Kada je u februaru 2015. Pepe odlazio s vlasti, poželeo sam da mu
odem na oproštajni miting u Montevideo. Poželeo sam da ga zagrlim. Eto
toliko je moje poštovanje prema tom Čoveku. Zato je malo reći da sam se
obradovao kada sam čuo da nam dolazi u posetu.
Ko je Muhika?
Za osamdesetogodišnjeg Hosea Muhiku saznali smo tek pre nekoliko
godina, kada je bio predsednik Urugvaja. Na sebe je skrenuo pažnju
ozakonivši istopolne brakove, pravo na abortus i uživanja marihuane.
Dodatno je zanimljiv zbog svoje jedinstvene životne priče. Zbog
političkih uverenja u tamnici je proveo 15 godina, od toga 11 u samici,
sedam bez knjige.
Kao predsednik, Muhika je umesto službenog aviona kupio helikopter za prevoz bolesnika, smatrao je da je to neophodnija investicija. U palatu se nije preseljavao – nastavio je da živi u svojoj skromnoj kući, da vozi prastaru VW bubu, da popodne tera traktor, da se nosi kao prosečan urugvajski deda. Platu je davao u dobrotvorne namene. „Ženina nam je dovoljna“. Kad mu kažu da je siromašan, odgovara da nije, da je samo trezven, da ima i više nego što mu treba. Sa svima na ti, taj prijatni čovek objašnjava: „Ne živimo u feudalizmu, pa da se je predsednik ponaša i živi kao kralj. „Predsednik nije više od običnog državnog činovnika na službi narodu.“
Ovaj stil isprva zaliči na populizam, na prevaru. Mnogi su se bili
potrudili da mu otkriju mrlju na biografiji. Nisu našli nijedan
korupcijski skandal, nijedan slučaj zloupotrebe vlasti. Samo godine
samovanja i godine borbe za narod. Ništa drugo.
Tako je Pepe, svojom dobrotom i moralnošću postao simbol ispravnog
političara. Primili su ga i Papa Franja i Barak Obama. Slavni Kusturica
snima dokumentarac o njemu. Svet mu se divi zbog poštenja, skromnosti i
nadasve doslednosti. Urugvaj je pod njegovim vođstvom uznapredovao u
svakom smislu.
Ko je njegov domaćin?
Što se lika i dela njegovog domaćina tiče, mišljenja su podeljena.
On je umetnik sa stavom zbog kojeg ga po bivšoj Jugoslaviji ili vole,
ili preziru. Zanimljivo je da je najmanje popularan u rodnom Sarajevu
gde, kažu, već decenijama nije odlazio. Pitao sam prijatelje Sarajlije
zašto je tako. Svi odgovori liče. Ovo je tek jedan od tri:
„To je duga priča. Otišao je iz grada pred rat u Beograd. Za vrijeme
opsade, nije se oglašavao, već je pio viski sa Slobom. Tu su korijeni
svega. I on Sarajevo se vremenom mijenjaju. Sarajevo je izgubilo svoj
kosmopolitski šarm, postalo "bliskoistočno" a najveća gradska faca i
legenda Kusturica sada je omraženi srpski nacionalista. Svi koji mu nisi
bili ni do koljena su jedva dočekali da ga vrijeđaju i pljuju a on je,
kabadahijski, svima vraćao istom mjerom. Mržnja između njega i Sarajeva
se nožem može sjeći. Ja ga lično ne mrzim njegova stvar, njegovi izbori.
Veliki je režiser. Eto to je to, ukratko.“
U svetu je, međutim, Kusturica priznat umetnik, zbog svog diskursa,
poznat kao borac protiv globalizma i kapitalizma. U Beogradu, gde bolje
prate njegove angažmane, jedni veruju da je nadareni dripac, drugi da je
barbarogenije, ali niko ne dovodi u pitanje da je etablirana umetnička
veličina. Jedino što mu prigovaraju je da je uvek bio i jeste slizan sa
srpskom vlašću (pristojnom čoveku vazda mrskom) kao i da lične konflikte
s drugima rado rešava grubošću i nasiljem, što je za krugove kojima se
kreće izuzetno neobično. Navodno, ume da udari, da nabode glavom, da
pljune u lice, da tuži sudu.
U Srbiji se mnogi takođe pitaju da li su Mokra gora i Andrićgrad
njegovi, i ako jesu, kako i zašto to? Tokom kratke posete kompleksu
Mećavnik i tematskom parku u Višegradu, nisam uspeo da nađem odgovore na
ta pitanja, ali mi je brzo postalo jasno da se Emir tamo ponaša kao
kapetan na brodu ili reditelj u filmu, drugim rečima kao apsolutni
gospodar. Znake anti-kapitalizma, skromnosti i opsednutost doslednošću
nisam zapazio. Naprotiv, anti-kapitalista poseduje mnogo više nego što
mu treba i nije ni nalik starom Urugvajcu. Realno, Emir je vlasnik
helikoptera!
