A šta posle izbora? Dijagnoza stanja je tu, pa šta ćemo dalje? Kako ko. Neko ništa za iste pare, neko svašta ni za kakve pare. I dalje čvrsto verujem da dok god ne otresemo kolektivno na ledinu, nema šanse da će se išta promeniti. Jednostavno, nešto će se desiti onda kad kod većine pobedi logika nad potrebom da se veruje da Deda Mraz postoji, da bi sve bilo dobro da nema kakve svetske urote i mržnje prvih nam komšija, da smo mi lepi i dobri i zato nas mrze oni tamo. Ne daj Bože malo mozak koristiti! Ne daj Bože sabirati dva i dva! Ne daj Bože priznati da niti smo lepi, niti dobri, niti će nam biti bolje dok god se slavi primitivizam, a potapa elementarna pristojnost.
Da nije tako, zar bi jedan Ekrem Jevrić mogao da bude faca, popularan, poznat? Da nije tako, zar bi masa svršavala kad Premijer izvređa sve živo i uz to bezočno u kamere predstavi sebe kao Deda Mraza, iako je zahvatao iz naše torbe i delio darove samo najbližima i onima koje mora otresati sa zadnje strane kad ustane sa stolice? Da nije tako, zar bi masa mogla da poveruje da će Rusi zaista doneti ko zna kakve pare i pored činjenica da su i Rafinerija Brod i Rafinerija Modriča u minusima i sa manjim kapitalom nego ranije? Uzgred, Modriča je prvi put u minusu sad kako je „uspešno“ privatizovana, a verovali ili ne, i Optima ne iskazuje profit!
Ništa posebno ja ne očekujem od ovih izbora. Ne mislim da će biti kakvih korenitih promena, a jadna majka onome ko dođe na vlast u oktobru! Bez obzira da li se radi o istim ili novim. Samo se jedno nadam, a to je da niko neće imati apsolutnu vlast. Priča kako se najbolje vlada kad imaš komotnu većinu pokazala je svoje naličje u BiH – finansijsko stanje katastrofa! Za BiH bi bilo najbolje, ma kako bolno bilo, da se vlade smenjuju dva puta godišnje. Jer, ovde kome god se dala šansa da se ukoreni u vlasti, bolelo ga je uvo za bilo kakav kvalitetni napor, dijalog ili standard. Sve grade na sukobu i blokadama, a da je konsenzus ipak moguć, videli smo na primeru glasanja o vlastitim platama.
Uostalom, partije koje su do sada vladale, svoje izborne programe su pisale kao da taze dolaze iz opozicije i imaju rešenje za sve, o nama brinu kao da su nam i otac i majka, računajući upravo na ovu masu koja deli jedan mozak – mozak partijskog vođe. U SNSD-u se nisu potrudi ni da napišu taj neki papir. Njihov program je govorni i pevni, sa sve onom „lepom“ retorikom i psovkama koje ih uzdižu do titule najprimitivaca. A tek kad im se raspiše i razblogbalegari onaj multipraktik koji obnaša visoku funkciju u stranci, slika im je kompletna i zaista su kvalifikovani da pričaju o kulturnom uzdizanju vaskolikog srpstva. Čovek je čista reklama za stranku – što u izlogu, to u magacinu.
Ipak je važno glasati, bilo za nekog ili protiv nekoga. Ono „protiv“ može biti i u formi križanja celog seta papira. Ponavljam da nisam optimista da će se desiti drastične promene, jer znamo kakva je ponuda. Ali, jesam optimista da igranka tek počinje. Ništa se neće završiti ovim izborima. Naprotiv! Promene tek počinju. Para nema i teže će posle izbora biti kalif umesto kalifa, pogotovo što ohrabruje činjenica postojanja nevladinih organizacija i udruženja koji su konačno počeli da postavljaju prava i konkretna pitanja o učinku vlasti u odnosu na pare koje troše. Malo smo odmakli od onih fluidnih priča o demokratizaciji, teoretskim osnovama održivog povratka (nema više ni održivog ostanka!), mada i dalje ima nekih maglovitih projekata tipa „Gender pitanje i klimatske promene“. Mislim, jasno bi mi bilo da je tema „Gender i klimaks promene“, a ovako veze nemam na šta će pare potrošiti.
