Juče je dvadesetčetvorogodišnji Hadi Matar na bini književnog
festivala u Njujorku pokušao nožem da ubije Salmana Rushdieja. Čekamo da
vidimo da li je uspeo i nadamo se da nije. Rushdie je u bolnici, vesti
kažu da diše pomoću veštačkih pluća, da ne može da govori i da će
verovatno izgubiti oko. Matar je kupio kartu za književni događaj, što
objašnjava kako je ušao u salu. Ostaje nejasno kako je sa sobom uneo nož
i kako je s nožem dospeo na pozornicu. Donedavno, Rushdie se u javnosti
pojavljivao isključivo u pratnji naoružanih policajaca. Da li je i sada
tako bilo, u vestima se ne kaže.
Nejasni su i motivi Hadija
Matara. Policija ima saznanja da je Matar poštovao iranske vlasti, ali
to ne znači gotovo ništa. Nije isključeno da bi Matar mogao biti
sličniji usamljenom Marku Davidu Chapmanu, ubici Johna Lenona, nego
ostrašćenim i dobro organizovanim, s državnim službama povezanim
islamističkim teroristima. I to ostaje da se utvrdi.
Za sad imamo
samo lavinu komentara. Oglašavaju se pisci i političari – redom su svi
zgroženi i ističu da je napad na Rushdieja i napad na slobodu govora. Te
izjave oslanjaju se na sada već dugu tradiciju tumačenja sukoba između
jednog pisca i verskih vlasti u Iranu. Čitalac se seća, Rushdie je 1988.
objavio roman, inače odličan, „Satanski stihovi“. Sam Rushdie govorio
je kasnije da jeste očekivao negodovanja pojedinih vernika, ali da nije
ni slutio da bi čitava verska zajednica sa svojim vođama mogla ustati
protiv njega.
Već početkom 1989, sa najvišeg mesta verske vlasti u
Iranu stigla je fatva – osuda na smrt autora „Satanskih stihova“. Uz
fatvu je išla i zlokobna rečenica – strela je odapeta. Više od 30 godina
kasnije, strela je izgleda pogodila metu. Pored drugih stvari,
„Satanski stihovi“ su roman i o mržnji. O posebnom obliku mržnje između
različitih kolektiva – verskih, etničkih, kakvih god. Rushdie nije pisao
samo o mržnji nego je pisao i protiv nje, tako što je rasklapao i
razotkrivao nerazumne pogone mržnje. Kao takav, logično, postao je meta
mrzilaca.
Da pretnja iz Irana nije bila bezazlena i bez moći,
pokazalo se vrlo brzo – redom su širom Evrope, u Italiji i skandinavskim
zemljama stradali prevodioci i izdavači Rushdiejeve knjige. Ugledni
intelektualci toga vremena pozivali su Zapad da pokaže svoju snagu i
principijelnost tako što će zaštititi slobodu govora time što će
sačuvati Rushdiejev život. S druge strane, iz verskih redova u Iranu
takođe je rastao pritisak: glava Salmana Rushdieja bila je ucenjena na
milion dolara. A tri miliona dolara dobio bi žitelj Irana koji uspe da
ubije Rushdieja.
Rushdie je odolevao, nastavio da piše knjige i da
se sporadično pojavljuje u javnosti. Negde pred kraj 90-ih izgledalo je
da iranska administracija želi da oslabi pritisak na autora, ali se
pokazalo da ne može uticati na verske vlasti. Kako god, izgledalo je kao
da je Rushdie barem malo mogao da odahne. A onda su stigli napadi od
11. septembra 2001, svet se ponovo polarizovao, a mržnja prema Rushdieju
umesto da s vremenom slabi u novim okolnostima se pojačavala. U drugoj
deceniji 21. veka, niz organizacija u Iranu, bliskih vlastima, uspelo je
da sakupi još 600.000 dolara kao dodatak na prvobitni iznos ucene za
Rushdiejevu glavu.
