Andrić je u celoj ovoj priči o Kamengradu iliti Andrićgradu samo sredstvo u rukama apsolutista koji sebe zamišljaju kao jedine ispravne čitače Andrićeve zaostavštine, pa otud i uobraženje da se može napraviti autentični grad po Andrićevim zamislima.
Piščev lik i delo, tj. nobelovčev, što je dvojcu Dodik-Kusturica mnogo bitnije, uspešno presvukli kič izgled prostim, masovnim smislom koji se zloupotrebljava. Taj smisao je brutalno očit u svojoj nepodnošljivoj jednostavnosti da ga upućeniji i revnosniji čitaoci obično izbegavaju i spomenuti, što je osnovna greška jer popularno tumačenje i nametanje Andrića zaslužuje pažnju, navođenje i kritiku.
Preovlađujuće i opšteprihvaćeno gledanje na čitanog ili nečitanog Andrića (tom tumačenju je potpuno svejedno koliko ste i kako ste čitali nobelovčeva dela, bitno je da znate da su nobelovčeva dela grandiozna, kako reče Dodik) izrečeno u sigurnim sudovima za kafanskim stolovima i bulevarskim brljezganjima, ali i za akademskim pultom, svodi se na sledeće:
Ivo Andrić je NAŠ najveći pisac. Najveći je jer je dobio Nobelovu nagradu, i to mu niko ne može osporiti. On je NAŠ jedini nobelovac. Pisao je o našim prostorima objašnjavajući koliko je trajna i postojana mržnja među našim verama i narodima i kao vrsni poznavalac i zaljubljenik u istoriju u svojim delima je prikazao viševekovne zulume Otomanske imperije i tako je prikazao korene naše mržnje i razlika koje su nepremostive. Opisao je bedastoću i zlo okupatorske turske kulture i vladavine što mu muslimani na ovim prostorima nikada nisu oprostili. Duhovno i idejno pripadao je srpskoj kulturi, pisao je na srpskom jeziku ekavskog izgovora, živeo je u Beogradu i do srži je shvatio i pojasnio pogubnost uticaja islama ovde, te je to utkao u svoja dela i posredstvom tih zapisa može se shvatiti naš aktuelni trenutak i sadašnja bosanska mržnja i suprotstavljenosti, jer u priznatom umetničkom delu, što je na pijedastalu naše kulture, sva ta naša mržnja je večna i nepromenjiva. Treba samo na umu imati Andrićeve kodove o muslimanima, Turcima, Latinima i ostalima i prema njima krojiti svoja mišljenja i delanja.
Ovaj iskaz omeđuje prizemno, ograđeno i politički upotrebljivo značenje. Taj narodski stav o Andriću likuje nad činjenicom što je NAŠ nobelovac (to se uvek mora spomenuti jer gomila želi zajedničkim sudelovanjem u nagradi da pretvori tvorca u jednog od nas sa kojim mi slavimo i slavu delimo) tobože razotkrio muslimane i islam na ovim prostorima, optužujući ih u svojim umetničkim delima istorijskom potkrepljenošću kao najveće krivce i kao prakrivce koji se zatim kolektivnim časom jednoglasnog čitanja pretvaraju u arhineprijatelja prema kojem se u savremenom trenutku treba krojiti politika koja je politika etničkog i kulturnog zajedništva kohezivno uvezana između ostalog i sponama voljenog i sebi prisvojenog Andrića, a to pak nije ništa drugo do mit stvoren iz primitivnog čitanja. Ozbiljni tumači i čitaoci velikih pisaca odbijaju se suočiti sa narodnim glasom o uticajnom književnom delu i to se obično čini zbog neverice da većinsko, narodno čitanje poseduje bitnost jer je u osnovi bestijalno prosto, nekusno i nesmisleno.
