Politika na vlasti uvek izbegava aktivno građanstvo, jer ono ometa njeno lagodno i neodgovorno ponašanje.
Hoćemo li mi građani i građanke izdržati sledećih devet meseci histerične predizborne kampanje koja se već rasplamsala kao da su izbori za nedelju dana, a ne tek početkom iduće godine?
Partijske taktike kojima smo izloženi su raznovrsne. Naprednjaci su na početku trku „povukli”, a potom su se sklonili u zavetrinu gde uz obilje i vode i hrane mirno čekaju. Dinkić, kome je uobičajeni manevar rušenja vlade propao, pokušava da nametne tempo koji niko ne može da prati i kršeći, ovogputa,zakone fizike, istovremeno se pojavljuje u skupštini, medijima, na ulici, na svečanim otvaranjima i muzičkim priredbama. LDP nas upornim ponavljanjem reči ,,preobražaj”,u koju je sažeo svoj predizborni program,navikava i na odluku da se uključi u sledeću vladu ako DS dobije potrebnu većinu. Koalicija na vlasti se opredelila za očuvanje privida redovnosti i normalnosti. Oni nastavljaju da rade, po sopstvenoj oceni uspešno, posao koji im je poveren uvereni da će do kraja mandata ostvariti rezultate koji će smanjiti opšte razočaranje.
Pitam se da li je zajednički plan vlasti i opozicije da većini birača ogadi izbore, i vlast osvojesamo glasovima svog, u svemu poslušnog i zato privilegovanog članstva? Ako takva namera zaista postoji, može se osujetiti jednostavnim masovnim izlaskom na izbore. To dalje otvara pitanje – za koga glasati?
U ovom trenutku postoji nekoliko grupa i inicijativa koje paralelno rade na definisanju alternativnog građanskog odgovora. Kroz škrgut zuba i izlive nezadovoljstva govori se i o formiranju novih pokreta, partija i nezavisnih izbornih lista. Mislim da je to teško izvodljiv plan ne samo zbog kratkog vremena da se definišu programi nego i zbog ogromnih logističkih i finansijskih problema koje takav proces zahteva.
Mislim da vreme do izbora treba iskoristiti za intenzivni dijalog civilnog društva sa političkim partijama. Taj dijalog mora definisati agendu buduće vlade, tj.pitanja i prioritete kojima ona treba da se bavi jer sva istraživanja pokazuju da se prioriteti građana i partija ne poklapaju. Ovde pre svega mislim na izjednačavanje pitanja evropske integracije sa pitanjem Kosova, koje građani stavljaju tek na sedmo mesto, daleko iza zapošljavanja, pokretanja ekonomije i uspostavljanja pravnog sistema koji uliva poverenje, pitanja ljudskih prava i jednakosti.
Kroz razgovore se mora uspostaviti ne samo obaveza da se dogovoreni „dnevni red” prihvati i sprovede, već i obavezada se dijalog nastavi, da se postignuti rezultati analiziraju, uočene mane prevaziđu, i da se dnevni red aktivno prilagođava brzim i dubokim promenama koje se odigravaju u okruženju.
Moja taktika je da ćupo ko zna koji put daponovim svoje duboko uverenje da nas samo potpuna posvećenost temeljnim reformama, koje su srećom i preduslov za evropske integracije, možeizvući iz dubokog očaja u koji nas je odvela trenutna kriza.Ta kriza nije samo naša, već je evropska, a verovatno i globalna. To je kriza iscrpljenosti jednog sistema, koji je nagrizao osnove demokratije i sveo učešće građana na puki formalni minimum. Zato me dodatno ohrabruje činjenica da akcije nezadovoljnih građana, započete na španskim trgovima, nisu zamrle, već se šire celom Evropom. To je prilika da se i civilno društvo u Srbiji priključi procesu povratka građana u demokratske procese, uspostavljanju novih, odgovornih institucija države, definisanju jasne uloge političkih partija, a sve sa krajnjim ciljem ustanovljenja društava baziranih na socijalnoj pravdi, jednakosti, smanjenju jaza između bogatih i siromašnih.
Logično je i neizbežno da taj proces vode mladi,a prvi korak koji u tom smislu moramo preduzeti jeste ozbiljno obrazovanje za sve one koji žele da u demokratskim procesima aktivno učestvuju. Naša država iz najmanje dva razloga ne pokazuje pravu spremnost za tako nešto. Prvi je da politika na vlasti uvek izbegava aktivno građanstvo, jer ono ometa njeno lagodno i neodgovorno ponašanje. Drugi je ozbiljniji, i deo je upornog političkog programa koji želi da zadrži Srbiju izolovanu ne samo od regiona,već pre svega od Evrope i globalnih procesa. Potvrdu ove tvrdnje vidim u šokantnom podatku da je bivše Ministarstvo vera, neposredno pre svog gašenja, izdvojilo sto miliona dinara, tj.milion evra za usavršavanje nastavnika verskog obrazovanja, a da nigde ne postoji posebna linija za nastavnike građanskog vaspitanja.
Ali o tome drugi put, kada se od ovog šoka povratim.
Tekst je preuzet iz Politike