Uoči Vidovdana 2016, pred sam početak priredbe koja je prethodila
otvaranju andrićgradskog sajma knjiga, najskromnijem predsedniku na
svetu je dodeljen repubilkosrpski orden. Pepe je potom prošetao preko
mermernog trga. Kamere su ga pratile u stopu. Hodao je važno i
dostojanstveno, kad da nas u publici nema. Izgledalo je kao da smo
prisustvovali snimanju filma. (To najverovatnije i jeste bio slučaj, ali
ja sam toga postao svestan tek sledećeg dana, gledajući fotografije.)
Potom su ga postavili u čelo stola gde su sedele druge zvanice i
prevodilac.
Posle par muzičkih numera, govorila su dva uzvanika, jedan
nagrađivani bosanski pisac i akademik Bećković, najveći živi srpski
pesnik. Fini ljudi. Rečiti. Građanska desnica. Oba govora bila su
obojena nacionalističkim tonovima, doduše ne u istoj meri. Potom je pred
nas izašao predsednik Muhika. On je svoj nastup počeo sa „Viva la
Vida!“ Da li je bio nesvestan kako su ljudi pre njega zborili ili je
samo hteo da bude svoj, tek, rekao je - „Naučio sam da volim život i
ljude u svoj njihovoj različitosti. U dugim časovima samoće naučio sam
da ljubav treba negovati kao nežnu biljku. Mržnja je korov, niče sama, i
nju ne treba negovati već suzbijati".
Iskreno, kamarada Muhika s jedne strane i ostatak ekipe s druge, od
početka mi se nikako nisu uklapali u istu sliku. Ako je po delima
suditi, teško je za njega i domaćina reći da dele iste vrednosti. Zbog
toga mi je prizor zasmetao.
Dok su ga vodali, dok su mu davali orden koji mu ne treba, dok su pred
njim držali govore suprotne njegovim uverenjima na jeziku koji ne
razume, nisam se mogao otrgnuti utisku da je čestiti starac
zloupotrebljen. Zar film nije mogao da prođe bez ovoga?
A bio sam potegao čak do Bosne samo da bih zagrlio starog geriljera.
Otišao sam odande, a nisam imao priliku da to učinim. Zaista mi je žao
zbog toga, kažu Rusi „nisu ljudi planine“, biće valjda prilike da se
ponovo sretnemo, ali nisam više imao snage. Imam problema sa stomakom,
Moram da pazim. Jedva sam pretekao prošle godine.
Pitao sam se i da li se stari asketa zapitao čiji je grad u kome
konači? Zašto se helikopterom kojim su ga vozili ne prevoze bolesnici?
Da li su mu pre no što je doveden u Višegrad dali da pročita Na Drini
ćupriju? Ako je pročitao, da li se upitao gde su potomci Andrićevih
junaka? Potomci Alihodže Mutevelića? Zna li da su oni možda stradali,
jer u okolini su zbog srpstva ubijene hiljade ljudi? Ili su proterani,
većina ih je proterana. Da li zna da su sa Ćuprije bacana tela u Drinu?
Da su nizvodno, kada je pražnjeno akumulaciono jezero, nađeni ostaci tri
stotine duša? Zbog višegradskih nedela nekoliko ratnih zločinaca je
osuđeno na robiju, jedan na doživotnu?
Da li mu je rečeno da su u višegradskom naselju Bikavac, odakle potiču Osmanagići, 1992. živi ljudi sagoreli u kućama? Ima li i još tamo od Avdaginog roda? U Srpskoj je danas Bošnjaka za četvrtinu miliona manje nego ranije? Sad je kasablija 11.000 manje nego pre 25 godina? Da li su mu domaćini izneli svoje stavove o nacionalizmu odgovornom za toliku tragediju? Šta misle o povratku izbeglih? O suživotu? I šta li njemu znači Viva la vida? Da nije naslov filma? I na kraju, da je kojim slučajem sve to znao, ili samo deo, da li bi prihvatio da dođe u goste i bi li primio odlikovanje?
Ja, nekako, ne verujem.
O zlostavljanju staraca
Napunio sam 50 godina. Po svim kriterijumima sam u drugom
poluvremenu života i sve češće me zaokuplja fenomen starosti. Brinem o
tome šta će biti sa mnom ako popustim pameću pre nego što odem. Na vreme
sam počeo da molim prijatelje i sinove, pre svega decu, da mi, ako
zatreba, pomognu savetom, upozorenjem. Da me saslušaju kad im pričam,
jer to ih pitam za savet. Da mi pomognu da preispitam sopstvene stavove i
odluke. Da me podsećaju da to stalno činim. Da i oni paze da do kraja
ostanem veran sebi.
