Demokratija podrazumeva sukob. Podrazumeva da se ne slažemo i da o tome javno govorimo. Podrazumeva da ljude želimo da privučemo na svoju stranu a protiv onih koji misle drugačije od nas. Podrazumeva da se osećamo slobodno baš zato što imamo pravo da se ne slažemo i da se svađamo oko stvari oko kojih se ne slažemo. Neka mi oprosti čitalac za ove banalne rečenice na početku. Tim pre ako je već shvatio da ćemo nadalje o tekućim podelama i svađama unutar pobunjenog društva.
I kad smo već kod njih, o pozivima na jedinstvo. Ali, pre svega toga, jedna uvodna napomena, takođe banalna: mogu biti protiv tekućeg režima u Srbiji i da se pri tom ne slažem ni sa kim drugim ko je takođe protiv istog režima. Pa bi sad mogao da ide niz – jeste, opet banalnih, pitanja – da li sam onda manje protivnik režima nego oni koji se među sobom slažu; da li mi treba verovati manje nego što se veruje onima s kojima se slažemo… i tako redom, čitalac dalje može i sam.
I da zaključimo ovaj priprosti uvod: ustali smo protiv tekućeg režima pored ostalog i zato što nam ne dopušta da se ne slažemo i da se (politički) svađamo. Ako smo dakle protiv ovog režima, onda to znači da jesmo za neslaganje i (političku) svađu? Banalno, zar ne? Pa zašto onda očaj zbog tih svađa i panični pozivi na jedinstvo? I sad, konačno, zašto se uopšte baš sada tako intenzivno svađamo i zašto nam te svađe izgledaju važno, iako su nebitne: pred nama je zadatak mnogo veći od sitnih razmirica.
Objašnjenje možemo potražiti u više ravni. Prva se tiče dugog trajanja krize i pobune, a bez jasnih rezultata do sada. To jest, bez velikih pobeda do sada: naprotiv, čini se da režim i dalje uspešno odoleva pritisku pobunjenog društva i tamo gde može, zadaje pobunjenim žiteljima Srbije brutalne kontraudarce. Veliki trud i napor, dugo trajanje i sumnjivi učinci – idealna situacija za započinjanje međusobnih zađevica i razmenu optužbi.
Psihološki mehanizam iza toga je (banalno) jednostavan: kada mislite da protivniku ne možete ništa, kada on ostaje nem i ravnodušan na vaše zahteve i potrebe, da ne biste pali u potpuni očaj, energiju i pažnju usmeravate prema bliskim osobama/saveznicima. Dva su razloga za to, međusobno povezana: te osobe neće ostati neme i ravnodušne prema vama, što uliva nadu de će biti nekog učinka. Kada tako – bez dobrog prvog razloga – preusmerite pažnju, svaki sledeći korak postaje savršeno razuman.
Uspeh ne postižemo ne zato što je protivnik neuporedivo jači (resursi), beskrupulozniji i brutalniji, nego zato što smo se podelili, što ne mislimo isto, što podrivamo jedni druge. Između prvog i drugog koraka, iako naizgled logično slede jedan za drugim, dolazi do krupnog zaokreta. Prvi korak stoji na bliskosti i privrženosti, u drugom koraku, osobe ka kojima smo usmerili pažnju diskvalifikujemo i tako vršimo pritisak na njih da preuzmu krivicu i slože se s nama, kako bismo zajedno postali efikasniji.
Ne treba potceniti ovaj manevar. On jeste naopak, ali nas izvodi iz stanja bespomoćnosti i ponovo nam stvara utisak da smo aktivni, da postoji rešenje, da držimo stvari u svojim rukama i da sve zavisi samo od nas – samo da se jednom složimo i svi pomislimo isto, i eto sreće. Samo što sad treba da se vratimo na početak – u čitavu stvar smo ušli ne zato da bismo svi mislili isto, nego, naprotiv, da bismo mogli da se ne slažemo i da se (politički) svađamo.
U drugoj ravni, takođe radi jedan poznati psihološki mehanizam – identifikacija žrtve s nasilnikom. Da biste uopšte izdržali nasilje kojem ste izloženi (a nikada nije reč samo o nasilju, uvek je tu i poniženje), onda kada je nasilje zaista neizdrživo, poslednja odstupnica je da se poistovetite sa siledžijom. Vi ste i dalje žrtva, naravno, ali se ublažava osećanje poniženja, jer jednom kada sebe vidite istovetnog sa svojim mučiteljem, sami sebi pripisujete neko naopako – ružno je reći – dostojanstvo.
To dalje znači da će te se prema ljudima oko sebe ponašati kao što se nasilnik ponaša prema vama, iako ne morate misliti kao on, pod uslovom da ste jači od njih, a i ako niste, barem ćete pokušati da odmerite snagu s njima. Tako se umnožavaju obrasci nasilja s vrha vertikalno prema dnu, jer uvek postoji neko slabiji. Nije nemoguće da su svađe i međusobna optuživanja unutar pobunjenog društva refleksija umnožavanja jednog takvog obrasca. Da li to znači da treba da prestanemo da se svađamo?
