On nama ništa ne može, koliko god da se trudi da povredi, pregazi, uništi. Ali, izgleda da ni mi njemu ne možemo ništa, uprkos našoj opravdanoj želji i velikom trudu. I sad stojimo i gledamo se. Ko će prvi da trepne? Ukočeni od nemoći. Tako to izgleda kada odluka padne na jednu praznu glavu. Ko nam je kriv. Ubediti njega u bilo šta, ne vredi ni pokušavati. To samo odzvanja u toj glavi i izobličeno nam se vrati nazad.
Treba da zapamtimo da nam se nikada više ne ponovi. A do tad, stojimo ukočeni. Mi kažemo – daj izbore. On odgovara – ne dam. Mi opet kažemo – daj izbore. On opet kaže – ne dam. I tako u krug. I dok se vrtimo u krugu, stradaju mladi ljudi, hapse se pobunjeni žitelji Srbije, sveti se neposlušnim privatnicima – i opet nam ništa ne može. U šahu bi to bio – pat. Ali mi ne igramo šah, s njim pogotovo. On je lažov i prevarant, i još mnogo gore od toga, s njim se ne sme igrati.
Ali se mora razgovarati. Recimo ovako:
– Daj izbore.
– Ne dam.
– Dobro, šta hoćeš da daš?
– Ništa ne dam.
– A šta bi hteo?
– Da zauvek vladam.
– To ne može. Je l’ ima nešto drugo što želiš?
– Samo vlast.
– Je l ima nešto što bi želeo od nas?
– Da prestanete da me nervirate.
– To ne može. Je l ima nešto drugo?
– Nisam o tome razmišljao, mislim samo na vlast.
– Evo ti, recimo, prelazna, oročena, tehnička vlada.
– Neeeeee – u glas i on i mi.
Sasvim pogrešno. Prelazna, tehnička, oročena vlada je odličan predlog. Iz više razloga. Prvi je taj što izlazi iz daj-ne dam vrzinog kola. Da je samo to, pa je dovoljno. Drugi razlog je to što je to zaista dobar predlog sam po sebi, pored toga što može prekinuti tekuću ukočenost. Treći razlog – tim predlogom se otvara prostor za razgovor. Znam, teško je razgovarati s lažovom i prevarantom, ali drugog načina nema, zaista.
Pre ili kasnije, moraće da se napravi neki dogovor s njim, pod uslovom da i on to shvati, za šta su šanse veoma male.
Jedina slabost tog predloga jeste to što on ne može biti realizovan bez intervencije i garancija spolja. A spolja nema nikoga ko je u stanju da dâ takve garancije. Spolja su sve sami kalkulanti. Prodaće nas za šaku litijuma. Ali, od nečega se mora krenuti, pa neka to bude predlog da se napravi prelazna ili koja god oročena vlada. Slabost na jednoj strani, ovaj predlog kompenzuje pogodnostima koje bi se mogle dobiti u vezi sa izborima. A to opet znači da onaj praznoglavi to neće ni da pogleda.
On će na izbore izaći samo ako poveruje da može da ih ukrade. Što nas vraća na početak.
A moglo bi mu se reći i ovako – evo, pakuj se, idi i ne vraćaj se. Ponesi sve što možeš da poneseš sa sobom, stavi na svoj račun sve što na račun možeš da staviš i odlazi. Nećemo te goniti, ako nećeš da se vratiš. To je opet fer ponuda. Mislim, i više nego fer. Svi znamo, on bi morao da ide na sud, da položi račune, pre svega za devedesete, pa onda i za ovo sad. Ali ako njegova abolicija znači i kraj njegove vlasti – odlično smo prošli.
Pa onda ponovo tehnička, oročena… vlada, da pripremi izbore i na kraju izbori. Neće se desiti. Što ne znači da treba da prestanemo da pokušavamo. Evo, ne moraš ništa. Samo sedi za okrugli sto. To te ni na šta ne obavezuje. Ko zna…
Pa kad potrošimo sve opcije, krenemo ispočetka.
Naravno, ima i drugih načina. Recimo, lepo mu kažemo – ti nama uzmeš N1 i Novu, mi tebi uzmemo RTS. Hoćeš, nećeš – izjasni se. Ili, dobri ti stojimo da nećeš završiti EXPO na vreme, a litijum možeš samo da sanjaš. I dodamo da litijum nije na stolu za pregovore. Da malo promenimo uloge.
– Dajte litijum.
– Ne damo.
Tako nekako, jednostavno.
Jer, naposletku, stvar uopšte nije u sadržaju razgovora, nego baš u razgovoru samom po sebi. Navikavamo ga, takvog kakav je, a divalj je, da razgovara, da nas čuje sve i ako nas ne sluša. Jer ne treba ni pomisliti da možemo da ga urazumimo. Ali, stalnim ponavljanjem, možda bismo mogli da ga – dresiramo. Znam, znam, nije lepo to što sam rekao. Ali nisam mislio ništa ružno. Reč je tu o jednostavnom bihevioralnom pristupu problemu.