Ko je čekao, taj je i dočekao. Nova godina je već krenula da gazi, a šta će biti i odakle će se vedriti to zna samo Milan Tarot. U tranziciji iz stare u novu godinu, imao sam dovoljno vremena da razmišljam o normalnosti i nenormalnosti. Petarde, potrošnja, duh praznika, džihad mraz, virus SAR, Vlastelinski biseri
Da li su petarde normalne?
U danima novogodišnjih praznika/blagadna mnogo se pucalo. Nekoliko puta sam se prestravio, smorio, istrzao, psovao, imao napade agresije. Nemam ništa protiv petardi. U ova teška vremena nije s goreg da se puk raduje i veseli, al brate, idi u šumu ili na neko brdo oko Banjaluke, pa tamo bacaj petardu kletu dok ne izludiš. Bacaj crvene, zelene, žabice, topovske udare, simuliraj ratište, spali ruku, odsjeci prste, samo nemoj da me činiš napetim. Tankih sam živaca al opet normalan. Vjerujte da ni u jednom trenutku nisam izašao na balkon da psujem ili da nekom pominjem. Nisam neki frustrirani starac, al s obzirom na broj ljudi sa PTSP petarde treba ukinuti.
Da li je kompulsivno kupovanje normalno?
Krene vam to od katoličkog božića, kada mu ga zadaju po hrvatskim kanalima i blagdanskim programima. Puk zapljusnu razni Deda Mrazovi sa televizora. Veliki trgovački lanci obećavaju čudo i mame stado ludo.
Pravi se hrana.
Sprema se slavlje.
Ide se u nabavku.
Odlasci u nabavke nikada mi nisu teže padali. Što zbog cijena, što zbog ludila koje isparava i genereiše se kada ljudi užurbano letaju sa korpama i kolicima po novim i lijepim trgovačkim centrima, hramovima robovlasništva. Kada uđete u neki veliki trgovački centar u Banjaluci, krizu ne možete osjetiti ni u tragovima. Na licima ljudi vidi se sreća. Korpe se pune, izbor je svjetski, a samo rijetki kupuju naše. Činjenica da uvozimo meso, povrće, vodu i čačkalice iz drugih zemlja nije mi normalna. Bar imamo dovoljno livada da stoka pase, seljanin obrađuje i gaji, izvora da sami vodu točimo. Serem se na brendove i reklame. Tužno mi je bilo to što su pojedini ljudi morali raditi po dragstorima i trgovačkim centrima bez obzira što su trebali biti kući sa svojim najmilijim i što su ti dani bili neradni. Sjećam se, onomad, kako su ljudi sve kupovine i potrebe završavali dan – dva ranije. Tada je neradni dan zaista to bio. Robovlasniku danas to ništa ne znači, a ljudi nikad veći snobovi nisu bili.
Nekada nije bio problem ponijeti prazne flaše za pivo i kiselu, ceker se podrazumijevao, a danas? Čini mi se da nikad veći snobovi nismo bili. Kada u prodavnici kažete da nećete plastičnu kesu, gledaju vas u čudu. Ko je tu lud i šta je tu normalno, pitam ja vas?
Duh praznični
Nakon katoličkog Božića došla nam je Nova Godina. Iz godine u godinu sve mi jači utisak da to više nikom nije bitno. Bar u mom okruženju.Nema novogodišnjeg duha kao nekada. Mora da je na privremenom radu u Švici. Govorili su mnogi – dan ko svaki drugi, uložiće se malo više vremena i malo više para u izgled, ješće se više i jače i to je to. Možda je to zbog nedostatka snijega, klimatskih promjena ili opšteg stanja apatije. Možda su pak krive savremene komunikacije, interneti, skajpovi, fejsbuci, SMS-ovi.
Sjećam se kako su se nekada slale novogodišnje čestitke. Odeš, kupiš Unicefove čestitke i znaš da će pare od prodaje tih čestitki završiti za neki humani, viši cilj. Šalješ i primaš. Logično. Kada ih se nakupi nekolicina, završe ispod jelke, šireći duh novog početka podsjećajući na drage pošaljioce. A danas? Staviš status na FB tipa – SNG i SNB i to je to. Ljudi lajkuju i pišu i tebi takođe. Jednim cirkularnim mejlom čestitaš svima u svom adresaru i to je to. Štedi se vrijeme da bi se potrošilo na… ? ništa pametno u većini slučajeva. Ja to nisam radio. Nisam nikome iz svog inboxa slao novogodišnje čestitke. Nije me ništa pokrenulo da to uradim.
