Mi iz naslova smo, braćo i sestre, pobunjeni žitelji Srbije. Zastavnik je njihov, režimski, kobra neka, valjda. Čini se da mu tako nešto piše na nekakvoj znački što mu visi na grudima. A možda sam sve to i izmislio, prijemčiv za sugestije iz vesti. Zastavnik mu dakle dođe kao neki superjunak – pre Batman nego Superman. Superman je dobri naivko, a superjunakom ga čine samo njegove natprirodne moći. Tako je lako biti superjunak, kad ste s druge planete.
Batman je ljudsko biće od krvi i mesa, lukav, premazan, ogrubeo na nasilje, s vrlo poroznom granicom između svojih pogleda na to šta je dobro a šta zlo. Dakle, zastavnik bi mogao biti Batman, uz jednu ogradu. Batman ne ubija, to je njegova crvena linija – i za prevejanog Batmana ljudski život je svetinja, tabu, zabranjena teritorija… nazovite to kako hoćete. Za zastavnika treba sumnjati da je tako. Nije čovek imao sreću, odrastao je, formirao se i socijalizovao u Srbiji.
Samo što ne vidim ja zastavnika, braćo moja i sestre, kao Batmana. Tako na njega gleda Dačić. Snimili zastavnika u Novom Sadu kako mlatara pištoljem kod prostorija stranke na vlasti. Snimili i zblanuli se – zar smo već do pištolja stigli, malo nam je trebalo. Pištolj mu tu dođe kao ono čuveno kod Čehova, ako se pojavi u prvom činu… Ako je tako s pištoljem, onda isto treba primiti k znanju i za topovske udare, petarde, rakete… vatromet, na prvi pogled, al’ to je tek prvi čin…
Zato zblanutost. Je l’ ste normalni, to bismo da ih pitamo, zar ne, braćo moja i sestre. Hoćete redom da nas pobijete da biste ostali na vlasti. Mi vam lepo kažemo da vas više nećemo, a vi kažete – baš nas briga, dobro nam je ovako. Kao muž koji drži ženu zatočenu u kući da bi mogao svaki dan da je bije. Ona kaže – odlazim. On kaže – nemoj, koga ću da bijem kad odeš? Potrebna si mi. Jeste, braćo i sestre, mi smo sad ta zlostavljana žena.
Video je to Dačić, nije on glup, a što je pokvaren… pa to je bio njegov izbor. Dakle, hoće Dačić da smiri situaciju, da nas uveri, braćo i sestre, da nema razloga da strepimo. Sve je u stvari bilo normalno, samo treba da bacimo pogled iz pravog ugla i vidimo „istinu“ (mora istina pod navodnike u istom pasusu s Dačićem). Dakle, kakav crni Čehov, osoba s pištoljem je zastavnik, kobru nije pomenuo, barem ne da sam ja video i čuo, službeno lice (kao, zato ne treba da brinemo).
Službeno lice na službenom zadatku zaštite života neke opet posebne osobe. Koje, Dačiću, koje osobe? Nemamo pojma. I da sad taj zastavnik/Batman nije izvadio pištolj, pa ga u prvoj rečenici izjave nije upotrebio, a u trećoj jeste (po snimcima bi se reklo da jeste), stradali bi ljudi, platili bi glavom da je zastavnik bio manje snalažljiv i odvažan. A ovako, sve se dobro završilo, nijedan život nije izgubljen, samo je zastavnik/Batman dobio teže povrede.
Tako nama, braćo i sestre, Dačić. Gleda nas u oči i laže. Jer, ko je to ugrozio živote i kako? A ako neko i jeste, zar je samo zastavnik bio dovoljan da sve to spreči, očas posla. E, al’ nije to običan zastavnik, to je zastavnik kobra/Batman. Dobro, neka bude i tako, neka neko jeste hteo da ubije, i neka je Batman to sprečio, evo u čemu je stvar – koga štiti zastavnik? Za Batmana znamo, on se čovek stara za bezbednost svih žitelja Gotama. A naš Batman?
On štiti život samo posebnih osoba, štićenih lica, ako se to tako kaže, a ne kaže se, verovatno. A šta je s ostalima, ili, recimo, baš sa nama, braćo i sestre, baš sa nama. Ko štiti naše živote? Šta kaže Dačić na to? Ne kaže ništa, a misli – niko. U njegovoj su glavi naši životi bezvredni, i svaki zastavnik, bio kobra ili ne, može da potegne pištolj na nas, a možda čak i ubije, jer tako štiti posebne živote. Preterujem? Hajde da vidimo.
