Koliko traje jedan minut u Port-o-Prensu, Haiti?
Sigurno će proći još dosta vremena dok se sasvim ne razmota, te konačno ne budemo u prilici da sagledamo i evidentiramo ukupne razmere ovog događaja za koji bi lako moglo da se pokaže da je najgora prirodna katastrofa našeg doba. Ili, barem – jedna od.
Možda su mediji i njihovi analitičari trenutno apokaliptično raspoloženi, možda je neko tu naprosto strašni fatalista, tek, i pored izjave haićanskog ambasadora u Sjedinjen
im državama da je još uvek „nemoguće proceniti broj žrtava“, među mnogim drugim informacijama, predviđanjima i čistim nagađanjima, pojavila se i pretpostavka da je u ovom strašnom zemljotresu (možda) stradalo čitavih 500.000 ljudi! Što bi – ako se pokaže kao istinito – praktično dvostruko nadmašilo bilans dve najveće prirodne katastrofe našeg vremena. Mislim na zemljotres koji je 1976. godine naprosto zbrisao kineski grad Tangšan kojom prilikom je poginulo oko 250.000 ljudi i cunami koji je 2004, izazvan snažnim potresom u Indijskom okeanu s epicentrom zapadno od Sumatre u Indoneziji, odneo preko 230.000 žrtava u ukupno četrnaest zemalja jugoistočne Azije.
Navedimo takođe, samo kao rečit primer, da je u onom lokalnom krvavom hororu iz devedesetih na svim stranama poginulo negde između 300.000 i 400.000 ljudi.
A nije da horor nije potrajao.
I nije da se nismo potrudili.
A ovo…
Šezdeset sekundi!
I mogućih 500.000 žrtava!
Zaista je neverovatno koliko razorno dug može da bude jedan jedini minut. I šta sve može da odnese sa sobom.
U Port-o-Prensu, Haiti.
Da li postoje zlosrećne zemlje?
Siguran sam da bi se kod nas mnogi rado složili da postoje, kako da ne, i da bi brže bolje upravo nas naveli kao zgodan primer.
Ali, ovde ipak nije reč o tome.
U jednom od mnogobrojnih izveštaja o zemljotresu u Port-o-Prensu koji ovih dana naprosto vrcaju sa svih strana navedeno je, između ostalog, i da je katastrofa ovih razmera rezultat više različitih elemenata:
1) geografskog položaja;
2) siromaštva;
3) društvenih problema;
4) nestabilne gradnje;
5) loše sreće.
Loše sreće?!
Loša sreća se očito ovih dana prilično dobro kotira među svim ostalim, ipak daleko egzaktnijim merilima mogućih razloga ove i ovolike katastrofe. Ili se to možda taj sumnjivi kriterijum primenjuje samo na Haiti?
Što i ne bi trebalo da čudi, jer, ako postoji zemlja na planeti kojoj je sreća naizgled definitivno okrenula leđa, onda je to svakako ova zlosrećna republika koja zauzima zapadnu trećinu ostrva Hispanjola u Karipskom moru. I susedna Dominikana je imala jako loše periode, imala je svog diktatora Truhilja, imala je represiju i teror neverovatnih razmera, pa građanski rat, pa intervenciju SAD i svašta nešto, ali se ipak nekako dovela u kakav-takav red i danas je naprosto popularna turistička destinacija poznata i po značajnoj dijaspori u SAD. Čak kao da je više ni zemljotresi ili uragani ne potresaju onako jako kao nekad. Dok Haiti, njen jedini – zlosrećni – komšija na ostrvu, bespomoćno i dalje prolazi iz krize u krizu, pluta u siromaštvu beskrajnih razmera, trpi česte gladi i nestašice najelementarnijih životnih potrepština, biva razdiran iznutra socijalnim nepravdama, političkim nemirima, ludim vladarima, bezakonjem i kriminalom, revolucijama i vojnim pučevima, a spolja neprestano potresan prirodnim katastrofama neverovatnih razmera kakvih je samo u dvadeset prvom veku, mladom kakav jeste, bilo već šest – sve same tropske oluje i uragani i sve što dalje ide uz njih, poput stravičnih poplava, blatnih lavina, masivnih odrona zemljišta…
Šest. Od kojih je svaka odnela po više hiljada žrtava.
