Odavno smo prestali da se ljutimo. Osim beznačajnih brecanja u autobusu, zbunjenog negodovanja punog razočarenja jedne žiteljke Jagodine da Đoković nimalo ne liči na voštanu statuu napravljenu, od sveg srca, njemu u čast, beskrvnih primedbi slučajno zaustavljenih prolaznika kojima je podmetnut televizijski mikrofon i sitnih komšijskih zadevica, ljutnja je nestala sa lica mojih sunarodnika.
Nije u pitanju nikakvo budističko dostizanje nirvane niti mudro spoznanije nad zakonima surovog sveta, jer se ispod providne skrame pospanog sivila, mentalne memle i utrnulosti kriju najstrašnije utvare o kojima čitamo u crnim hronikama: o (samo)ubistvima, incestu, silovanjima. Zlodusi potisnutog besa, malo-malo pa iskoče iz mraka, na opšte zgražavanje i tvrdnju da tako nije bilo pre (ili se o tome možda nije pričalo), ali uz skrivenu misao onih koji znaju da čovek nikako ne može da preskoči svoju senku.
Ljutnjom dajemo signal da smo povređeni, da su osujećena naša prava i da nam nisu zadovoljene želje niti potrebe. Ona se javlja i kad drugi previše rade za nas, pokazujući time da smo nesposobni i nimalo vredni pažnje, ili kad drugi ništa ne žele za nas da urade. Gnev može da upozori na isti način kojim nas bol opominje da trgnemo ruku sa vrele ringle. On nas motiviše da se odupremo predstavi koju drugi imaju o nama i da, zahvaljujući njemu, poslušamo glas iz dubine našeg bića.
Već dugo se ženama ne dopušta čak ni da budu svesne da su gnevne pa se žene plaše da ljutnju otvoreno izraze da ne bi bile žigosane kao histerične ili lude, u oba slučaja nepoželjne. Od žena se očekuje da drugima začine i ukrase život, da pružaju utehu, deluju pomirljivo, ugađaju i održavaju mir. Takav prećutno prihvaćen javni stav u stanju je da godinama održava poremećene odnose u porodici, braku, ljubavnoj vezi, kao da će pokazano negodovanje ugroziti sam život. Kad se takav problematičan stav o susprezanju i nepokazivanju ljutnje proširi na sve ostale, onda smo svedoci feminizacije celog društva, spremnog na femkanje – manipulaciju i zloupotrebu pokornosti, u kojoj svi ćute i trpe zarad svoje „ženstvenosti“. Možda je u pravu izvesna gospođa, koja je, na primedbu prodavačice da je za muža izabrala kupku i dezodorans koji koriste dame, smelo prorekla: Nema veze. Ionako će na kraju svi postati žene.
Svakodnevno gledajući stranačke kandidate i slušajući njihove priče o poštenju, pravdi i istini, izrečene isključivo u svečanim i posebnim prilikama, kakva je, recimo, predizborna kampanja, uz loše odglumljenu ljutnju praćenu retoričkom dramatikom najnižeg reda, pronalazim još nešto zajedničko kod svih govornika: Svi su dobro izbrijani.
Na vlasti je, svuda u svetu, nova generacija pedantno izbrijanih političara, kod kojih je obraz tako gladak da sa njega sklizne svaki princip, svaku moralnu skrupulu, ukoliko se oni ne uklapaju u politički pragmatizam.
Posle sumornih godina vladavine mračnih i teških stratega sa stisnutom pesnicom, bradatih i brkatih diktatora, na političkoj sceni pojavljuju se političari lakog kalibra, postmodernistička after-šejv ekipa koju krasi opuštenost i elastični pristup. Njima vladaju aktuelna situacija i trenutni interesi, koketerija u kojoj odlučuje sadašnji trenutak. Obećanja koja oni daju samo su igra zavođenja, obaveze koje prihvataju ništa ne znače i brzo se, pošto izbori prođu, na njih zaboravlja.
Zanimljivo je kroz istoriju vlasti i vladanja pratiti kako se menjao tip političara: od cezara, mudraca, sumornih, osvetoljubivih fanatika, psihopata, diktatora pa sve do glatkih, negovanih, finih, ljubaznih, veoma dragih, koji se, kao i njihovi prethodnici, ljube s decom, miluju ih po glavi dok brinu kako da ih svi zavole.
Među njima, prilično jednakima, u borbi za vlast ne pobeđuje onaj koji nudi najbolje već onaj koji pokaže najveću želju za pobedom. Odlučujuća je jačina političke volje mnogo više nego jaka obećanja, jer je svima jasno da promena vlasti više nije politička revolucija već personalni rasadnih funkcija. Jačina volje za vlašću čini da se poraze manje koncentrisani ili ravnodušni jer u njima nema one snage koja pleni, nema usredsređenosti i spremnosti na skok.
U njihovom ponašanju toliko je napetosti da im mi, koji smo zaboravili kako je dobro ponekad se naljutiti, bez razmišljanja i bez neke preterane naklonosti, dajemo svoj glas.
Tekst je preuzet iz Politike