Pisao je i Dodik svojevremeno Miloševiću i više puta napomenuh da mi je žao što ga i sam nije iščitavao prethodnih godina. Ali, onda za onda, sada za sada, a celokupna javnost se od juče bavi pismom koje je poslao Željko svom prijatelju Miloradu. Ovo kažem bez ironije, jer prijatelji jesu, a sve napisano mogao mu Željko ispričati i uz kafu, posebno mu prijateljski savetovati da nije ljudski razapinjati neistomišljenike, nije mudro favorizovati parazite i pijavice, a da će za izbor saradnika uvek biti odgovoran lično. Što birao, to dobio.
Šta se htelo ovim, mislim da zna svako i sa prosečnom inteligencijom, ali bar će se puk zabavljati nečim. U svemu tome ja zaista ne mogu da se ne osmehnem bar onome o sarajevskoj čaršiji, tim nekim krugovima i uvek nekom tamo koji satanizuje Dodika. („Nije lako mirno, strpljivo gledati kako te svakog dana pokušavaju prikazati kao kriminalca, slušati sve ono što se priprema u čaršijskoj kuhinji sarajevskih medija.“). Ipak je Kopanja najviše novina prodavao svojevremeno baš u Sarajevu, izbor sportiste godine tamo organizovao, mnogima iz te čaršije dao nagradu za novinarstvo, pa jednostavno ne mogu da verujem da su ti nagrađeni odgovorni za satanizaciju Milorada Dodika. Ko se u svemu tome promenio – oni ili Milorad, oni ili Željko? Ne znam ni ko sve to iz sarajevske politike, jer gotovo da su isti likovi onda i sada. Ništa nam se baš glede faca nije promenilo već skoro dve decenije. Nije zgoreg podsetiti i Željka da kada je nastradao, pored prijatelja Dodika, odmah su požurili da pomognu upravo ti novinari iz Sarajeva i međunarodni zvaničnici (setimo se nesebičnosti Valentina Intzka tada), a ti međunarodni su, uostalom, i finansijski pomagali kompaniju Nezavisnih novina. Samo želim da kažem, upravo zbog ovih redova: „Vrijeme je da se sabrano i smireno prvo otvoriš za razgovore sa svim medijima u Bosni i Hercegovini, pa čak i s onim koji su učestvovali u tvojoj satanizaciji, pa ispoljavali mržnju prema Miloradu Dodiku i svemu onome što on predstavlja, dodvoravajući se određenim političkim opcijama i pojedinim međunarodnim diplomatama.
Njima nije bilo stalo do prosperiteta Bosne i Hercegovine, čemu uspjeh i napredak Republike Srpske zaista nije smetnja. Shvatljiv mi je bol koji preživljava čovjek koji trpi besmislene napade, ali vjeruj mi nije manja opasnost ni od zaglušujućih aplauza licemjera i srboljubaca.“, da je Željo uvek mogao biti ta spona i taj neko da otkloni nesporazume. Međutim, pitam se da li mu je zaista shvatljiv bol koji proživljava čovek koji trpi besmislene napade – da li besmislice u vidu etiketa državnog neprijatelja, stranog plaćenika ili domaćeg izdajnika, ili u vidu bljutavih i naručenih komentare dežurnih blogbalegara, udvorica, novinara i ostalih, odnosno kako je napisao Kopanja „profesionalnih donosilaca samo dobrih vijesti koji su te okružili i od kojih ne možeš da realno sagledaš stanje u kojem se trenutno nalaze Republika Srpska i Bosna i Hercegovina. Oni te uporno guraju u sukobe s neistomišljenicima i s političkim predstavnicima drugih naroda.“
Jer, ja sam shvatila da Dodik neće sa Lagumdžijom zbog „60 minuta“, čiji prilozi su izazvali zdravstvene probleme Dodikovoj majci da je hitna pomoć tri puta dolazila (kaže sam Dodik), samo ne znam da li je Kopanja shvatio da su i moja majka i moja kćerka imale slične probleme kad su slušale i čitale sve ono prljavo i sve one neistine na moj račun, da nije bilo jednostavno porodicama onih koje su nazivali uličnim analitičarima, pičkama, pa i dotle da je Dodik lično za dve dame izjavio da ih neće ni momci iz njegovog sela. Ili su neke majke i neka deca više majke i više deca nego naše? Napisao je Kopanja i ovo: “Otvorenost je najuvjerljiviji znak političke superiornosti.“, pa mu hvala, mada tek sada uči Milorada o tome. Nikada nije kasno za spoznaju bilo koje vrste, ma kakvi ožiljci ostajali. Svoje stavove sam izražavala otvoreno i javno, nije bilo potrebe ni da mi se sluša telefon ili proverava posredno šta mislim i ko to stoji iza mene. I tada sam govorila da je pitanje da li Republici Srpskoj, celoj BiH, svima bolje misle ti donosioci dobrih vesti ili oni koji ukazuju na propuste ili postavljaju pitanja. Odgovor znam, a zna ga i Kopanja kojem je trebalo toliko godina za ovo i ovakvo pismo, mimo svih telefonskih razgovora, večera, kafa, ručkova, druženja kada su mogli sve ovo dobro da proanaliziraju.
