Foto: Foto: Predrag Trokicić
Hajde da krenemo od dobrih vesti. Nema ih. Pokušajmo
ponovo. Dobra vest je, recimo, da režim više nema preko dve trećine
poslanika u republičkom parlamentu, što znači da više neće moći da menja
Ustav, recimo tako što će Vučića proglasiti za doživotnog predsednika.
Hoću da kažem da je dobra vest to što je ovo Vučićev poslednji mandat na
mestu predsednika, i to ne zato što možemo biti sigurni da ga za pet
godina žitelji Srbije više neće hteti, nego naprosto zato što Ustav to
tako propisuje. Loša vest je – može se vratiti kao predsednik vlade.
Da
li se tome sinoć radovala opozicija? Ako i jeste, niko to nije rekao.
Umesto toga, rekli su da se raduju što su ušli u parlament. I što
postoji nada da su dobili većinu u Beogradu. Nisu je dobili, i to je još
sinoć bilo jasno. I to ne kada je Vučić to rekao. Crta (a i Cesid, kad
smo već kod toga) imaju projekcije slične Vučićevim rezultatima. Kada su
oni izašli sa svojim projekcijama, postalo je jasno da i od Beograda
nema ništa. Siguran sam da je opozicija imala svoje rezultate sinoć i da
su ti rezultati govorili isto. Ali posle podignutog optimizma, kao da
im je bilo žao da nam kažu istinu.
To, da im je žao, videlo se
samo na licima kandidata „Ujedinjenih za pobedu“. Jedino su se oni
ponašali kako dolikuje – poraženo. Jer, režim je juče praktično ponovo
pregazio opoziciju. Ali, izvan koalicije „ujedinjenih“, radost i veselje
među opozicijom. Prešli smo cenzus, kliču opozicioni kandidati. Pri
tom, ako ćemo pravo, cenzus za parlament prešla je samo koalicija
„Nada“. Svi ostali su ostali ispod cenzusa od 5 odsto. Ali, cenzus je 3
odsto, reći će čitalac. Jeste, od 2020. Prisetimo se, režim je tada
spustio cenzus sa 5 odsto na 3.
Opozicija, te 2020. u bojkotu,
odluku režima dočekala je na nož. Bio je to mamac režima za „izdajnike“ u
njenim redovima da izađu na izbore iako režim nije ispunio nijedan
uslov za organizovanje fer i slobodnih izbora. Taj cenzus od 3 odsto bio
je zamena, utešna nagrada, mito i korupcija zapravo, za opoziciju. Evo
vam 3 odsto, ali nećete dobiti fer i slobodne izbore – tako je opozicija
uglavnom tumačila promenu cenzusa. Dve godine kasnije – živeo cenzus od
3 odsto, kliče opozicija. Ali propušta da objasni šta se to promenilo
za dve godine, pa je cenzus od 3 odsto postao prihvatljiv.
Jer,
ako je suditi po primedbama opozicije – ni to juče nisu bili slobodni i
fer izbori. A ipak – sreća i veselje. Ozarena lica kandidata opozicije,
izuzev onih iz redova „ujedinjenih“. Tako samo „ujedinjeni“ ostaju
dosledni. Njihov cilj, kako im ime kaže, bila je pobeda. Cilj nije
ispunjen, nema razloga za radost. Ostalima, kao da je cilj bio samo da
se preskoči ionako do besmisla sniženi cenzus. Pošto su taj cilj
ostvarili – šta to znači za žitelje Srbije? Da li i oni imaju razloga za
sreću, kad se već raduje dobar deo opozicije. Da li vam vaši sugrađani
ovog jutra izgledaju srećno?
Teško je u Srbiji praviti poređenja
između izbornih rezultata – nema stabilnih aktera i koalicija na
izborima, pa je svako poređenje ujedno i tumačenje ko je ko, to jest sa
kojim prethodnim akterima treba povezati ili poistovetiti nove aktere.
Uz tu ogradu, može se reći da je Zdravko Ponoš ostvario na ovim izborima
za predsednika rezultat gotovo istovetan rezultatu Saše Jankovića. Onda
se govorilo da taj rezultat daje Jankoviću za pravo da ozbiljno uđe u
politiku sa realnim šansama da na osvojenim glasovima gradi buduću
izbornu pobedu. Nije se desilo. Ne treba se stoga zanositi Ponoševim
rezultatom.
Ako bi se poredili rezultati ovih izbora s
bojkotovanim izborima iz 2020, ispalo bi da bismo u birače takozvane
bojkot opozicije morali da računamo i ozbiljan broj glasača SPS-a. Na
izborima od juče, SPS je dobio znatno više glasova nego 2020, i
praktično se vratio na rezultat iz 2016. To nam ne kaže da sa SPS-om
treba računati kao na potencijalno ozbiljnog opozicionog protagonistu.
Znamo, naravno, da nije tako. I pošto nije tako, treba prestati verovati
u bajku o pasivnim biračima opozicije. Povećana izlaznost nije rešenje
za opoziciju u borbi protiv režima.