Pored ovog sukoba između – recimo to tako,
grubo i pogrešno – hrišćanskog Zapada i muslimanskog Istoka, Rushdie je
postao žrtva i jedne pojave koja će obeležiti početak 21. veka. U
tobožnjem nastojanju da se suprotstave mržnji, neki javni intelektualci
počeli su da cenzurišu ili u celosti odbacuju dela u kojima se
neprimereno govori o članovima „drugih“ zajednica. Taj duh nove
ispravnosti brzo su prihvatili desničari i konzervativci, pa se sada iz
školskih programa, u Sjedinjenim Državama pogotovo, listom izbacuju
knjige Margaret Atwood, Toni Morrison, ili stripovi „Maus“ i „Persepolis“
(kad smo već kod Irana). U britanskom „Independentu“ 2019. je izašao
tekst Seana O’Gradyja protiv „Satanskih stihova“. Sasvim budalasto,
O’Grady čita knjigu kao uvredu za vernike islama i ne usteže se da zaključi kako bi on knjigu spalio.
I
tako stižemo ponovo do slobode govora. Videti problem oko „Satanskih
stihova“ i njihovog autora isključivo kao problem slobode govora –
pogrešno je. Prvo, sloboda govora nije apsolutna. Govor mržnje
isključuje se iz te slobode, na primer. Ali, kada to znamo, javlja se
sledeći problem – ko ima ovlašćenje da sudi šta je govor mržnje i na
osnovu toga ukida slobodu govora. Videli smo, iranske verske vlasti ne
prihvataju zapadna merila slobode govora. A sada se i na samom tom
Zapadu čuju glasni zahtevi da se sloboda govora još više ograniči u ime
nekih drugih prava. Sve zajedno to je sklisko tle. Osuđivati napad na
Rushdieja kao napad na slobodu govora ne drži se dobro na toj nesigurnoj
osnovi.
Napad na Rushdieja je baš to što doslovno jeste – napad
na njegov život. To ima malo veze sa slobodom govora. Rushdieju je
ukinuto pravo na život. Umesto da se brani sloboda govora, u
Rushdiejevom slučaju trebalo je sve vreme braniti pravo na život. Sasvim
je u redu da se ljudi ne slažu. Moguće je i da uvrede jedni druge. Da
uvreda bude tako teška da se odušak pronađe u spaljivanju knjiga. Sve su
to teške stvari. (Mada, čitalac zna, knjige se ionako redovno spaljuju,
tako funkcioniše komercijalno izdavaštvo, što se ne proda za 6 meseci
uništava se, jer je to jeftinije nego da se čuva.) Ali, ništa od toga
nije ni blizu oduzimanju života. U slučaju Rushdieja nije ugrožena
sloboda govora, ugrožen je, kako se sad tragično pokazuje, doslovno goli
život. Taj život, kao i svaki drugi, morao se sačuvati po svaku cenu.
Ostaje
da se nadamo da će Rushdie ipak ostati živ. I da vidimo kako će se
nadalje objavljivati njegove knjige, „Satanski stihovi“ posebno. Kod nas
je već 1986. štampan Rushdiejev roman „Deca ponoći“, u odličnom prevodu
Svetozara Koljevića i Zorana Mutića. Na čelu BIGZ-a koji je knjigu
objavio tada je bio Vidosav Stevanović. Iako su se 1989. stvari izuzetno
zaoštrile oko „Satanskih stihova“ Prosveta te godine objavljuje roman u
takođe odličnom prevodu Aleksandra Saše Petrovića. Kao što smo rekli,
strela već uveliko leti, pretnja je bila više nego ozbiljna, ali
Prosveta ne odustaje i velikom brzinom radi da roman objavi. U dnevnoj
štampi se redovno objavljuju oglasi za naručivanje knjige.
Knjiga
je izašla kao 50. po redu u Prosvetinoj ediciji velikih romana. Kao
urednici te poznate i dugo dobre edicije stajali su tada, pa tako i na
Rushdiejevoj knjizi: Ivan Čolović, Petar Džadžić, Vuk Krnjević,
Aleksandar Jerkov, Milosav Mirković, Brana Petrović, Bogdan A. Popović,
Milutin Stanisavac i Zoran Živković. Nema podataka da se neko od njih
kolebao da stane iza tada već uveliko sporne knjige. Tiraž knjige bio je
10.000 primeraka. Od tada do danas „Satanski stihovi“ su u Srbiji imali
više izdanja, poslednje je iz 2019.
Nema razloga da razmišljamo
da li bi danas u nekoj situaciji sličnoj ovoj oko „Satanskih stihova“
neki domaći izdavač tako brzo, kvalitetno i hrabro reagovao i objavio
neku drugu spornu knjigu. Danas u Srbiji više nema izdavača koji mogu
tako brzo i kvalitetno, na stranu hrabro, da reaguju.