Reč na otvaranju XVII Međunarodnog sajma Biblioteke XX vek 30.10.2025. u CZKD-u.
Kao nauka posvećena izučavanju čoveka, antropologija je, pre nego jedna izdvojena naučna disciplina, skup raznovrsnih metoda i pristupa u istraživanju ljudskih ponašanja, navika, naseobina, kulturnih obrazaca, jezika, verovanja, uverenja. U različitim vremenima, različiti su bili i njeni postupci i ciljevi, samim tim i saznanja. Antropologija devetnaestog veka, recimo, bila je uglavnom posvećena izučavanju dalekog drugog, drugačijeg, egzotičnog.
Danas antropologija, reklo bi se, radije izučava ono blisko, ono što je tu, što nam je nalik, što je naizgled isto ili poznato: izučava drugog u nama, i nas u onome što smo predrasudom obeležili kao drugog. Izučava strukture koje čine naše odnose i odnos koji imamo sami prema sebi, strukture kojima smo kao pojedinci i društva toliko prožeti da im ne vidimo uvek jasne obrise.
Ne vidimo, ponekad, koliko su nasleđene predrasude deo našeg tumačenja sadašnjosti, koliko se epskih i propagandnih slika nastanilo u naše poimanje prošlosti, koliko se naizgled razumljivih pojmova, kao što su sreća, mladost, budućnost, napredak, ludilo, rasa, rat, tumače kroz mitove koje smo o tim pojmovima stvorili, tačnije kroz sklonost društava i kultura, naizgled iskonsku, da svetu i pojavama koje nas okružuju daju osobine mita.
A ono što, čini mi se, najčešće ne vidimo jeste sa koliko kompromisa, ustupaka, ograničenja doživljavamo sopstvenu slobodu, koliko smo, kao društva i pojedinci, spremni da zarad svojih uverenja o slobodi, slobodu omeđimo, sputamo, i – kao neko maglovito mesto – nastanimo je različitim oblicima straha, frustracije i nasilja.
Biblioteku XX vek, kao uostalom i zadatke savremene antropologije, povezujem pre svega sa razvejavanjem predrasuda. To ne kažem, naravno, kao neko ko ima pravo da iznosi relevantan stav o jednoj nauci, već kao čitalac, a i kao umetnik i pedagog, koji je iz antropoloških tema i metoda, razumevajući ih u skladu sa svojim mogućnostima, u njima nalazio mnoge povode za sopstveni rad.
U uvodnom tekstu na sajtu Biblioteke navedeno je da je prvi objavljeni naslov ove izdavačke kuće, pre 50 godina, bio „Uvod u permanentno obrazovanje“ Pola Langrana, da naslov ovog dela sa sobom nosi za izdavača posebnu simboliku i značaj te da, pretpostavljam, oslikava i samu misiju ove izdavačke kuće, ne time što zastupa formalne modele izvanškolskog obrazovanja, već time što govori o značaju permanentne radoznalosti, o značaju permanentnog postavljanja pitanja.
U biblioteci XX vek čitali smo i čitamo mnoga pitanja koja su postavljali i koja postavljaju naučnici, istraživači, posvećenici mnogih oblasti koje dolaze u dodir sa antropološkim temama – etnologije, lingvistike, psihologije, istorije, sociologije, biologije, muzikologije, pa i – internetnologije (termin koji Ivan Čolović smišlja u trenutku kada procenjuje da radije ne bi da prisustvuje proslavi Dana Republike Srpske, jer ima, srećom, i drugih načina za sticanje saznanja o tom živopisnom događaju).
Sticajem okolnosti, moj prvi susret sa Ivanom Čolovićem dogodio se upravo ovde, pre tridesetak godina, i mada je to svakako podatak koji ni istorija, a ni Ivan danas ne pamte, bio je to za mene važan dan, susret sa piscem „Politike simbola“, knjige koja mi je tada bila nešto poput vodiča za tumačenje Srbije devedesetih, i to baš u Centru za kulturnu dekontaminaciju, s kojim sam tada otpočinjao višegodišnju saradnju, u prostoru, dakle, one naglašeno beskompromisne slobode, odakle se, kao kroz neki uvećavajući optički instrument, ta Srbija devedesetih, sklepana od predrasuda i nasilja, videla nekako posebno jasno, u svim svojim odlikama i sastojcima.