Ovi izbori pokazali su da s
povećanom izlaznošću raste broj glasova i za barem neke režimske
stranke. Šta je onda rešenje za opoziciju, ako nema tog dodatnog
rezervoara iz koga bi dobila potreban broj glasova? Ovi izbori srušili
su, a bilo je krajnje vreme za to, još jedan mit: Srbija nije podeljeno
društvo. Naprotiv – Srbija je izrazito homogeno, radikalno desno
nastrojeno društvo. Na tom desnom krilu gužva je tako velika, a razlike
tako male, da se ne vidi kako bi se tu mogao praviti širi prostor za
opozicione, a desno orijentisane protagoniste.
Dakle, prostor levo
od centra nije prazan bez razloga. To pokazuje i rezultat „Moramo“: s
ozbiljnim cenzusom, oni ne bi ušli u parlament. Treba verovati, to što
su uradili na republici, više je zasluga protesta protiv Rio Tinta, s
jakim antizapadnjačkim sentimentom, nego njihovih levih politika i
poziva na solidarnost. Rezultat „Moramo“ u Beogradu opet treba tumačiti
nešto manjom važnošću ideologije na lokalnim izborima: dakle, njihovo
levičarenje nije im nanelo veliku štetu u Beogradu. Ali, treba
primetiti, i u Beogradu i na republici, „Moramo“ je išao slabije od
rezultata u istraživanjima javnog mnjenja.
„Moramo“ je i jedina
koalicija čiji predsednički kandidat ima slabiji učinak od same
koalicije. Svi ostali kandidati za predsednika praktično su vukli svoje
koalicije, osvojivši više glasova od političkih grupa koje su
predstavljali. Što bi se opet moglo tumačiti kao potvrda izrazito
homogenizovanog i radikalno desno nastrojenog biračkog tela u Srbiji. S
tim u vezi još samo jedna ograda. I ono nešto malo što se ovde ima od
levice pokazuje sklonost da zakorači udesno u vezi s krizama kao što je
recimo rat u Ukrajini. Tako se i ovdašnja levica pokazuje kao više
antizapadnjačka nego leva. „Moramo“ se u odnosu na to ipak pokazao kao
izuzetak.
U vezi s tim, to što su preskočili „novi“ republički
cenzus treba videti kao uspeh. Ali, „Moramo“ i ostatak levice zaista
treba da se zapita šta to rade tako očajno loše da u zemlji gde su
radnici razvaljeni u svakom (materijalnom) smislu oni mogu samo da se
nadaju da će preskočiti cenzus (koliko god bio mali) i raduju se kada to
urade.
Kada se podvuče crta, izgleda kao da je Vučić ipak kreirao
Srbiju u kojoj je svima dobro. Čak i opoziciji koja se raduje samom
prelasku cenzusa. Samo su „ujedinjeni“ sebi dozvolili da zaista misle o
pobedi. Otuda je njihovo razočaranje najveće. Ali i jedino smisleno –
naravno da se u izbore protiv ovakvog režima mora ući samo s pobedom na
umu. Ali, svoje razočaranje oni artikuliši kao niz žalbi na izborne
krađe režima. To, posle bojkota iz 2020. više nije tema. Izašli ste na
izbore – ili ih kontrolišete ili ne. Ako ne, a režim krade, to više nije
primedba na račun režima, nego priznanje nesposobnosti da se obavi
neophodan izborni posao.
Jadikovanje na ponašanje RIK-a, na
njegovo odustajanje da se bavi rezultatima u izbornoj noći, otuda nema
nikakvog smisla. Pa šta ste očekivali? Da RIK uradi vaš posao? Pa zar
nije jedna od najjačih poruka iz kampanje „ujedinjenih“ to da je ovaj
režim razorio sve ustanove i praktično ih privatizovao, te da zato mora
da se smeni po svaku cenu? Zašto bi RIK bio izuzetak? Umesto plača nad
RIK-om, „ujedinjeni“ su morali da izađu sa svojim rezultatima, baš kao
što je to uradio Vučić. Ili da kažu da se oslanjaju na rezultate Crte,
kad već nemaju svoje. Ali, to nije bila opcija, jer su nas sve vreme
uveravali da imaju kontrolore.
A onda su praktično priznali u
izbornoj noći – jeste, imamo ih, ali samo u gradovima. Pokazalo se da to
nije ni blizu dovoljno. Eto zadatka za sledeće izbore.
Režim na
čelu s Vučićem katastrofa je razmera biblijskog potopa za Srbiju. Ali,
pošto smo već jednu deceniju potopljeni, vreme je da konačno naučimo da
plivamo. Zato malo optimizma za kraj: stranke, koalicije i pokreti iz
opozicije, ulaskom u republički parlament institucionalno će rešiti
barem delimično pitanje svog finansiranja. S tim novcem mogli bi da
postave svoje organizacije na čvršće noge i spremaju se za naredne
izbore. Ako su se tome radovali… pa dobro, neka im bude. Ali, moguće je i
da su se radovali – rešili smo finansiranje, tačka. Ako je tako, i oni
će se, kao njihovi politički prethodnici naprosto – udaviti.