Dakle, postoje li zlosrećne zemlje?
Naravno da postoje.
Duhovi
Haiti su siromašno ali ujedno i duboko raslojeno društvo. Njegovi osnovni atributi su (i ostaće na žalost još dugo) – Beda, Siromaštvo, Nesreća, Nepravda. A kao krajnja paradigma svega što ova zemlja inače predstavlja u oku sveta, kao najgušći koncentrat svekolike haićanske bede, na samom rubu prestonice Port-o-Prensa rasprostro se jedan od najvećih i najsiromašnijih slamova na zapadnoj hemisferi, posprdno optimističnog naziva Cité Soleil. Grad u gradu u kom živi cca. 200.000 najsiromašnijih među najsiromašnijima i najbednijih među najbednijima u toj zemlji prekomerno bednih i siromašnih. Teško da bi se ljudsko biće moglo spustiti mnogo niže od toga.
Da li ste do sad već imali prilike da gledate dokumentarni film iz 2006, pod nazivom Ghosts of Cité Soleil (koji zajednički potpisuju danski reditelj Asger Leth i sjajni, mladi Miloš Lončarević iz Beograda)? Ako niste, obavezno ga pogledajte! To neverovatno filmsko svedočanstvo iz vremena pobune 2004. godine i drugog zbacivanja s vlasti predsednika Žana-Bertrana Aristida koje govori o brutalnim životima i jednako brutalnim smrtima članova lokalne 
bande Chiméres jedan je od onih odvažnih dokumentaraca za koje se, gledajući ih, pitate kako je uopšte moguće snimiti sve to i vratiti su u običnu, svoju stvarnost s glavom na ramenima i otkud nekim ljudima toliko hrabrosti da se upuste u jedan takav projekat.
Film Ghosts of Cité Soleil iz dana u dan prati bizarne sudbine Bilija i Tupaka, braće koji su ujedno lideri ove haićanske bande lojalne predsedniku Aristidu što predstavlja izvor njene velike moći na ulicama ali i razlog za tragičan kraj prilikom njegovog pada. Malo ko je od glavnih aktera ovog filma još uvek u životu. A reč je o mladićima, praktično deci.
Sećam se da me je, pre nekih tri godine kad sam ovaj film gledao, posebno potreslo otkriće da među svim tim silnim licima koja kroz film promaknu (a ulice Cité Soleil, na kojima se on najvećim delom i odvija, večito su ispunjene raznoraznim svetom) ne mogu da primetim nikoga za koga bih sa sigurnošću mogao da kažem da je stariji od trideset godina. Cité Soleil nije samo još jedno divlje prigradsko naselje na svetu. To je grad u gradu koji mrtvi dele s onima koji su i sami unapred osuđeni da umru mladi.
Mesto u kom žive isključivo mladi i duhovi.
Mnoga deca u Cité Soleil potpuno su prepuštena sebi i opstaju kako znaju i umeju na blatnjavim ulicama zagađenim beskrajnim đubretom i otvorenim, smrdljivim odvodima; vuku se unaokolo golišava, prljava, gladna. Dok je u razvijenom delu sveta, a u SAD posebno, sve prisutnija zabrinjavajuća gojaznost kod najmlađih, Haiti uopšte nema takvih problema, a deca Cité Soleil najrečitiji su primer za to.
Mladi su raspoređeni u više od trideset oružanih bandi koje kontrolišu ulice čitavog slama a njihove aktivnosti proširuju se kapilarno i u druge gradske zone. Dug, miran život nikako nije na vrhu njihove liste prioriteta. Ako ne poginu od noža, metka, rafala, lako će ih već usput zakačiti neki smrtonosni virus. Aids je u Cité Soleil, na primer, prilično rasprostranjena pojava. Ovo je prostor gde Ghede, haićanski duhovi mrtvih, slobodno plešu svoj raskalašni ples. Budući da su odavno odživeli svoje, ovih živopisni duhovi sad nemaju čega da se plaše, pa slobodno mogu da rade šta im padne na pamet.
I rade šta im padne na pamet, u Cité Soleil.