I meni kao umetniku, oduvek se, pa i tada, činilo logičnim da je postavljanje pitanja neka vrsta definicije umetničkog posla. Za razliku od raznih naučnih disciplina, umetnost se kloni precizne definicije, no ipak sa dosta uverenja možemo tvrditi da znamo šta umetnost nije. Umetnost koja ne postavlja pitanja nije umetnost, eventualno je neki vid bezukusnog ili neukusnog dekora, a taj se princip jasno prenosi i na tumačenje društva. U izostanku postavljenog pitanja, u tom neiskorišćenom, jalovom prostoru, ostaje dekor, ostaje stereotip, floskula, podrazumevajuća laž, i što je više izostavljenih, zabašurenih, nepostavljenih pitanja to je veći prostor za bujanje laži, a priroda laži je takva da, kada joj se to dozvoli, od banalnih lagarija rado postaje sistem, postaje načelo, pravilo, uverenje, institucija, ustavna preambula.
Dogodi se tako da se bez laži više ne može, da se i poneko od onih što se zalažu za istinu oseti prinuđenim da kaže, pa eto, mi sad ne možemo bez ovih laži, šta da radimo, držaćemo se njih dok se ne stvore neki drugačiji uslovi, pa ćemo se onda time baviti.
I onda prođu decenije, a laž je i dalje tu.
Mark Ože, Ranko Bugarski, Maria Todorova, Dubravka Stojanović, Alaida Asman, Teofil Pančić, Svetlana Slapšak, Dragan Markovina, Dejan Ilić, Ivan Čolović, Klod Levi-Stros, Bart, Said, Gerc, samo su neki od autora Biblioteke XX vek.
Ponekad, pa i onda kad su i pisac i delo vremenski i prostorno od nas udaljeni, listajući izdanja ove biblioteke, sabrana u tom pažljivom i preciznom odabiru ogleda, analiza, istraživanja, nesumnjivo se stiče utisak da je reč o delima koja nas se uvek tiču kao da upravo o nama govore, no to je, sem zbog univerzalnosti naučnih istina, možda i zbog prirode ove naše stvarnosti, premda nimalo originalne, možda tek nešto više zgusnute i zagušljive od obilja poznatih, a bizarnih, svakodnevnih, a nepodnošljivih kulturnih fenomena.
Na kraju, kad smo već tu, i dok, evo, traje i onaj drugi, zvanični Sajam knjiga, dok traje pešačenje hiljada i hiljada ka Novom Sadu, kao izraz jednog fantastičnog zajedništva, kao što je red potrebno je reći nešto i o poslovičnim podelama ovog društva. Uobičajeno se o Srbiji govori kao večito podeljenoj, i u tim se podelama traže uzroci za usud i permanentnu propast. U podelama, smatra se uobičajeno, krije se i razlog za trajanje mnogih pogrešnih politika, neslobode, nasilja, zaostajanja za svetom, a naravno i za trajanje vlasti koja podele generiše. I sve bi, kaže se, bilo u redu samo kada bi se podele prevazišle.
Ali zapravo, sve ovo vreme, od devedesetih naovamo, pa i nešto pre, u ovom društvu postoji jedna jedina podela, od koje se sve druge račvaju i šire. To je podela na one koji pristaju i one koji ne pristaju na moralni kompromis; na one koji se mire i one koji se ne mire sa zločinima počinjenim u naše ime; na one koji zločine banalizuju i od zločina prave sprdnju kolektivne viktimizacije, i one koji zločince imenuju, koji se sa zločinom suočavaju, i time grade puteve pomirenja, grade temelje građanske zrelosti i hrabrosti.
Umesto prevazilaženja podela između stvari koje su nespojive – između razuma i nerazuma, hrabrosti i kukavičluka, moralne čvrstine i moralne lenjosti – potrebno je, pre svega, prevazilaženje neznanja, a time i potpuno i beskompromisno ogoljavanje nacionalističkih predrasuda i populističkih farsi. Potrebna nam je politika koja vodi ka pobedi znanja, i koja nudi svest o tome da se znanjem i postavljanjem pitanja menja i društvo i svet.
I upravo zato, čast mi je da Sajam Biblioteke XX vek proglasim otvorenim.
Autor je likovni umetnik, pisac i univerzitetski profesor.
Peščanik.net, 31.10.2025.