Dejan Tiago Stanković: Na Drini Muhika

KOLUMNA

Pitao sam se i da li se stari asketa zapitao čiji je grad u kome konači? Zašto se helikopterom kojim su ga vozili ne prevoze bolesnici? Da li su mu pre no što je doveden u Višegrad dali da pročita Na Drini ćupriju? Ako je pročitao, da li se upitao gde su potomci Andrićevih junaka? Potomci Alihodže Mutevelića?

29. juni 2016, 12:00

Kada je u februaru 2015. Pepe odlazio s vlasti, poželeo sam da mu odem na oproštajni miting u Montevideo. Poželeo sam da ga zagrlim. Eto toliko je moje poštovanje prema tom Čoveku. Zato je malo reći da sam se obradovao kada sam čuo da nam dolazi u posetu.  

Ko je Muhika?

Za osamdesetogodišnjeg Hosea Muhiku saznali smo tek pre nekoliko godina, kada je bio predsednik Urugvaja. Na sebe je skrenuo pažnju ozakonivši istopolne brakove, pravo na abortus i uživanja marihuane. Dodatno je zanimljiv zbog svoje jedinstvene životne priče. Zbog političkih uverenja u tamnici je proveo 15 godina, od toga 11 u samici, sedam bez knjige.

Kao predsednik, Muhika je umesto službenog aviona kupio helikopter za prevoz bolesnika, smatrao je da je to neophodnija investicija. U palatu se nije preseljavao – nastavio je da živi u svojoj skromnoj kući, da vozi prastaru VW bubu, da popodne tera traktor, da se nosi kao prosečan urugvajski deda. Platu je davao u dobrotvorne namene. „Ženina nam je dovoljna“. Kad mu kažu da je siromašan, odgovara da nije, da je samo trezven, da ima i više nego što mu treba. Sa svima na ti, taj prijatni čovek objašnjava: „Ne živimo u feudalizmu, pa da se je predsednik ponaša i živi kao kralj. „Predsednik nije više od običnog državnog činovnika na službi narodu.“



Ovaj stil isprva zaliči na populizam, na prevaru. Mnogi su se bili potrudili da mu otkriju mrlju na biografiji. Nisu našli nijedan korupcijski skandal, nijedan slučaj zloupotrebe vlasti. Samo godine samovanja i godine borbe za narod. Ništa drugo.

Tako je Pepe, svojom dobrotom i moralnošću postao simbol ispravnog političara. Primili su ga i Papa Franja i Barak Obama. Slavni Kusturica snima dokumentarac o njemu. Svet mu se divi zbog poštenja, skromnosti i nadasve doslednosti. Urugvaj je pod njegovim vođstvom uznapredovao u svakom smislu.

Ko je njegov domaćin?

Što se lika i dela njegovog domaćina tiče, mišljenja su podeljena. On je umetnik sa stavom zbog kojeg ga po bivšoj Jugoslaviji ili vole, ili preziru. Zanimljivo je da je najmanje popularan u rodnom Sarajevu gde, kažu, već decenijama nije odlazio. Pitao sam prijatelje Sarajlije zašto je tako. Svi odgovori liče. Ovo je tek jedan od tri:

„To je duga priča. Otišao je iz grada pred rat u Beograd. Za vrijeme opsade, nije se oglašavao, već je pio viski sa Slobom. Tu su korijeni svega. I on Sarajevo se vremenom mijenjaju. Sarajevo je izgubilo svoj kosmopolitski šarm, postalo "bliskoistočno" a najveća gradska faca i legenda Kusturica sada je omraženi srpski nacionalista. Svi koji mu nisi bili ni do koljena su jedva dočekali da ga vrijeđaju i pljuju a on je, kabadahijski, svima vraćao istom mjerom. Mržnja između njega i Sarajeva se nožem može sjeći. Ja ga lično ne mrzim njegova stvar, njegovi izbori. Veliki je režiser. Eto to je to, ukratko.“

U svetu je, međutim, Kusturica priznat umetnik, zbog svog diskursa, poznat kao borac protiv globalizma i kapitalizma. U Beogradu, gde bolje prate njegove angažmane, jedni veruju da je nadareni dripac, drugi da je barbarogenije, ali niko ne dovodi u pitanje da je etablirana umetnička veličina. Jedino što mu prigovaraju je da je uvek bio i jeste slizan sa srpskom vlašću (pristojnom čoveku vazda mrskom) kao i da lične konflikte s drugima rado rešava grubošću i nasiljem, što je za krugove kojima se kreće izuzetno neobično. Navodno, ume da udari, da nabode glavom, da pljune u lice, da tuži sudu.  

