Ne, nije ovo tekst o Siniši Malom i njegovom šefu koji ga vidi kao idiota, ovde je reč o tekućem ministru prosvete i njegovom – a on će reći „državinom“ – nacionalnom kompletu.
„Ideja države je da obrazovni sistem konačno počne da postaje i postane nacionalno senzitivan“ – to je devetog jula 2025. rekao ministar prosvete. To da države imaju ideje, ministar bi morao dodatno da objasni. Možda on pod državom misli na kontinuitet između sebe i svojih prethodnika, pa bi ideja države trebalo da bude skup svih zamisli raznih osoba iz ministarstva prosvete u različitim vremenima. Mislim, to je jedini način da se razume sintagma „ideja države“ u ovom kontekstu.
Drugi, potpuno sumanuti, bilo bi da ministar, tekući, veruje da je tek od njega država dobila glavu i s njom ideje. Koliko god da je lišen pameti, nije mnogo verovatno da je ovaj ministar spreman da ide tako daleko, pa nam ostaje ono prvo tumačenje „ideje države“. Ali, time nismo spasili ministra. Jer je on pored ove sporne sintagme „ideja države“ upotrebio i reči „konačno počne“. Da konačno počne šta tačno? Da „obrazovni sistem“ konačno počne da bude „nacionalno senzitivan“.
Dobro, imamo ovde na delu muku s rečima. Mislim, ministrovu muku. Možda ne zna da kaže, a možda ga je i sramota da kaže to što je mislio da kaže, pa izmišlja „nacionalnu senzitivnost“. Da biste bili „nacionalno senzitivni“, dakle osetljivi na neku naciju ili na neku privrženost nekoj naciji, treba da pretpostavite i da ta nacija i da ta privrženost već postoje. Ali, ministar nije hteo da kaže to, on je zamislio da obrazovni sistem treba konačno da počne da obrazuje, gradi naciju. I to u glavama đaka.
A zašto? Zato što će male glave u kojima obrazovni, nacionalno senzitivni program izgradi naciju i privrženost naciji postati patriotske. Ojoj, gde ode ministar. Ništa njemu nije jasno ni o naciji, ni o identitetu, ni o patriotizmu. (Jer, biti patriota ne podrazumeva jedan jedini identitet, za početak.) I ne samo što pojma nema, on i bezočno laže. Eh, Vučićev ministar, šta oni drugo i rade nego što lažu. Hajde da probamo da napravimo neki red u lažljivoj pojmovnoj zbrci prevarnog ministra.
(Neka ostane samo u zagradi – ta osoba predaje na učiteljskom fakultetu, ej, i to nešto što ima veze, ako sam dobro razumeo, s etikom. To bi sad trebalo sve učitelje s diplomom učiteljskog fakulteta proveriti i ispraviti sve ono pogrešno što su od znanja u svojoj školi naučili, usvojili… šta god. Eh, ko će se poduhvatiti takvog posla?)
Prvo, „konačno počne“ – pa ova „država“ ništa drugo i ne radi nego što najmanje tri i po decenije utuvljuje nacionalni identitet u male glave. I to radi veoma uspešno, da ne kažem „senzitivno“. Kada kaže da „konačno počne“, ministar zapravo misli da se čekićem ponovo udari po glavi već zakucanog… umalo ne napisah đaka, ali čitalac zna da tu treba da stoji čavla, klinca, eksera… (neka čitalac izabere reč u skladu sa svojom nacionalnom osetljivošću).
Sumnjičavi čitalac ne treba da mi veruje na reč, neka umesto toga uzme neku od brojnih analiza kako se „senzitivno“ predstavlja „naša i samo naša“ nacija u udžbenicima iz našeg – rekao bi ministar – duhovnog i kulturnog udžbeničkog kompleta. Posebno u čitankama i udžbenicima iz istorije. Time se podrobno bavila, recimo, Dubravka Stojanović. Jeste, ni njoj čitalac ne veruje, ali neka bar pogleda primere iz udžbenika u njenim analizama, to nije mogla da izmisli.