Ali, kad može strategija razvoja trgovine ili turizma za neku cifru malo ispod miliona, može i gender sa klimom. Ovo nešto sa genderom nije iz našeg džepa, pa će bar neko naš uzeti kakvu lovu na istraživanje, pisanje ili šta već. U tome je ona ključna razlika između domaćih neradnika o našem trošku i onih tzv. stranih plaćenika koji nešto rade o trošku tuđih poreskih obveznika i tim parama se izdržavaju ovde. Ove samoproglašene najveće patriote i domaći neradnici naše pare iznose vani.
Kad smo već kod nevladinog sektora, živo se pitam šta sa našim parama radi Sindikat i Udruženje penzionera, kao nevladine vladine organizacije? Svakog meseca u RS, recimo, penzionerima odbiju po dve marke od penzije na ime neke, kao, članarine. Kako je broj penzionera za avgust bio 224.832, šta Rade Rakulj radi sa 449.664 KM mesečno?! Koga su pomogli, koga zbrinuli? Ili, sindikalna članarina iznosi 1% od plate, plus ono što ih Vlada RS nesebično pomogne iz budžeta. Da ima zaposlenih isto kao penzionera, znamo, pa neka se uzme samo prosečna plata od nekih 780 KM, to bi iznosilo ugrubo 1.755.000 KM mesečno. Koga li oni zbrinuše i kome li pomogoše?! Povika jeste na političke partije i trošenje (videti podatke i na ovom portalu), ali još je crnje kad se tim brojkama pridodaju ove, a da niko pojma nema koja je korist.
No, da se vratim onome šta posle izbora. Duboko verujem da je dobar deo partija koje nas usrećiše tokom proteklih godina svesno da je ovo zadnji mandat i zadnji trzaj uzimanja duša na istu foru. Posebno su neke vođe svesne da broje zadnje dane komotnog političkog života. Da budem konkretna. Haris Silajdžić će posle ovog mandata u penziju i verovatno će nastaviti da pokušava da piše.
Zlatko Lagumdžija zna da je ovo zadnje i da su ga mnogi u stranci već siti kao večnog predsednika. Njega tamo biraju kao što se bira predstavnik BiH za Euroviziju – odredi se odmah i kompozitor i izvođač, bez onog twelve points, ten points…! Bojim se da će, ako dobije ove izbore, on u Federaciji postati Dodik II, u smislu apsolutizma i revanšizma, kako je naprasno počeo da hvali Reisa, organizuje koncerte ilahija i kasida, a sa puno uvažavanja se odnosi prema onome koji ga je čerečio u svojim medijima.
Tihiću teško da ima spasa, mada je kandidovanjem Izetbegovića, eliminisao konkurenciju u stranci, pošto sin ima male šanse da bude tata, ali je ojačao konkurenciju, a najnovijim istupima (posebno u „60 minuta“, FTV) pokazao da mu je ekonomija strana oblast, a da će u nekoj novoj eventualnoj koaliciji biti donji, uprkos već napravljenim dilovima sa kojekim! Dovoljno je pogledati na kantonalnom nivou gde su mu kadrovi preveslali pred ove izbore.
Čović je na sve strane – sa Dodikom ovde, a još više sa njegovim konkurentima u Federaciji. Zašto je isturio Borjanu Krišto za kandidata, ostavlja nedoumice, jer nije početnik da ne zna da su joj šanse slabe. Nada li se poziciji predsedavajućeg Saveta ministara, kako to sada pripada Hrvatima, pa mu svejedno? Ili je već napravio neki dil sa Lagumdžijom, koji je javno već govorio da sebe vidi, uprkos tome što je red na Hrvate, na toj poziciji? Šta god da je, nebitno. Samo potvrđuje da je i Čović politički polumrtav.
U RS slična situacija. Bosić zna da mu glava zavisi od rezultata izbora, a kako je na megdanu sa kadrovima koji su se reprizirali milion puta u raznim opcijama, teško. Samo otpor prema SNSD-u i ono tvrdoglavo biračko telo može da ga reanimira. Ili, može biti, neka iznenadna koalicija sa SNSD-om, ali reanimacija bi trajala kratko i bila potrošnog karaktera. Na SDS bi bili natovareni svi neuspesi SNSD-a. Kako god, i za većinu kadrova SDS-a zadnji su dani ili meseci. Mihajlica je stranku osvežio i osavremenio, ali ako ne promeni ime stranke i ne zadrži ili unapredi novi kurs, teško da može očekivati dug politički život. Radikali u Srbiji tonu i ni imenom nije baš preporučljivo vezivati se za padajućeg, a kamoli čime drugim.
