Svako je bar čuo za The Clash, bend koji među obožavaocima ima i
drugo ime – „The only band that matters“, jedina važna grupa. Pesma „Should I Stay or Should I Go“
koja je proslavila bend, postala je klasik pošto se početkom
devedesetih pojavila u reklami za Levi’s, u vreme kada je bend već
uveliko prestao da postoji. Pesmu peva Mik Džons, lid gitara i glavni
muzičar benda, moguće i da najavi sopstveni odlazak iz grupe koja će se
ubrzo potom, posle samo nekoliko godina i albuma, ugasiti. Uprkos tome,
verujem da je pesma koja najbolje odražava duh onoga što je The Clash
želeo da radi sasvim druga. „Radio Clash“
kaže: „Ovo je Radio Clash na piratskom satelitu, ovo nije Slobodna
Evropa, niti mreža oružanih snaga, ovo je Radio Clash koji koristi audio
municiju, ovo je Radio Clash – možemo li navesti svet da sluša?“ Tako
je Džo Stramer, glavni tekstopisac i ikona pobune u muzici, zamišljao
njenu ulogu.
Prvi novinski tekst o bendu (1976) beleži kako
njihova pojava na bini podseća na spoj King Konga, odbeglog vatrogasnog
vozila, atomske bombe, lavine i uragana. Decenijama kasnije ta energija
ne nestaje čak ni sa remasterovanih audio zapisa, na kojima gotovo da
nema ni odjeka vinila. Međutim, ovo nije tekst o muzici, ni o vremenu u
kojem nastaje pank pokret koji se u istoriji benda vezuje samo za prve
dve ploče. Iako je bez sumnje nostalgičan, tekst je zapravo o tekstovima
koje je pisao i često pevao Stramer, čovek nadimaka – pre ovog koji će
ga proslaviti, nosio je nadimak Vudi, što je direktna referenca na
legendarnog socijalističkog američkog folk muzičara, Vudija Gatrija.
Vudi je ostao u Strameru koji je pravio muziku o pobuni, muziku pobune
verujući da ona može da probudi kritičko mišljenje u ljudima, da ih
nagna da misle svojom glavom.
Jednom prilikom Stramer je rekao da
predstavlja, najbolje što može, grupu ljudi ili pre veliki deo
populacije, koje je nazvao razvlašćenima (dispossessed) –
ljudima koji su uskraćeni. To su mnogi za koje „večeras nema večere, za
koje nema pravde“, „beli klinci, crni klinci koji bi mogli da pozovu
Robina Huda i od njega traže raspodelu bogatstva“. Iako je doba takvo da
bi i Hitleru, da sada dođe, poslali limuzinu – prva je godina Margaret
Tačer na vlasti – pank i roots rege bendovi pretvaraju pobunu u keš ili
lake note (Armagideon Time, White Man in Hammersmith Palais). Usklik
„This is Joe Public speaking“, gde je javno govoriti istinu gotovo
nemoguće jer je država policijska, jer je britanska vojska na svakom
koraku, gde se na glavnoj radio stanici cenzurišu stihovi koji bi to
mogli da ogole (Complete Control, Capital Radio), za Stramera ostaje
jedini metod govora o nepravdi. U tom smislu, čak i kada budu punili
stadione, The Clash ostaju garažni bend čija pojačala služe da pošalju
poruku: jer samo oni koji su odrasli na ulici znaju istinu (Garageland).