Dakle, kada kaže „konačno počne“ ministar laže. E sad, zašto? Da l ga je sramota da kaže da je „država“ sve do njega loše radila nacionalni posao iako je bila ekstremno (ili radikalno, ako je za ministra to prikladnije) „nacionalno senzitivna“? Ali, što sramota, neka kaže i pokaže gde se sve grešilo. Ili je ministar skroman, pa neće da kaže da niko pre njega nije bio na ispravan način „nacionalno senzitivan“ i da će tek s njim država progovoriti svojim autentičnim glasom?
Teško je o tome spekulisati, jer i iskrenost i skromnost ne liče na osobine koje ima ministar. Pustimo njega, zadržimo se sad na patriotizmu. Ministar dakle kaže da iako ekstremna, nacionalna senzitivnost je sve do sad bila pogrešna, jer eto imamo generacije mladih kojima manjka patriotizam. Gle, šta to kaže ministar, nema rodoljuba kod nas, a sve zbog loše postavljene škole, to jest zbog neispravnog „nacionalnog senzibiliteta“.
Gde god se okrene, zbunjeni čitalac bi rekao da se mi gušimo u rodoljublju, ali ministar vidi manjak tamo gde svi drugi vide prekomerni, bespotrebni višak. Samo, zanimljivije od toga je što ministar veruje da smo mi sve do sad imali jednu pogrešnu školu – liberalnu, anacionalnu, kosmopolitsku (koliko ovo zvuči smešno, je l da) – što je dovelo do nestanka rodoljublja u Srbiji. I sad će se to ispraviti nacionalnim duhovnim i kulturnim kompletom.
Dobro, ali ako je tako kako kaže ministar, kako je on ispao rodoljub? I ko će praviti komplet ako su svi pogrešno nacionalno senzibilisani? To je ozbiljno pitanje. Jer, jedini odgovor mora biti – loši đaci treba da naprave komplet. Kao što je i ministar bio, sva je prilika, loš đak, pa je izbegao loš uticaj pogrešne nacionalne senzibilisanosti. E sad, isti takvi treba da naprave i komplet. Samo, kako će loši đaci da prave komplet kada pojma nemaju šta je udžbenik, novo je pitanje.
Neka ostane da visi to pitanje, bez odgovora, a mi se podsetimo da je nedavno država preko ministarstva ponudila đacima nacionalnu čitanku kao dodatni udžbenik. S istim ovim argumentima koje sad daje i tekući ministar. Dakle, možda je i pre godinu dana neko zaključio da smo nacionalno nakrivo nasađeni, pa je predložio da se napravi nacionalna čitanka. Ali, evo, nije prošlo mnogo, mora se opet ići u nacionalnu obnovu.
Samo, što je ta nacionalna čitanka u stvari ispala dobra. I prava je šteta što umesto da bude obavezna, njen status je ostao na tome da bude tek dodatak u nastavi. Naravno, čitalac sad misli da time što sam ja pohvalio tu čitanku nisam mogao da joj napravim veću štetu, kada je reč o njenoj sudbini u školi. I ako je ja hvalim, normalno je da na tu čitanku mora da se odgovori nacionalnim kompletom. Dobro, neka bude tako, samo što ja mislim da ministar o tome svemu nema pojma.
Mi ovde već tri i po decenije gradimo jedan te isti identitet i pokušavamo da na njega naslonimo državu. I uprkos silnom trudu i radu „države“ – ministar bi rekao senzibilisanju – i identitet i država nam se uporno raspadaju u paramparčad. I sad bi to da se krpi novim kompletom. A mi dobro znamo – neće vam uspeti. Više su za identitet uradili studenti jednom posetom Novom Pazaru nego „država“ za tri i po decenije.