Meni žao što je tako.
Posebno mi je bilo zanimljivo čestitanje pravoslavnog Božića. Iskreno vam kažem, jedino sam od svojih prijatelja Bošnjaka i Hrvata dobijao sms božićne čestitke. To me je radovalo, ali i zbunilo. Razmišljajući o tome, ništa nisam zaključo. Možda to tako treba. Jesam li ja normalan?
Džihad Mraz
I u prazničnim danima sam našao vremena da preletim preko portala. Tamo sam i pročitao frazu Džihd Mraz. Riknem od smijeha, te još jednom pročitam tekst o progonu sarajevskih Dedamrazova kao i komentare ispod teksta. Pravo da vam kažem, bolio me stomak od smijeha. Komentari su išli od:
– Šta će nam u Sarajevu Deda Mraz, trebao je otići sa Srbima kada smo ih tjerali do tako vam i treba balije, kada hoćete Teheran u Evropi, vašoj djeci je dovoljan kuran, nek im on donosi paketiće. Ako mi ne vjerujte – Googlajte.
Sada vi kontate kako ću ja dodatno pilati o tom da su djeca u Sarajevu fakat ostala bez Deda Mraza?
Ma neću, ne bojte se. Sama činjenica da živim u zemlji gdje se može pročitati naslov „Djed Mraz protjeran iz Sarajeva“, ubija mi volju za ikakvim kreativnim izražajem na tu temu. Pred toga, mnogi su već rekli svoje mišljenje o tom, tako da moje palamuđenje o tom slučaju vjervatno nema nikakvog smisla. Da stvari nisu crne samo kod nas govori i tekst koji dolazi iz Hrvatske na temu Deda Mraza. I kod njih frka oko Dedamrazova. Naime, po ugledu na europske standarde, blagdansko obredno slikanje sa Djedicom doživjelo je određene restrikcije. Nema više sjedenja djedici u krilu, jer se možda iza brade bijele i veselog HO-HO-HO krije prljava pedofilčina kome je penis svo vrijeme u erekciji dok časno djeci uručuje paketiće. Bolesno jeste, al predostrožnosti nikada dosta. Pitanje je vremena kada će neka agencija za zaštitu životinja doći i odvesti mu irvase, a koka kola uzeti svu Deda Mrazovu pokretnu i nepokretnu imovinu, jerbo im duguje silni keš za sve ove godine reklamiranja.
Ko je tu lud a ko normalan pitam ja vas?
Virus SAR / Epidemija SAR-a Bosnom hara, jao majko stara, nema naših para..
Kada počne nova godina čestita se najbližim i najmilijim. Poželim mnoge želje iskreno i od srca. Prva od njih je zdravlje. Fakat je najvažnije. Na žalost, sumnjam da nisam baš najzdraviji. kao i većina mojih sapatnika, građana republike, federacije, distrikta. Ta opaka bolest se zove – SAR (sindrom akvarijumske ribice). Manifestuje se tako da ono što te je juče iznerviralo (POLITIČARI, MALVERZACIJE, GLUPACI) narednog dana ti ne bilo u memoriji ili je već krenulo intenzivno da blijedi.
Stanje u mene nije akutno, al osjećam tegobe.
Da upitaš ljude šta je bilo na počtku godine, šta su vlastelini lupali i koliko su pokrali svi bi rekli – nemamo pojma, kad je to bilo i sl. . Ne trebaju njima nikave službe i goli otoci za prevaspitanje i kontrolu. Tu su televizori, gomila kanala, internet, hrabri mediji i sakralni radnici. Primjenjeno sljepilo feat. ludio.
Mislim da će nam ta opaka bolest doći glave kako na lokalnom tako na globalnom nivou, al to nije razlog da nam gloove kisnu, niti da se oko tog sikiramo. Slavimo, jedimo, kupujmo, jebimo, crknimo.
Vlastelinski biseri
Naša vlastela, feudi i robovlasnici su ove godine kvalitentno upotpunili svoje budžete i svojih najmilijih. Kao što rekoh zadravlje je najvažnije, samo me brine kakvo će im biti zdravlje, kad ih narod toliko kune i strašne kletve sa opakim bolestima svakodnveno u etar odašilja?!