U Srbiji se mnogi takođe pitaju da li su Mokra gora i Andrićgrad njegovi, i ako jesu, kako i zašto to? Tokom kratke posete kompleksu Mećavnik i tematskom parku u Višegradu, nisam uspeo da nađem odgovore na ta pitanja, ali mi je brzo postalo jasno da se Emir tamo ponaša kao kapetan na brodu ili reditelj u filmu, drugim rečima kao apsolutni gospodar. Znake anti-kapitalizma, skromnosti i opsednutost doslednošću nisam zapazio. Naprotiv, anti-kapitalista poseduje mnogo više nego što mu treba i nije ni nalik starom Urugvajcu. Realno, Emir je vlasnik helikoptera!

Uoči Vidovdana 2016, pred sam početak priredbe koja je prethodila otvaranju andrićgradskog sajma knjiga, najskromnijem predsedniku na svetu je dodeljen repubilkosrpski orden. Pepe je potom prošetao preko mermernog trga. Kamere su ga pratile u stopu. Hodao je važno i dostojanstveno, kad da nas u publici nema. Izgledalo je kao da smo prisustvovali snimanju filma. (To najverovatnije i jeste bio slučaj, ali ja sam toga postao svestan tek sledećeg dana,  gledajući fotografije.) Potom su ga postavili u čelo stola gde su sedele druge zvanice i prevodilac.

Posle par muzičkih numera, govorila su dva uzvanika, jedan nagrađivani bosanski pisac i akademik Bećković, najveći živi srpski pesnik. Fini ljudi. Rečiti. Građanska desnica. Oba govora bila su obojena nacionalističkim tonovima, doduše ne u istoj meri. Potom je pred nas izašao predsednik Muhika. On je svoj nastup počeo sa „Viva la Vida!“ Da li je bio nesvestan kako su ljudi pre njega zborili ili je samo hteo da bude svoj, tek, rekao je - „Naučio sam da volim život i ljude u svoj njihovoj različitosti. U dugim časovima samoće naučio sam da ljubav treba negovati kao nežnu biljku. Mržnja je korov, niče sama, i nju ne treba negovati već suzbijati".

Iskreno, kamarada Muhika s jedne strane i ostatak ekipe s druge, od početka mi se nikako nisu uklapali u istu sliku. Ako je po delima suditi, teško je za njega i domaćina reći da dele iste vrednosti. Zbog toga mi je prizor zasmetao.
Dok su ga vodali, dok su mu davali orden koji mu ne treba, dok su pred njim držali govore suprotne njegovim uverenjima na jeziku koji ne razume, nisam se mogao otrgnuti utisku da je čestiti starac zloupotrebljen. Zar film nije mogao da prođe bez ovoga?

A bio sam potegao čak do Bosne samo da bih zagrlio starog geriljera. Otišao sam odande, a nisam imao priliku da to učinim. Zaista mi je žao zbog toga, kažu Rusi „nisu ljudi planine“, biće valjda prilike da se ponovo sretnemo, ali nisam više imao snage. Imam problema sa stomakom, Moram da pazim. Jedva sam pretekao prošle godine.

Pitao sam se i da li se stari asketa zapitao čiji je grad u kome konači? Zašto se helikopterom kojim su ga vozili ne prevoze bolesnici? Da li su mu pre no što je doveden u Višegrad dali da pročita Na Drini ćupriju? Ako je pročitao, da li se upitao gde su potomci Andrićevih junaka? Potomci Alihodže Mutevelića? Zna li da su oni možda stradali, jer u okolini su zbog srpstva ubijene hiljade ljudi? Ili su proterani, većina ih je proterana. Da li zna da su sa Ćuprije bacana tela u Drinu? Da su nizvodno, kada je pražnjeno akumulaciono jezero, nađeni ostaci tri stotine duša? Zbog višegradskih nedela nekoliko ratnih zločinaca je osuđeno na robiju, jedan na doživotnu?

Da li mu je rečeno da su u višegradskom naselju Bikavac, odakle potiču Osmanagići, 1992. živi ljudi sagoreli u kućama? Ima li i još tamo od Avdaginog roda? U Srpskoj je danas Bošnjaka za četvrtinu miliona manje nego ranije? Sad je kasablija 11.000 manje nego pre 25 godina? Da li su mu domaćini izneli svoje stavove o nacionalizmu odgovornom za toliku tragediju? Šta misle o povratku izbeglih? O suživotu? I šta li njemu znači Viva la vida? Da nije naslov filma? I na kraju, da je kojim slučajem sve to znao, ili samo deo, da li bi prihvatio da dođe u goste i bi li primio odlikovanje?



Ja, nekako, ne verujem.

O zlostavljanju staraca

Napunio sam 50 godina. Po svim kriterijumima sam u drugom poluvremenu života i sve češće me zaokuplja fenomen starosti. Brinem o tome šta će biti sa mnom ako popustim pameću pre nego što odem. Na vreme sam počeo da molim prijatelje i sinove, pre svega decu, da mi, ako zatreba, pomognu savetom, upozorenjem. Da me saslušaju kad im pričam, jer to ih pitam za savet. Da mi pomognu da preispitam sopstvene stavove i odluke. Da me podsećaju da to stalno činim. Da i oni paze da do kraja ostanem veran sebi.