako se doslovce izražava. Ipak, u jedno je akademik
siguran – na svetu postoje dva naroda-stradalnika – Srbi i Jevreji.
Jermeni se recimo i drugi ne pominju u ovom delu. Albanci i toliki drugi
su “etnički talog balkanski najgore vrste”. Kako je rat vodio, tako ga
je Ćosić i izgubio, i ovo je ili lament ili glupost na koju smo
oguglali. I knjiga je zaista pisana lako – iz nacionalnog –
nacionalističkog daha i lako se čita. Ne treba se pitati šta je pisac
hteo da kaže – po onom poslovičnom – već šta je hteo da prećuti, a ipak
je i to vidljivo. Bilo kako bilo, mi smo s tim ratom obeležili i kraj
veka i kraj milenijuma na Balkanu, kako je to u Evropi davno rečeno. No,
svedok i saučesnik je u jednom uspeo, a to je kako se slični projekti
završavaju i kako će se i drugima završiti; a nisu samo Srbi to činili i
drugi su – imperijalizam malih naroda nije isti, ali je uvek veliki po
sumanutim projektima.
Zarad ovoga i valja pročitati ovo Ćosićevo najnovije delo, a što se uzroka ratova tiče – ima mnogo boljih izvora.
Tekst preuzet sa prijateljskog Peščanika