Čitalac, moj vršnjak, verovatno se seća takozvanog mitinga istine, koji se nikada nije dogodio u Ljubljani. Bilo je to pre više od tri decenije, slični mitinzi predstavljeni kao „događanje naroda“ ili „antibirokratska revolucija“ već su bili poznati žiteljima Srbije. Tim mitinzima se Slobodan Milošević obračunao s partijskim neistomišljenicima i uklonio ih u svojoj republici. U ime Srba na Kosovu, na sličan način hteo je da se obračuna i sa slovenačkim partijskim rukovodstvom. Očekivalo se, tako se pričalo, čak dvesta hiljada demonstranata u Ljubljani. Svih dvesta hiljada njih trebalo je da Slovencima demonstrira istinu o Kosovu. Takav je bio plan.
Pred sam miting, žitelji Ljubljane dobili su uputstva kako da se ponašaju prema nepozvanim gostima. Rečeno im je da ne izlaze iz kuća, ako baš ne moraju. Da ne ulaze u sukobe na ulici, da se ne svađaju, da se ne raspravljaju. Računalo se, ljudi će vozom doći i, opet vozom, otići, pa ćemo onda videti šta dalje: važno je da sve glave ostanu čitave na ramenima. Tek, voz s demonstrantima istine nikada nije stigao u Ljubljanu. Njima je bio zabranjen ulazak u Sloveniju. Tako je počela da se kruni Jugoslavija. Pred agresijom iz Srbije podignute su granice koje su ubrzo postale državne. Ovdašnji takozvani disidenti oštro su zamerili slovenačkim disidentima što ih nisu primili da čuju istinu.
Žiteljima Beograda za danas nisu stigla nikakva uputstva. Ljubljana i Slovenija imale su onda (kao i danas) neke svoje administracije. Sadašnja administracija u Beogradu je kolaborantska. Ako je stranka (ako je nekome draže: koalicija, mada svejedno je) na vlasti u Srbiji okupirala državu, onda svako ko sarađuje s njom ne može biti drugo nego kolaborant. Žitelji Beograda prepušteni su samima sebi, da se snađu kako znaju i umeju. Istina, stižu razni predlozi – izađite i zagrlite učesnike skupa nade; delite sa njima ljubav; pozovite ih da i sutradan prošetaju gradom zajedno sa vama (mada, ne kaže se gde sve te ljude smestiti da prespavaju).
Neki oprezniji, poput ondašnjih žitelja Ljubljane, kažu da neće danas izlaziti u grad, zatvoriće se u kuće i stanove i čekati da sve prođe.
Ja ću danas ostati kod kuće. Moji kapaciteti za ljubav i grljene istrošeni su. Nema u meni više ni one hrišćanske dobre volje da nasilniku okrenem i drugi obraz. I dok tako sedim, razmišljaću o tome kako je moguće biti okupiran od svojih sugrađana, sunarodnika, suseda, ako baš hoćete. Kakva to vlast zaustavlja život u čitavoj zemlji da bi okupirala jedan grad i demonstrirala na koliku podršku može da računa?
Da pitanje ne bi ostalo da visi u vakuumu, ispričajmo ponovo čitavu priču ispočetka, iako je svi isuviše dobro znamo. Nije bilo prikladne reakcije vlasti na dva masovna ubistva u prvoj nedelji maja. Na očajno loše ponašanje vlasti reagovali su samoorganizovani građani velikim protestima protiv nasilja. Proteste protiv nasilja vlast doživljava kao proteste protiv nje same, dakle vlasti. Iz ugla vlasti, masovna ubistva izlaze iz fokusa i ostaje samo borba za ostanak na vlasti. Ako su protesti protiv nasilja u svom fokusu imali žrtve i potrebu da se pokažu tuga i saosećanje, skup koji organizuje vlast u svom fokusu ima da u svakom smislu brojčano premaši, dakle pregazi proteste protiv nasilja.
I to ne zato da bi se pokazalo da vlast i njene pristalice/poslušnici/klijenti više žale za pobijenom decom i ljudima od učesnika protesta protiv nasilja, nego zato da bi proverili na koliko iznuđenih glasova vlast može da računa na mogućim novim prevremenim izborima. Umorio sam se od toga da biram reči, pa ću samo napisati – to je bolesno.
Jugoslavija se raspala pored ostalog – koga zanima precizan opis raspada savezne države, neka pogleda tekstove Srđe Popovića – i zato što je neko pomislio da se „istina“ preko administrativne granice može utuviti silom, to jest pukim brojem demonstranata. Srbija nije Jugoslavija, nema više adminstrativnih granica preko kojih treba prebaciti „istinu“. Nema više ni „istine“ koju treba širiti. Reč je o goloj moći. Na vlasti su ponovo (iste) osobe koje misle da se stvari najbolje rešavaju silom. Današnji miting stranke na vlasti po svojoj prirodi – organizatori, organizacija – umnogome je sličan ondašnjim mitinzima. Jugoslavija se raspukla pod teretom takve „politike“ pritiska. Srbija nema šavove (adminstrativne granice) duž kojih bi mogla da se raspadne.
Ako je ista politika istih ovih ljudi početkom devedesetih odvela Srbiju u rat, kuda će je odvesti danas, tri decenije kasnije?
Peščanik.net, 26.05.2023.