No, previđaju se dometi većinske nadmoći, rasprostranjenosti i uvreženosti većinskog čitanja u svim porama društva, od akademije do osnovnih škola, i tako se gubi bitka koja se ne vodi sa samoprozvanim bezličnim tumačima naroda koji su svuda prisutni i koji svojim uticajem deluju kroz zvanične institucije uspešno prevodeći nove generacije i neupućene u svoj veliki, sveobuhvatni, narodni smisao prema kojem je Ivo Andrić sa svojim delima stvar od nacionalnog značaja. Stvar od nacionalnog značaja je naravno zarobljena u diskurzivnom iskazu koji se kreće u strogo određenim granicama što su mrtvog i „nemog“ velikana pretvorile u jednostranog mrzitelja jednog kolektiviteta, ali i to je lukava, narodska zamka. Kolektivno čitanje našeg nobelovca ni na jednom mestu u svom napravljenom diskursu koji dominira srpskom kulturom ne ističe eksplicitno da je Andrić mrzitelj muslimana, Bošnjaka ili islama, iako je to logična posledica, zaključak, poenta uspostavljenog narativa, ali to je formulacija koja se ne izriče jer spominje se samo kako su pisanja i gledišta pisca zasnovana na nauci, na objektivnoj istini, na istoriji koja je, na sreću svih nas, približena i predstavljena autorovom sposobnošću u dopadljivom formatu 20. veka, u romanu.
Dakle, na času kolektivnog čitanja neće se reći kako je veliki pisac mrzitelj ovdašnjih muslimana, iako se svo opisano trudbeništvo svodi na blasfemično dokazivanje opsesivnog rasističkog mrziteljstva velikana koji se uporedno prikazuje i kao tihi, mirni, seriozni stvaralac (što i jeste bio) čime se samo upotpunjuje, uvećava fascinantna slika o mrzitelju koji nedužno mrzi i koji mrzi na naučnim osnovama. Oveštali i uticajni populisti kombinuju istinu (tihi, mirni, seriozni stvaralac) sa ogavnim i zlim nakanama, politički upotrebivim, o osvedočenoj mržnji pisca prema Bošnjacima i njihovom poreklu, te se u tu svrhu citiraju izvučeni delovi iz bogatog opusa, čime se umetničko delo unosi u sramne ideološke i praktično političke namere, a nedužni, mrtvi pisac pretvara se u rasistu i podmuklo moralno čudovište.
Postoji snažna potreba za demontiranjem očigledne i uspešno nametnute konstrukcije jednosmernog i apsolutističkog iščitavanja velikih književnih dela u javnom prostoru bivše Jugoslavije jer se ispostavlja da su književna dela u tumačenju živa, prilagodljiva i da se uz napor i kreativni doprinos prilježnika uspešno postavljaju u sferu efektivne popularne kulture sa naznačenim političkim aspiracijama što su utemeljena na fatalnoj etnicističkoj matrici mržnje, odvojenosti i mračnog neprijateljstva koje je večno i takvo treba da ostane.
Takozvani neimarski poduhvat Emira Kusturice i Milorada Dodika je na fonu predočene populističke, razumljive i narodne interpretacije Andrića. Kamengrad je paradigma, a verovatno i vrhunac domašaja vladajuće javne kulture što žudi da se stopi sa narodom i njegovim ludorijama, neznanjem i bednim čitanjem koje počinje i završava sa porivom da se dopre do nekakvih saznanja o veličanstvenosti jednog kolektiva koji je žrtva drugih kolektiva do te mere da samo prisustvo drugog i drugačijeg ugrožava kolektiv-žrtvu. Ova prisutna tendencija u srpskoj kulturi i politici je učinkovita i uspeva opstati unatoč svojoj pogubnosti, provincijalnosti i providnosti, a jedan od razloga tog uspeha je i činjenica što se mnogi ne odlučuju na demontiranje te ludosti, jer im se sporna postavka čini suviše providnom i smešnom.
A to providno i smešno opstaje i formira ukuse i mišljenja većine sa daljnim, zadacima javnog diktata koji nalaže stalni oprez i podozrenje prema drugima i drugačijima. Na primeru međunarodno priznatog režisera, uvezanog sa vladajućom politikom, dobili smo fantastičnu ilustraciju uticajne, vladajuće i upotrebive kulture u nečemu što se u zatvorenim krugovima te kulture naziva „srpske zemlje“ i što je za tu kulturu jedino relevantno. Izgradnja Andrićevog grada je megalomanski kič, po meri većinskih neznalačkih ideja o važnom piscu i njegovima delima, gdje se gubi skoro svaka veza sa samim piscem i stvarnim značenjem njegovog dela. Surogat grad, turistička i nacionalna uzdanica, pravi se zbog potrebe da se jedan reditelj, obožavan od naroda, sklon narodnjaštvu i pravdanju svih narodnih gluposti i bezočnosti rečima kao što je strast, i jedan političar, kojem je potrebna narodnjačka kultura i stalni zagrljaj u bezobličnom narodu, susretnu u zajedničkoj ekstazi sa srpskim narodom na sabornom mestu gde će mit postati stvarnost i odakle će mit nadalje određivati i podupirati kulturu opterećenu etnicitetom i tradicijom što nema pravo na promenu.