Ovo tužno mesto poznato je, na žalost, još po nečemu. U vremenima gladi njegovi žitelji hrane se pitama od blata. I ne, nije ovde reč o neobičnom, živopisnom nazivu za nekakvu sirotinjsku pitu, već o pravim pitama od blata ispečenim na suncu. To mora da je najtužniji lokalni specijalitet na kugli zemaljskoj.
I sad, na koncu, isti ti ljudi koji su već ionako oborili sve svoje kriterijume preko svake mere, koji su sva svoja moguća životna iščekivanja sveli na apsolutni minimum, sad taj najobičniji siromašni svet koji je iz ko zna kakve provincije dobacio do rubova Port-o-Prensa u potrazi za nekom skromnom verzijom lične sreće i zastao tu, zaglavljen u najstrašnijem getu na planeti, mora da se nosi i sa svim strašnim posledicama razornog zemljotresa od osam stepeni Rihterove skale.
Pod uslovom da su ga uopšte preživeli, naravno.
$$$
2005. godine u sličnom šoku gledali smo onu strašnu nesreću koju je uragan Katrina ostavio za sobom u Nju Orleansu. Scene koje su tih dana odatle dolazile ni po čemu se nisu razlikovale od sličnih prizora koje ionako u redovnim dozama dobijamo iz raznoraznih zemalja takozvanog „trećeg sveta“ među koje možemo slobodno da ubrojimo i sebe same. Humanitarne katastrofe. Razorena infrastruktura, uništeni objekti, leševi po ulicama, mase ljudi po sportskim halama, tuče za hleb, šta god. Samo što se ovog puta sve to događalo – u sred SAD. Izgleda da je sama Amerika svime time bila još zgranutija od svih nas ostalih jer je jednako pasivno stajala i gledala dok se ojađeno stanovništvo Nju Orleansa, u akutnom nedostatku odlučne pomoći (koja naprosto nije stizala), nemoćno koprcalo u sopstvenoj mizeriji.
Pa budući da se Amerika prema sopstvenim žrtvama, pamtimo, ophodila s neobičnom lenjošću i neodlučnošću, zašto bi se imalo drugačije ophodila i u slučaju sličnih katastrofa u drugim zemljama? Recimo, u slučaju ove, na Haitiju. Zašto bi tu, zašto bi bilo gde i, na koncu, zašto bi ikad bila bolja nego kakvom se pokazala tamo i tada, na sopstvenom tlu?
Ali, dobro. Vesti me demantuju; informacije naprosto sustižu jedna drugu. Pomoć, naravno, stiže. SAD odvaja gomilu sredstava, Evropske zemlje takođe. Kao i mnoge druge, uostalom. Na stotine miliona dolara, stotine spasilačkih timova, na hiljade specijalaca, marinaca, vojnika, medicinskog osoblja, pa svi ti brodovi, helikopteri, avioni, medicinska oprema, hrana – sve to, evo, već stiže u Port-o-Prens. Ali sporo, sporo. Posmatram na tv-u uniformisane ljude kako s letargičnom lenjošću pakuju opremu u avione, spremajući se na dugo putovanje do Kariba. Dajte gas, ljudi, dođe mi da viknem. Šta je s vama! Ljudi tamo umiru, svaki trenutak je važan!
Ali – ne ide.
Jedno sasvim pouzdano znam: i kad sva ta pomoć u opremi, ljudstvu, lekovima, hrani, novcu konačno dođe – malo toga će, ako išta, stići i do divljeg prigradskog naselja optimistično nazvanog Cité Soleil. Naprosto zato što od njega niko i nikad nije tražio da postoji, pa se niko njime neće baviti upravo kao što se niko njime nije bavio ni do sada.
Zato će preživeli iz Cité Soleil morati i dalje da se oslone isključivo na blagodet svih svojih živopisnih duhova. I oni će ih štititi koliko mogu. I Papa Legba i Baron Samedi i Maman Brigitte i svi ostali iz porodica Rada, Petro, Kongo, Nago i Ghede.
Jer, poznato je – oni koji su odživeli svoje, nemaju čega da se plaše.
I poznato je – nemoguće je ubiti nešto što je već mrtvo.
Preuzeto sa www.pescanik.net