Foto: Predrag Trokicić
„Zombieland“ iz naslova nije referenca na izvanrednu komediju, debitantski film reditelja Rubena Fleischera iz 2009, s dobro raspoloženim i razigranim Woodyjem Harrelsonom, Jessejem Eisenbergom i Emmom Stone u glavnim ulogama. Nije „Barbie“, komedija u – samo u nekim scenama uspešnom – pokušaju, iskusne rediteljke Grete Gerwig ni blizu Fleischerovog filma. Naslovom se hoće reći nešto drugo: žitelji Barbielanda u priči Grete Gerwig po svemu, izuzev po izgledu, liče na zombije. U tom dvodimenzionalnom navodno ženskom raju, Barbike i Kenovi ne jedu, ne piju, ne razboljevaju se, nemaju ambicije, jedva da između sebe komuniciraju (jer nemaju o čemu pošto su lišeni egzistencijalnih briga), pa im je svaki dan isti: tumaraju u grupama ispred šarenih kulisa, tek delimično sposobni za (samo)refleksiju. I ne umiru. Dakle, sve isto kao zombiji, ništa im ne treba i ništa ne žele. Jedino što su im, za razliku od zombija, tela besprekorna, kao i šarena odeća.
Videti Barbieland kao otelovljenje feminističke utopije teška je uvreda za feminizam. Gerwig je pak isuviše pametna rediteljka da bi uopšte i pomislila da Barbieland proda kao realizaciju feminističkog sna. Pre će biti da je Barbieland u njenom filmu surova kritika postfeminističkog doživljaja sveta i razumevanja feminizma. O tom takozvanom konzumerističkom feminizmu – ili feminizmu Béyonce, Miley Cyrus, odnosno Taylor Swift – kratko je i jasno izrekla utemeljeni sud Andi Zeisler, inače jedna od osnivačica i urednica nedavno ugašenog odličnog feminističkog časopisa o popularnoj kulturi Bitch. Ni na jednom mestu u filmu, Gerwig sa svojim velikim autorskim autoritetom neće stati iza Barbielanda: naprotiv, sklopiće priču tako da taj svet izmaštan za komercijalne svrhe izaziva nelagodu tokom čitavog filma, a ponegde će ga i brutalno izvrgnuti ruglu.
U jednoj od nekoliko ključnih scena, glavna Barbie u filmu – ne slučajno, igra je prelepa Margot Robbie, inače mnogo upečatljivija i samosvesnija kao Jokerova devojka Harley Quinn u filmu „Suicide Squad“ – izričito će reći da su i Barbie i Barbieland kreacije muškog/kapitalističkog uma (preciznije: taj um zloupotrebio je naivni ženski san da bi zgrnuo novac).
Dok „Zombieland“, nažalost, ostaje izvan horizonta Barbielanda, Gerwig naglašeno insistira na vezi između njenog filma i „Matrixa“. U jednom trenutku, izgledaće kao da je čitava „ženska“ priča o Barbie napravljena po „muškom“ superherojskom obrascu iz „Matrixa“. Gledalac će lako prepoznati (parodijske) kopče između dva filma. Možda je najduhovitija ona kada Barbie, poput Nea, treba da izabere između crvene i plave pilule, odnosno između laži i istine. Samo što Barbie bira između cipela na štikle i sandala Birkenstock. Nezamislivo je da te sandale mogu stajati kao simbol za istinu. I smešno je kako Barbie odbija da izabere, da bi joj se na kraju stavilo do znanja da izbora zapravo nema – ona naprosto mora „dobrovoljno“ izabrati ono što joj se u stvari silom nameće. Ako nigde drugde, onda je barem u toj sceni očigledan način na koji se Gerwig podsmeva postfeminizmu.
Ali njena kritika kratkog je daha. Ako na jednoj ravni i prihvatimo analogije s „Matrixom“ – kao Neo, Barbie živi u svetu (tuđih, manipulativnih) laži iz koga pokušava da iskorači – u drugoj ravni analogije s „Matrixom“ rade protiv priče Gerwig. U tetralogiji sestara Wachowski (Gerwig se naravno drži samo prvog dela, što valjda ne znači da ćemo gledati i nastavke „Barbie“) glavni junak traži istinu ne samo da bi je saznao nego i da bi pomoću nje promenio stvari i svet učinio boljim. Saznati istinu u svetu „Matrixa“ znači prozreti manipulaciju i eliminisati je. Kod Gerwig pak, iz lažnog i plošnog Barbielanda, Barbie završava upravo u svetu iz koga Neo beži. „Matrix“ bez ustezanja nudi utopiju kao zamenu za status quo. „Barbie“ odbacuje, ruku na srce zaista tupavu utopiju Barbielanda samo da bi prigrlila status quo navodno stvarnog, a zapravo Birkenstock sveta.