Dva kreatora i uzdanice vladajuće kulture shvatili su da institucionalnu delatnost tzv. ozbiljne kulure sa konvencionalnim delovanjem treba podrediti popularnoj kulturi i shodno tome su Andrića i jednoznačenjsko tumačenje materijalizovali u kič grad i kič lik pisca koji je redukovan po potrebi i pojednostavljen zbog dopadljivosti, ali sa netaknutom autentičnom ozbiljnošću, strogošću i autoritativnošću, koja nas uvek treba podsetiti da je on nobelovac i da se iz domena ozbiljne, klasične kulture narodu servira nešto jestivo i vredno, i da to nikako ne trebamo (ili čak ne smemo) odbiti. U suprotnom, mi smo bogohulnici, izdajnici ili, najblaže rečeno, ne cenimo prave vrednosti i mora da smo ogrezli u zapadnoj potrošačkoj kulturi MTV-a i sličnih gnusoba. Tako bi, verovatno, profesorski objasnio Kusturica. Naša dva narodnjaka, umetnik i političar, u jedinstvu koje nacionalna kultura nepreispitivanja sanja i priželjkuje, uvek su pod plaštom bespogovorne tradicionalnosti i otud oni ne priznaju da je Andrićgrad, i sve u vezi s njim, omasovljeni kulturni proizvod kamufliran u ozbiljnosti, tj. da se radi o čistom primerku popularne kulture koji računa na svoje mnoštvo i uticajnost jer se plasira svima i svakome sa merom koja se lako može prihvatiti.
Umetnička fikcija je očigledno zgodna za uporabu. Tu uporabu treba demontirati i razotkriti u njenoj jednostavnosti, kad god je obojena i određena politikom isključivosti i ostrašćenosti. Uporaba Andrića je već sa patvorenom ozbiljnošću smeštena u dalekosežnu popularnu kulturu, sa čvrstim temeljima i dobrim izgledima da se uticaj umnogostruči, jer sav taj cirkus sa bagerom i simfonijskim orkestrom, pohvalama i odama političko-umetničkom tandemu odista deluje grandiozno, kao što je, kako reče predsednik, grandiozan i sam iskorišteni pisac. Zaista, to je jedna grandiozna konstrukcija popularne kulture koju će građani plaćati kao uredni poreski obveznici sasvim negrandiozno. Ubeđen sam da su Saša Popović i Lepa Brena pozavideli kamengradskom dvojcu na grandioznosti jer njihova grandioznost sa Grand scenografijom i Grand balerinama je minorna, zabavna i nevina spram ove velike, megalomanske i proračunate ideje čija je realizacija ide na račun poreskih obveznika Republike Srprske.
Na koncu, ne znam da li je ispravno reći: hteli ste, gledajte i uživajte. Ili: niste znali, nemate pojma, a nemate pravo da ne znate (!). Nisam siguran da li ovde puk, koji je ubeđen da je samo puk, uopšte više zna šta želi, jer su se za to specijalizovali tumači poput proslavljenog i voljenog režisera, a to neznanje u kombinaciji sa tumačem-monopolistom narodne volje ocrtava svu bedastoću naše kulture. Kusturica nije bitan koliko je bitno prepoznati zakonitosti na kojima počiva naša vladajuća kultura u kojoj narodski umetnik, propagandista i državni umetnik, koji će sada biti i neimar novcem iz državnog budžeta, određuje jedan i samo jedan smisao i cilj kulture koju ćemo skupo finansirati svi mi, bez obzira na različita mišljenja i stremljenja, jer naša je kultura jedinstvena i megalomanska, po želji reditelja ove predstave.
Možda njen najbolji izdanak, u vidu poštovanog režisera, posle iskoristi grad i za svoje filmove i vlastitu megalomaniju. Naravno, sve u granicama smsla i ciljeva koji su određeni kao javni i zajednički i sve na račun građana Republike Srpske i Bosne i Hercegovine.
Živeo narod! Živela kultura!