Devedesetu i devedesetprvu, te dve godine s kraja 20. veka živimo ponovo. Što, verujem, nikoga ne čudi. Jeste, prošlo je više od trideset godina, grozne stvari su se dogodile, i ništa nismo naučili. I sad nam se sve vraća. Samo što mete više nisu naši susedi, sad smo mi mete. Mnogo puta sam to rekao, i opet ću reći – kome nije jasno kako je izbio rat u Jugoslaviji, ko se (još) pita ko ga je započeo i ko se (i dalje) čudi kako je bilo moguće raširiti mržnju između ljudi koji su do tada živeli u miru u Jugoslaviji, samo neka gleda oko sebe.
Upravo prolazimo kroz iste faze, možda čak i istom brzinom, a to znači – veoma brzo. Državni zločin i kolektivni zločin nisu isto. Iza državnog zločina stoji – je l da – država i ne mora biti da žitelji te države taj zločin podržavaju ili da se mire s njim. Kolektivni zločin može biti i državni, a razlika je u tome što, za razliku od državnog zločina, većina žitelja zemlje saučestvuje u kolektivnom zločinu ili tako što ga eksplicitno podržava ili tako što se implicitno miri s njim. Ima, međutim, nešto što je zajedničko za oba zločina – pripreme su im slične, kao što liči i to kako se oni kasnije negiraju i zataškavaju ili pravdaju.
Mi smo sad u fazi pripreme. Ta faza pripreme nam odmah pokazuje i kako će zločin da se pravda, zataška ili negira. Prvo se obeleži meta. U devedesetima to su bili etnički „drugi“. Danas smo to mi – politički „drugi“. U međuvremenu vežbalo se na nekim drugim „drugima“, recimo, na pederima (ne, nije ružna reč). Nacrtati metu znači – izdvojiti, diskvalifikovati, kriminalizovati i dehumanizovati buduću žrtvu. To gledamo u proteklih deset meseci. U mnogo blažem obliku, izuzimajući slučaj pedera (i opet, nije ružna reč), gledali smo proteklih godina kako se to primenjuje na opozicione stranke.
Strani plaćenici, teroristi, obojeni revolucionari, ustaše, šiptari (jeste, malo slovo, jer se koristi kao uvreda, a i inače ne znači ništa) – sve su to načini da se pobunjeni žitelji Srbije diskvalifikuju i kriminalizuju. Čitaocu je to jasno i ne moram ja da mu kažem da sve to i dalje radi – ili režim misli da radi barem za njegove pristalice – na osnovi nasleđa iz devedesetih. Sada se pokazuje, a i onda smo to znali, da etnički „drugi“ uopšte nije bio etnički, da su etnička svojstva bila i tada nebitna kao što su i danas. Ustaša i šiptar su prazni označitelji, i u njih se može učitati šta god se nekome prohte.
Pri tom, u slučaju „ustaša“, isprazniti tu reč od značenja, još jedan je zločin nad Srbima pobijenim u logorima na teritoriji nekadašnje NDH-a. Ako svako može biti „ustaša“, onda je svako i zločinac, a ako smo svi zločinci, onda nema ničega posebnog ni strašnog u pokušaju da se istrebe Srbi u NDH-u u 2. svetskom ratu. To je rezon vatrenog, osvetničkog srpskog rodoljublja – ono suštinski ne mari za žrtve uopšte, a za Srbe kao žrtve pogotovo. Što se pak „šiptara“ tiče, rezon je nešto drugačiji. Ta reč je uvek više ciljala na Srbe nego na Albance, kao svojevrsni instrument posramljivanja i disciplinovanja neposlušnih Srba. I sad bi trebalo da obavi sličan posao.