Verujem i da postoje oni čiji uticaj na volšeban način raste i kojima je delom upućena poruka ili upozorenje iz ovog pisma, ali zna Kopanja, zna Dodik, a znamo i mi ko je od govana pravio pitu, pa jeste dobro zapečena, ali nije jestiva. Volela bih da vidim da se desi čudo iz tog pisma, pa da Dodik zaista pokaže tu svoju „ofanzivu simpatičnosti“ te „lice koje mi, u tvom krugu najstarijih prijatelja, onih koji su s tobom podijelili i neke najteže trenutke u životu, dobro poznajemo.“, kako se navodi u pismu prijatelja prijatelju. Za promenu, zaista bi mi bila pod hitno potrebna jedna lepa vest u moru vesti koje ukazuju da para nema, na rang listi po pitanju slobode medija pali smo za osam mesta, nijedno preduzeće ove godine u RS nije privatizovano dok je stotinjak otišlo u stečaj, u protekle tri godine promet na berzama u BiH smanjen čak za 60 %, pad stranih investicija je minimum 40%, vrijednost izvršenih građevinskih radova u RS u prvom polugodištu 2010. godine manja za 30,6 %, o rastu cena hrane da ne govorim… Ako se lepom vešću ne smatra Zakon o socijalnoj zaštiti u Republici Srpskoj koji donosi i povećanje socijalnih naknada za više od sto odsto u odnosu na sadašnju 41 KM mesečno, pa bi za krajnjeg korisnika pomoć trebala iznositi 100, 120 ili 130 KM. Kad dobiju tako izdašnu pomoć, bojim se da se ne propiju ili da ih ne orobe odmah po primitku. Da se ne prejedu, pa im se moraju davati antacidi da provare i eto ti novi udar na Fond zdravstvene zaštite.
Zna Dodik, zna Kopanja, znamo svi sve o dostignućima u prethodnim godinama. „Znam da si prirodno marljiv, te da nećeš samo sjediti na lovorikama sadašnje pobjede, jer bi ti to bilo dosadno, a laskavo divljenje zbog onog što si već ostvario, siguran sam, vrijeđalo bi tvoju inteligenciju, pa očekujem da se prihvatiš i ovog najtežeg bosanskog zadatka ispravljanja bosanske krive Drine.“, piše Kopanja, a ja ga molim da ne vređa i našu inteligenciju. Ako ništa, ne bi mu pisao ovo otvoreno pismo da nije svestan o kakvim se sve „dostignućima“ radi. Za antidepresive i lekove za smirenje prošle godine u Republici Srpskoj potrošeno je čak 2,7 miliona maraka, što je za celih 1,2 miliona više nego 2008. godine, navode u Fondu zdravstvenog osiguranja RS, pa možemo i u tom trendu – svako po jednu veselicu što od pet što od 10 miligrama i lakše se podnosi svako dostignuće, svačije vazdignuće i sva nadignuća po leđima stanovnika.