SNSD? Čime presahnu pare, oni plivači koji su se dovukli iz drugih stranaka, oni direktori koji su prepoznali pravu snagu, oni pomoćnici i činovnici, potražiće druge jasle. Dodik briše na mesto gde će četiri godine da svaljuje na drugog krivicu za užas koji za sobom ostavlja i pri tome moljaka drske i mrske mu strance da ga poštede samo još četiri godine, a sve će ispuniti. Ako se prime ponovo na tu priču, luđi su nego mi. Uostalom, kao što je svestan bio svih prevara svojih da bi došao na vlast, tako je i svestan da se na prevari ne ostaje dugo. Svaki diktator ima rok trajanja, naravno, a u eri interneta on se skraćuje i proporcionalan je brzini informacije i količini para – što brži internet, pre dođeš do podataka o tim Slovencima, Kinezima, Rusima i inima, a što manje para, kraća diktatura u današnje vreme. Na sve to, kako se ophodio prema ljudima koji mu nisu ništa tražili i čiji je jedini greh što su mu ukazivali na promašaje, mnogo gore će proći on od ovih kojima je sve dao, a koji ga neće štedeti kad se napravi inventura, on klecne, a njima novi gospodari ponude više. Ih, kad prljav veš počne da leti, a počnu se sklanjati one zajedničke slike na kojima je ona naslonjena na njegovo rame ili on u srdačnom zagrljaju!
Što se tiče novih stranaka na sceni, suočiće se sa otrežnjenjem – nije važno samo reći da si lep i dobar, nije uputno neselektivno uzimati svakog ni u članstvo, a kamoli na listu i nije dovoljno samo šibati saopštenja. Takođe, onaj stari koncept o gradnji infrastrukture stranke po svim opštinama moraće biti napušten lagano. Em košta, em rađa nezadovoljnike onog momenta kad ne prođu na izborima ili presahnu pare. Tad postaju teret, a ne korist. Malo se treba ugledati na neke zemlje sa mnogo dužom demokratskom tradicijom gde se gradi podrška, a ne članstvo i gde se kampanja vodi od vrata do vrata i nema podrške naslepo.
Nasuprot ovome, i nasuprot činjenici da nam je društvo primitizovano toliko da već boli, i da je neznanje dominantno, ipak se kreće! Ne pada mi na pamet, mada imam trenutke krize, da se prepuštam očaju kad vidim rezultate ili da pričam kako se ništa ne može promeniti. Nije tačno. Nezadovoljnih je sve više, para sve manje – preduslov za masovno progledavanje i spoznaju da ćutanjem i sklanjanjem u stranu neće nestati problemi, neće se sredina sama od sebe prolepšati i neće doći princ na belom konju da poljubi uspavane mozgove i probudi ih iz umrtvljenosti i uspavanosti snovima koji nemaju pokrića, snovima kojima nas obasipaju u svakom novom pohodu na vlast. Pa, da i ovde zaključim: kad imovinski kartoni izabranih, imenovanih i postavljenih nakon svih tzv. zalaganja, podržavanja i borbe ostanu na istom (a ne, kao do sada, drastično uvećani), a socijalna karta birača bude drastično bolja nakon izbornog ciklusa, znaćemo da smo birali ili se izborili za bolje. Od nas zavisi koliko brzo će se to i desiti. Ne završava se sve samo na glasanju izbornog dana. I nakon glasanja ima glasanje svakog dana na svakom mestu u zahtevanju boljeg, prozivci onih kojima su puna usta tog boljeg bila u kampanji, a referendum ne znači samo izjašnjavanje o otcepljenju ili NATO-u, već može da bude legitiman način zahteva za vanredne izbore. I nemojte sad reći ono čuveno: „Joj, nema to ko kod nas da uradi!“ Evo, ja, ti, on, ona… i tako počinje.