Strani plaćenik je takođe stigao iz devedesetih, i kao i „ustaša“ i „šiptar“, lišen je svakog značenja. Jer, nema logike da vam najveći strani plaćenik u zemlji – jeste, mislim na Vučića – kao uvredu zalepi to da ste „strani plaćenik“. Sve te reči odzvanjaju na fonu devedesetih i odatle vuku svoj kapacitet da izazivaju nelagodu. Da smo ikada seli i razmislili i jednom za svagda raskrstili s tim prokletim devedesetim, ne bismo danas slušali sve isto kao i tada, samo što se sada te reči za disciplinovanje, posramljivanje, za opravdavanje zločina, odnose na nas kao potencijalne žrtve.
Iza svega toga mora stajati država. Kao što su neke države stajale i u 2. svetskom ratu iza kolektivnih zločina, kao što je i srpska država stajala iza zločina u ratovima iz devedesetih. Čitalac se sigurno seća nirnberških zakona, kojima su Jevreji i zvanično, pravno, sankcionisani kao ljudi drugog reda, uz prećutni pristanak većine žitelja rajha. Sad i mi imamo nešto slično, s predlogom zakona o blokiranju ulica kao krivičnom delu. To je prvi korak u sankcionisanju, to jest legalizaciji i legitimizaciji zločina nad pobunjenim žiteljima Srbije.
Sad je samo pitanje šta većina žitelja Srbije prihvata i da li uopšte prihvata i odobrava kampanju koja se vodi praktično protiv njih samih. I tu se režim, čini mi se, preračunao. Većina žitelja Srbije je u pobuni. Tekuća kampanja trebalo bi da ih navede da pristanu da ih režim kriminalizuje i vrši nasilje nad njima. To se neće desiti. I onda je pitanje sasvim jednostavno – kome se režim obraća, ko su adresati njegove kampanje? Njegove potencijalne žrtve? Režim od nas traži pristanak da nas eliminiše. To je vrhunac ludila. I to živimo.
Razlike u primeni zakona na izvršioce zločina iz redova režima i na mimo zakona uhapšene osobe iz redova pobunjenih žitelja Srbije pokazuje da se režim dosledno drži premisa iz svoje kampanje. Šta je problem ako pregazite „ustašu“? Šta je problem ako prebijete „šiptara“? Šta je problem ako uhapsite „stranog plaćenika“? Ništa, je l da? Ili sve, ako ste vi „strani plaćenik“, „ustaša“, „šiptar“. U toj su situaciji pre više decenija bili naši susedi. Isti ljudi kao onda, sada se i prema nama ponašaju kao što su se onda ponašali prema našim susedima. Sad vidimo da lažu i znamo zašto lažu. Videli smo i onda, ali smo prećutali, i ćutali smo o tome decenijama, i sad nam se vratilo.
Zar je problem što su „šiptara“ pustili na očevu sahranu s lancima oko nogu? Pa zar nisu pokazali ljudskost, jer eto, otac je otac, pa su i „šiptaru“ priznali da može tugovati za ocem i pustili ga na sahranu, istina vezanog, ali opet, to je samo „šiptar“. Dakle, biće manje vredno od „nas“. Samo što u tom „mi“, nas više nema. Isterali su nas odatle, i sad se nad nama iživljavaju kao što su se onda iživljavali nad našim susedima. Lance za „šiptare“, nego šta.
I šta je problem što neko najavljuje da će jedan „strani plaćenik“ biti ubijen? I da će ga ubiti drugi „strani plaćenici“. Pa mi znamo da su „strani plaćenici“ ljudi bez morala, podmukli, spremni na sve. Pa i da se međusobno poubijaju, ako od toga mogu imate neke koristi. Kakve koristi? Zar je to bitno, dovoljno je reći – „strani plaćenik“. I zar nije onda bolje da ih mi gazimo, prebijamo, hapsimo, držimo u lancima, nego da se oni ubijaju između sebe i od toga izvlače korist?
Samo što, ponovo, u tom „mi“ više nema nas. Mi sad više nismo „mi“, a nismo ni neko „drugi“. Sada smo niko i ništa, na to nas je svela kampanja režima. I režim očekuje da na to pristanemo, jer smo mi jedini adresati te kampanje. Kompletno ludilo.