Istina
je jednostavna. Hipici koji su verovali u mir i ljubav su zatvarali oči
pred činjenicom da su oko nas svuda samo mržnja i rat, da London gori
od dosade, da nema prilika za zaposlenje, da je nuklearni rat stalna
mogućnost, a da se uprkos svemu tome niko ne usuđuje na pobunu (Hate and
War, London’s Burning, Career Opportunities, London Calling). Dok
„crnci imaju mnogo problema, ali se ne libe da bace ciglu, belci idu u
školu gde ih uče kako da postanu glupi, i svako radi šta mu se kaže… a
sva moć je u rukama ljudi koji su dovoljno bogati da je kupe, dok mi
hodamo ulicama previše preplašeni i da probamo da je dograbimo“ (White
Riot). Radio Clash šalje drugačiju poruku: „Let fury have the hour,
anger could be power, do you know that you can use it?“ (dopusti besu da
dobije svojih pet minuta, gnev može da bude moćan, znaš li da možeš da
ga upotrebiš? Clampdown). U poznatoj „Magnificent 7“, Stramer opisuje
život na pokretnoj traci, besmisao zarađivanja sitnih para u
postindustrijskom kavezu u kojem je svaki dan isti, gde se „zabava svodi
na pandure koji tuku Cigane na pločniku“ i propijanje nadnice, a ti se
„znojiš, mučiš, ali zar ne primećuješ da za to ne dobijaš ništa“. Svi
smo izgubljeni u supermarketima, gde tražimo specijalnu ponudu –
garanciju ličnosti (Lost in the Supermarket), dok korumpirane vlade
svakodnevno proizvode ratove, jer „moraš da daš ljudima nešto dobro da
čitaju nedeljom“ (The Leader).
Kao i Vudi Gatri koji je pevao da
je „ovo vaša zemlja“, i Stramer je verovao u svet bez granica, protiveći
se antiimigrantskom sentimentu. U „Something about England“ peva: „Kažu
da imigranti kradu ratkapne poštovanoj gospodi, i da će nastupiti
zlatno doba kada će Engleska biti ponovo za Engleze“, te priziva u pomoć
starog beskućnika, ratnog veterana koga zatiče na drumu pokrivenog
prljavim ogrtačem, da mu objasni taj stav. On mu priča priču o 20. veku –
o žalosti i bedi posle Prvog svetskog rata, o nekolicini njih koji su
se vratili iz Drugog šepajući oko Lester skvera, dok je „svet bio zauzet
obnovom, a arhitekte obnove za njih nisu marile“. U tome nema slave, za
to nema svrhe umreti (This is England). I premda nam se govori da ne
puštamo strance, jer nam se ne sviđa da lunjaju oko nas, „u drugim
delovima sveta ćemo ih raznositi“ napalmom (Charlie Don’t Surf).
Tolike
armije planetu zemlju ne mogu učiniti slobodnom, pa je Stramerova
nedvosmislena poruka da se treba oglušiti o poziv za regrutaciju: „Na
tebi je da se ne odazoveš – ne želim da umrem, ne želim da ubijem – jer
onaj ko će umreti je onaj ko će ubiti“, iako se na taj način odupireš
svemu čemu si učen, planovima koji su za tebe namenjeni ko zna na kom
mestu (The Call Up). Profetski, i takoreći niotkuda u ovoj pesmi štrči
stih „Možda želim da vidim pšenična polja preko Kijeva dole do mora“.
Ovaj štrajk protiv rata, štrajk protiv lažnih vrednosti u osnovi je
pobune protiv nacionalne oblande oko velikog novca. „Vidi auto, vidi
kuću, vidi basnoslovni nakit, vidi svet koji si podigao na svojim
čeličnim ramenima, vidi svet, ali on nije tvoj… i sve dok humanizovati
ne znači izjednačiti, spusti oruđe za rad, svako lice sa svake strane,
baci oruđe, ostani kod kuće, bitka traje, ne idi u rat“ (The Equaliser).
Tri
stvari o kojima je pevao Džo Stramer: istina, strast i pravda, danas su
ofucane, izanđale reči, no čini se ništa manje nego u vreme kada su
opevane. Poruka je uvek ista: protiv laži, nepravde i otupelosti kojom
nas svakodnevno hrane – da su naš najveći problem crnci, Romi,
imigranti, da su ratovi moralno ispravni, da su velike sile u pravu, da
je u redu da neki imaju sve, a neki ništa – neophodno je pobuniti se.
Jer da bismo imali prava, prvo moramo znati da ih imamo samo tri – pravo
da ne budemo ubijeni (osim ako to ne učini policajac ili aristokrata),
pravo na socijalnu pomoć (ako nam ne smeta da se izlažemo poniženju) i
pravo na slobodu govora („pod pretpostavkom da nismo glupi da to zaista i
probamo“, Know Your Rights). Šta se promenilo? Jedino to da nam ovu
poruku više ne dostavlja „public service announcement with guitars“
(javni gitarski servis).
Pa ipak, budućnost je nenapisana – the future is unwritten. To je poruka koja ostaje da živi.