Pored toga što su se ugradili po konvertibilnoj linji, ne sebično su sa nama djelili svoje bisere.
Ne bi mogao da nabrajam sve, ali u moru akvarijumskog zborava najjače je sijao biser zvani – Izbori.
Šta su nam napričali, šta su nam uradili, kako su se četiri godine ponašalai, a kako smo ih kaznili ili nagradili?
Kakav narod takva vlast, i fakat je tako.
Kad smo kod izbora, ovo mi je bio omiljeni reklamni video:
/>
U novogodišnjoj noći sreo sam profesora Kelinja. Popio je malo više pa se shodno dozi i otvorio: „Ne bih Lemiju nikada dao glas samo zato što je bahat i nekulturan. Iskreno, očekivao sam više od njega. Pratio sam ga od samog starta, voljeli su ga i federalci. Dobro je krenuo, al mislim da je izgubio kompas, a oko sebe okupio poltrone A kategorije. Nije ni čudo što im je A6 omiljeno prezvozno sredstvo. A – kao oznaka poltrnske klase, a 6 – kao broj zvijeri i Lucirefa. Ono što mene brine jeste što i moj ćaća Vlado kaže da bi i on meni tako da je mogao. Kaže on: „ Glupo je biti kraj tegle s medom i prst ne umočiti. Razumijem ja i svog ćaću i Lemija, ćaću najmlađeg milionera u državi, al opet i kako god okreneš – nije u redu. Mnogo je kume to para, da se voćnjak stvara. Mi imamo pravi problem jer ne misle tako samo Lemi i moj ćaća. Većina ljudi tako percipira našu stvarnost. Svi bi ukrali, otuđili, prebacili na račun svoj sa državnog da mogu. U principu, kul je biti lopov, al ne onaj klošar što krade za ljeba i drogu, već onaj pravi, otmejeni u ogledalu. Ti mazneš, a onda sa televizora mašeš i šarmiaš. Nego, jebeš to i jebeš vlasteline i goniče robova, kradu svi, i kako god okreneš pakao ne gine većini ovozemaljskih stanovnika. Nisam apokaliptičan već realstičan. Zamorih se Grof od priče ove, naspi nam po šljivu za bolje snove. I zdralje, naravno. Ne znam zašto mi je ovo sve ispiračo nakon novogodišnje čestitke i i tripoljupca, al valjda ga ponijelo.
Šta nas čeka
Čeka nas svašta, a mene brine povećanje PDV-a. Kaže internet:
„Prijedlog o podizanju stopa poreza na dodatnu vrijednost (PDV) sa 17 na 23 odsto napravljen je bez realne podloge i temeljne analize, smatra profesorica na Ekonomskom fakultetu u Sarajevu Azra Hadžiahmetović.
Hadžiahmetovićeva, koja je i poslanik u Predstavničkom domu Parlamentarne skupštine BiH, je objasnila da je rješenje za manjak u budžetima u BiH, koji je dostigao 2,1 milijardu KM, smanjenje budžetske potrošnje, pisali su federalni mediji.
“To je prijedlog bez pokrića, jer ni u jednom trenutku se ne spominje refleksija na sve slojeve stanovništva. Zvuči kao nagađanje od oka bez ikakvog osnova. Opravdanje nije krpljenje budžetskih rupa koje se mogu zatvoriti smanjenjem javne potrošnje”.
Мeni ovo jezivo, a vama?
Ko je ovdje lud a ko normalan?
JA SAM NORMALАN
Često sebi volim to reći. Ti si normalan Grofe. Riječi utjehe, nade i samoobmane. Nije lako, al čovjek se na svašta navikne. Muzika me liječi. Koncerti pogotovo. Vaša vriska i komunikacija. Zbog toga vam toplo preporučujem lijek ODJEBAICIN kojim možete da odegnate loše misli i još gore ljude, a isto tako da se zaštite od virusa SAR –a.
Možete ga podići na šalteru moje apoteke (http://www.grofdjuraz.com/), a šifra za ulazak u apoteku jeste pozdrav: JA SAM NORMALAN.
Svako dobro i sve najbolje vam želi Vaš jedini Grof Ђураз