Ne znači, naravno. I već smo dva puta objasnili zašto je tako. Hajde sad to još malo da proširimo: nije stvar u tome da li treba ili ne treba da se svađamo, stvar je u tome – kako se svađamo. Pričali smo o tome mnogo puta, obrisi nove zajednice neće se videti posle promene, oni se vide već sada. Kako se ponašamo jedni prema drugima – to su obrisi nove zajednice. Ako hoćemo zajednicu neslaganja, a ja bih to, onda treba da vežbamo kako da se ne slažemo a da time ne ugrozimo zajedničko dobro.
Jednostavan primer – stvar je zajedničkog dobra da se oslobodimo tekućeg režima. Pitanje se nameće samo po sebi – možemo li se svađati, a da ne ugrozimo zajednički cilj? Ako je čitalac sad pomislio da je to jedna posebna situacija, pogrešio je. Stvar je zajedničkog dobra i cilja da živimo u funkcionalnoj političkoj zajednici slobodnih i ravnopravnih ljudi. A to podrazumeva i pravo na neslaganje. Mnogo je primera zajednica čiji se članovi ne slažu, a da to ne ugrožava opšte dobro i zajednički cilj – opstanak.
U trećoj ravni, izlazimo izvan psihologije. Društva poput našeg oblikuju se s vrha prema dole. To znači, sasvim jednostavno, da se obrasci ponašanja na vrhu reprodukuju i na svim nižim nivoima. Možete biti protiv režima koliko god hoćete, ali ste se formirali – socijalizovali i obrazovali – na tim obrascima i praktično nemate drugog izbora nego da ih ponavljate. Tako barem izgleda. A nije tako. Stvar je emancipacije da se odbace ti obrasci. Ali, kako se emancipovati ako su to jedini dostupni obrasci?
Uzmimo na primer školu. U našim nastavnim programima nema sukoba kao događaja sa pozitivnim uticajem na razvoj društva i emancipaciju njegovih članova. Ako se sukob i pominje, uvek je to sa izrazito negativnim konotacijama. Michael Apple je pisao mnogo o tome, pa ćemo ovde sasvim kratko – napredak ili poboljšanja najčešće su bili posledice društvenih sukoba. Od prava glasa za radnike do prava glasa za sve – ništa od toga ne bismo imali da nije bilo sukoba.
To što se u našim udžbenicima za pravo glasa kaže da je uvedeno ili dobijeno samo je podupiranje matrice da svi treba da budemo jedinstveni i da mislimo isto ako hoćemo nešto da postignemo. Ne treba – treba da se razlikujemo i da mislimo različito da bismo uopšte imali neke šanse. Nije stvar u tome da se slažemo i da mislimo isto. Stvar je u tome da naučimo da se ne slažemo i da mislimo drugačije. Tako ja bar zamišljam tu novu, drugačiju Srbiju. Neslaganje smo pobunom savladali.
Samo još i da ga prihvatimo. Te da dodamo nizu i argument iz četvrte ravni, a nazovimo ga, oslonivši se baš na školu ovakvu kakvu imamo – istraga poturica. Na prvi pogled, razumno je pretpostaviti da režim odoleva pored ostalog i zato što je u redove pobunjenih žitelja Srbije ubacio svoje agente/špijune, i oni sad riju i potkopavaju priželjkivani jedinstveni pobunjenički front. Ako identifikujemo „poturice“, označimo ih i izopštimo, eto sreće. Uspeh je odmah iza ćoška.
Samo, to je nemoguć zadatak. Jednom kada otvorite ta vrta, to je ambis bez dna. Ima i jedan drugačiji pristup: čitalac nekada zainteresovan za rad poljske Solidarnosti, verovatno se seća. Pisao je o tome, ako sad nešto nisam pomešao (a verovatno jesam), Czeslaw Milosz, a govorio Lech Wałęsa (obojica i sami kasnije pod sumnjom da su radili za komunistički režim): sindikat Solidarnost probušile su krtice ondašnjih poljskih službi, ali aktivisti za to nisu marili, to se podrazumevalo.
Jedino je bilo važno da svaki član završi svoj posao – podelio si letke, sve je u redu; nisi podelio, nisi više član; nikoga ne zanima da li si agent službe.
I sad da završimo u petoj ravni. Moguće je da problem uopšte nije u frustraciji, neslaganju, nepodnošljivom siledžijstvu, poturicama/agentima službi. Možda smo posle dugo vremena, a godina života je mnogo, samo zaboravili šta je cilj i kako se do njega stiže. Pa umesto – recimo to tako – da delimo letke, optužujemo jedni druge. Nema razloga za to – mislim, da se optužujemo – ali, svejedno: samo se svađajte. To je Srbija za koju se borimo.