U tom smislu, iako surovo oštro ismeva postfeminizam, „Barbie“ ne može biti feministički film jer se naprosto ni za šta ne zalaže. To jest, prihvata status quo kao nepromenljivo stanje. Upravo je povratak na staro stanje, to jest osujećena muška revolucija u Barbielandu potvrda da ništa ne sme da se menja. Svet ostaje isti, a da bi bilo tako, i san o boljem svetu mora ostati isti, što u filmu znači – glup.
Ako fokus filma nije na kritici tekućeg stanja (indikativno je da je prvi čovek korporacije čiji je proizvod Barbie predstavljen kao budalasti nedorasli zaigrani dečkić – dakle, ništa strašno), i ako je izrugivanje postfeminizmu samo izvor za zbijanje šala u filmu, šta onda čini okosnicu priče, pošto film ipak jeste gledljiv, i njegovih dva sata prođe manje-više brzo? Biće da je Gerwig igrala na sigurno. Prvi film koji je sama režirala, „Lady Bird“ iz 2017, bio je priča o odrastanju i postigao je veliki uspeh. I njen sledeći film iz 2019, „Little Women“ takođe je priča o odrastanju i takođe je bio uspešan. Konačno, njen treći film, „Barbie“ najbolje prolazi ako i njega gledamo kao – priču o odrastanju. S tim što ovaj put, za razliku recimo od „Lady Bird“, odrastaju i majka i ćerka, ali i lutka. Proces odrastanja inicira upravo majka, za koju će se ispostaviti da nije mogla da baci, to jest da se rastane od barbike svoje ćerke.
U filmu se to može čitati kao privrženost (dečjem, ne nužno feminističkom) snu o udobnom (ne nužno ispunjenom) životu. Kako to biva u bajkama, majčini neraščišćeni računi sa samom sobom izazvaće potres u svetu lutaka. Na tragu priča Neila Gaimana, okidač za odrastanje biće pomisao na smrt. Jednog dana, u Barbielandu, glavna Barbie u filmu pomisli na smrt, i čitav izmaštani svet okreće joj se naglavce.
Da bi se stvari vratile na staro, to jest da bi se potisnule misli o smrti, Barbie mora pronaći osobu koja se u „stvarnom“ svetu igra s njom. Barbie će tražiti devojčicu, ali će se ispostaviti da je osoba u stvari devojčicina majka. Majku je pak uhvatila depresija kada je na svoj život počela da gleda očima svoje ćerke. Osnovni zaplet je dakle odličan i pored ostalog ima i jak feministički potencijal. Film će se pak samo ograničiti na niz usputnih referenci o tri/četiri talasa feminizma i (ljutitom) odnosu mlađih feministkinja prema starijim. Ali, niti će odnos između majke i ćerke biti elaboriran (kao u „Lady Bird“), niti će priča o feminizmima biti produbljena, jer – Barbie će uzeti stvari u svoje ruke i dominiraće pričom od njenog spektakularnog početka pa do samog kraja.
Umesto studije karaktera, dobili smo niz slabo povezanih skečeva. Umesto da lutke budu humanizovane, ljudi u filmu su dehumanizovani. Što bi takođe mogao biti deo kritike „stvarnog“ sveta, ali nam se ne daje nijedan signal da na to tako gledamo. U ključnoj sceni odrastanja, majka (a ne ćerka, koja sve vreme ostaje u drugom planu) izgovara čitav niz fraza bez ijedne naznake da to treba da gledamo s ironijskom distancom. Tu film pada.
Kritičari su redom primetili da je u stvari Ryan Gosling kao Ken ukrao šou i postao glavna zvezda „Barbie“. Ali su propustili da dodaju da to nije samo zbog njegove dobre glume. Nepažljivo sklopljena priča ostavila mu je prostor da u filmu o Barbie od Kena napravi najprivlačnijeg junaka (što svakako ne ide naruku feminističkim čitanjima filma). A Ken je privlačan jednostavno zato što je zaljubljen (u Barbie). Kenova zaljubljenost je možda jedino zaista ljudsko osećanje koje nalazimo u filmu. Pri tom, i tu treba biti oprezan: najvećim delom filma, pojava Kena, kao i sama Barbie, izaziva nelagodu. Gosling iz Barbie daleko je od onih dopadljivih karaktera koje je glumio u drugim filmovima (na primer, u obrazovnoj drami „Half Nelson“). Ponajviše pak liči na okrutnog dečaka ubicu koga je igrao negde na početku svoje filmske karijere u „Murder in Numbers“ 2002.
Uprkos njenom iskustvu i veštini, utisak je da se Gerwig povukla pred tržišnim autoritetom i dugovečnošću Barbie. Umesto kritike konzumerizma, dobili smo njegov trijumf. Lutka je savladala svoju filmsku kreatorku. Možda otuda nelagoda s kojom se gleda film.