Prošlonedeljni izbori u Češkoj Republici još jednom su potvrdili zakonomernost bilansa razvoja ’pobedonosnog’ neoliberalnog poretka u bivšoj Istočnoj Evropi. U četvrtoj deceniji posle sloma Varšavskog pakta, trend je tako izrazit da sam se na jednom mestu usudio da ga označim parafrazom naslova knjige čuvenog ruskog klasika marksizma. Ponavljam to i ovde u naslovu ovog teksta. Da li je populizam zaista najviši, tj. krajnji stadijum neoliberalnog poretka? Da li smo neumitno i zakonomerno osuđeni na vladavinu lažljivih i neodgovornih demagoga, agresivne ksenofobije, identitetskih i etno-nacionalnih tlapnji i bagatelisanje institucija i kolektivnih i individualnih ljudskih prava? Ako u biračkom telu pitome i relativno prosperitetne Češke može da pobedi trampistički program Andreja Babiša (36% glasova), a pro-putinovska Partija za slobodu i direktnu demokratiju i anti-ekološka i ekstremno desničarska Partija motorista zajedno osvajaju skoro 15 odsto glasova, čemu onda mi na turbulentnoj periferiji Evrope da se nadamo?
U kontekstu naše unutrašnje zbilje kojom još uvek dominira studentska pobuna, ova istinska nadmoć populizma i ekstremne desnice otvara nova pitanja. U prvom redu, da li je naša uznemirenost oko populističkih, etno-nacionalnih ideja koje su bile promovisane na vidovdanskom studentskom protestu, već jedno anahrono rezonovanje u kontekstu evropskih i globalnih trendova masovne politike? Jesmo li mi na Peščaniku i u preostaloj levo-liberalnoj javnosti u Srbiji, već toliko izvan vremena da ne poimamo dijalektiku stvarnosti koja se odigrava pred našim očima? Na pomenutim izborima u Češkoj, populističke i ekstremno desne partije osvojile su oko polovine glasova birača, partije desnog centra oko trećine. Široka koalicija stranaka levice „Stačilo!“ (Dosta je!), u čijem sastavu je i nekada moćna i slavna češka socijal-demokratska stranka (osnovana 1878), ostala je van parlamenta, jer je dobila manje od 5 odsto glasova (4,6%).
Ne treba mnogo pameti da se razume da je aktuelni razmah desnice i populizma u EU u neposrednoj vezi sa iščezavanjem principijelne levice sa političke pozornice u Evropi i regionu. Često se kao prekretni momenat navodi promena statuta Laburističke stranke u Ujedinjenom Kraljevstvu u 1995. u vreme kada je Toni Bler bio njen novoizabrani lider. Radilo se o promeni čuvenog (za libertarijance ozloglašenog) člana 4. statuta partije koji je bio uveden u prevratnim danima 1918. godine i koji je tražio dosledni socijalizam:
„Obezbediti radnicima, bilo fizičkog, bilo umnog rada, pune plodove njihovog rada i najpravedniju moguću raspodelu istih, zasnovanu na zajedničkom vlasništvu nad sredstvima proizvodnje, distribucije i razmene, kao i na najboljem mogućem sistemu narodnog upravljanja i kontrole svake privredne grane ili usluge.“
Posle Blerove intervencije, navedeno programsko opredeljenje bilo je tako drastično promenjeno da su u njemu ostale samo maglovite naznake nekih načela socijalne pravde i državne intervencije. Štaviše, nove reči i intonacija više promovišu džefersonijanski pursuit of happiness / potragu za srećom pojedinca, nego kolektivna prava radničke klase:
„Laburistička partija je demokratsko-socijalistička partija. Veruje da snagom zajedničkog zalaganja postižemo više nego što bismo postigli sami, kako bismo za svakog od nas stvorili uslove za ostvarenje sopstvenog potencijala, a za sve nas zajednicu u kojoj su moć, bogatstvo i prilike u rukama mnogih, a ne nekolicine, gde prava koja uživamo odražavaju obaveze koje dugujemo, i gde zajedno živimo slobodno, u duhu solidarnosti, tolerancije i poštovanja.“
U našem postideološkom vremenu, od druge polovine devedesetih godina prošlog veka, postupno su iščezavale jasne ideološke razlike između stranaka liberalne i socijal-demokratske orijentacije. Na najvišem nivou EU, ’čuvenom’ rezolucijom evropskog parlamenta iz aprila 2009. u ideološkom smislu i u smislu istorijske odgovornosti i krivice izjednačeni su tzv. levi i desni totalitarizam (nacizam, fašizam i komunizam), što je doprinelo dodatnoj kompromitaciji ideološkog nasleđa levice i udaljavanju od njenih vrednosnih paradigmi. Levica je odumirala, a njen najvredniji ideološki bagaž preuzimali su protivnici iz tabora liberalne i konzervativne agende.
Neoliberalni tabor je odmah po slomu komunizma u sebe ugradio humanističke ideale levice (identitetski program levice, zaštitu prava manjina i građanski univerzalizam, emancipaciju žena i LGBT+ zajednice). S druge strane, socijalni program levice spremno preuzima pseudokonzervativni politički tabor, uz neke već na prvi pogled neprijatne asocijacije. Naime, kada se na jednom mestu pomešaju pervertirani surogati socijalizma i ideologije krvi i tla nesumnjivo smo na teritoriji današnjeg populizma, a zapravo veoma blizu nekadašnjeg fašizma i nacizma. U smislu političke zloupotrebe, ni neoliberalna aproprijacija programa levice nije bila bez jasnog računa. U liberalnoj recepciji, principi socijalističkog internacionalizma na jedan pervertiran način počinju da korespondiraju sa globalizacijom ekonomije, a integrisanost manjina u društvo doprinosi harmonizovanju globalnog tržišta radne snage, robe i usluga. Sve to naravno za račun i u korist krupnog kapitala.
Populizam u Americi nema tu vrstu ideološke uzajamnosti sa socijalizmom. Naprotiv, Trampova administracija smanjuje i ono malo socijalne države koje je bilo u SAD. Trampov populizam glasačkom telu nudi samo i jedino mržnju, beskrajnu mržnju prema migrantima, strancima, muslimanima, Afro Amerikancima, Hispano Amerikancima, levičarima, LGBT+ populaciji itd. U tom smislu, američki model populizma nema onu suštinsku socijalnu potku koji ima u današnjoj Slovačkoj i Mađarskoj i uz pomoć koga se dugo održavao na vlasti u Poljskoj. Politički komentatori odavno insistiraju da je upravo taj socijalni momenat trebalo da predodredi Bernija Sandersa kao protivkandidata Donaldu Trampu na izborima 2016. i 2024. Na prostoru bivše Istočne Evrope čini se da postideološki model politike i političkog izbora dolaze do svojih krajnjih konsekvenci. Ne samo da je iščezla levica, nego se takođe čini da uskoro nećemo imati ni dovoljno podrške za stranke liberalne provenijencije i desnog centra, kao što pokazuje slučaj ’napredne’ i prosperitetne Češke Republike.