Da li su u više navrata posebni ljudi nasrnuli na živote pobunjenih žitelja Srbije, na naše živote, braćo i sestre. Jesu. Da li se u tim situacijama odnekud pojavio zastavnik da mlatara pištoljem i zaštiti nas? Nije. Da li tačno znamo, a ne kao ovo u Novom Sadu, ko je nasrnuo na bezvredni život? Znamo. Ako se nije pojavio da štiti život, da li je zastavnik naknadno zapretio ili, što da ne, kaznio potencijalnog ubicu? Nije. Pa šta se dogodilo s potencijalnim ubicama? Pomilovani su.
Da li će biti pomilovane i osobe od kojih je zastavnik kobra štitio poseban život? Šta mislite?
Eto, zato Dačić laže. Nije tu reč o životu i njegovoj zaštiti. Nije zastavnik nikakav Batman, borac za pravdu, makar i sa sumnjivim načinima borbe. Zastavnik je obično službeno lice – što sve češće u Srbiji znači (zasad još uvek simbolično): ubica. Ako imate zločinačku državu, logično je da joj službena lica budu – zločinci. Ne može se to opravdati nikakvim posebnim životima, kako bi to Dačić da uradi, da nam podmetne i prevari nas, braćo i sestre.
Dačić vara, a njegov šef deli pomilovanja uokolo službenim licima, jer svako lice na njihovoj strani, potencijalni ubica, službeno je lice. I sva ta lica, uključujući i zastavnika, unapred znaju, Vučić im je to jasno rekao pomilovanjima, da su abolirana za svako izvršeno zlo ili povredu života. Što Vučiću ne smeta da nas naziva svojom braćom i sestrama. Kao, rod smo, volimo se, kao žao mu je što se svađamo, a onda – vadi pištolj, pucaj, tuci, gazi… braću i sestre.
Od takve ljubavi – kako se to ponekad proverbijalno kaže – i konji crkavaju. Eto, to je moja poruka za vas, braćo i sestre: nemojte da crknemo, moramo da se branimo. Kako znamo i umemo.
I za kraj, ne zamerite, hteo sam da vidim kako radi ovo „braćo i sestre“. Je l’ bolje to ili pobunjeni žitelji Srbije. Da l’ se više volimo kao braća i sestre ili kao pobunjeni žitelji Srbije? Dakle, da li uopšte ima smisla ovo „braćo i sestre“. Nema, naravno, jer je laž. Jer vuče na izmišljene krvne veze kao garancije da smo svi jednaki i da su nam životi jednako vredni. Čista laž. Onaj ko nas naziva braćom i sestrama čvrsto veruje da jedino njegov život vredi. Njegov, njegovog brata i sina.
(Mora ovde ograda od dva kratka pasusa. Zamislite, predsednik države – za trenutak uzmimo da je nebitno što se u stvari lažno predstavlja kao predsednik – na obračun s pobunjenim žiteljima Srbije, dakle s nama, svojom braćom i sestrama, dovodi sina i brata. Kao da je reč o borbi za vlast u predpolitičkim zajednicama podeljenim duž linija porodičnih klanova. U svakoj normalnoj zemlji, životi članova porodice predsednika su pod posebnim merama zaštite, nešto poput svetinja. A kod nas?
Pa zapravo i kod nas. Izvevši ih na ulicu, Vučić nije ugrozio brata i sina, ugrozio je nas, a njih je zloupotrebi kao mogući izgovor da nas pobije. Da zastavnik može da potegne pištolj i upotrebi ga. Oni su za njega samo „udice“, takozvane varalice, a ne – brat i sin. Tako on s familijom. Treba mu zabraniti da nas naziva svojom braćom i sestrama, jer je to opasno: u njegovoj glavi to je zapravo dozvola za zloupotrebe i manipulacije bez imalo obzira ili milosti.)
Za nas je onda bolje, korisnije, najsigurnije da budemo – pobunjeni žitelji Srbije.
***
Život visi o koncu. Drugu noć zaredom u Srbiji. Pitanje za idiote (idiot je svako ko se igra tuđim životima) koji su umislili da vode ovu državu (da vode bilo šta, kad smo već kod toga) krajnje je jednostavno – izbori ili krv na ulicama? Šta misli čitalac, šta je razuman odgovor; a šta ćemo dobiti kao odgovor? To što posle svega pobunjeni žitelji Srbije i dalje hoće da mirno, politički reše krizu na izborima, pružena je ruka kriminalnom režimu – hajde da to rešimo kao ljudi, to predlaže pobunjeno društvo. I to je kompromis.