Iz nje izlazi čitav niz ideja, projekata budućnosti, mera za osiguranje takve budućnosti, i prilagođavanja ponašanja, običaja i navika građana na takvu budućnost. Poruku smo dužni da primimo i o njoj ozbiljno razmislimo.
Ivo Boskarol proizvodi lake i štedljive avione Pipistrel koji su tehnološko i komercijalno uspešni, i služe kao isključivi komoditet najbogatijih: nemaju nikakvu drugu funkciju, niti je u izgledu da će ih koristiti službe koje bi mogle da posluže većem broju građana, a sam proizvođač ih ne daje u besplatnu upotrebu za naučne ili humanitarne svrhe. Drugim rečima, Boskarol pokazuje da 1% stanovništva koji može da kupuje njegovu robu izvesno jeste dovoljan za tehnološki napredak, inovativnost, i sve druge verbalne floskule kojima nas inače kljukaju u domaćim i evropskim konkursima za nauku. Korist ostalih je tu neupotrebljiv pojam. Sa druge strane, visoko oporezivanje tih 1% i nametanje ograničenja na njihovo bogaćenje i kupovnu moć ne donosi kolektivu/državi mnogo, a zaustavlja tehnološki napredak koji Boskarol predstavlja. To pokazuje i nagrada NASA koju je dobio za razvoj ultralakih aviona. Ako nastavimo naime njegovu misao, pravi izvor prihoda su onih 99%, kojima treba ukinuti dva slobodna dana, jer se već time povećava društveni BDP.
Sasvim je dakle logično da njih treba oporezovati mnogo više, jer tu je pravi dobitak. Umesto božićnica, privilegovani zaposleni bi morali na kraju svake godine, recimo 2. januara, uplaćivati nešto poslodavcu, da osiguraju svoj položaj i smanje rizik nepredvidljivih posledica krize. Tako bi se možda mogao osigurati neki fond za nužnu zdravstvenu zaštitu za njih (samo dok i kada rade), dok bi ostali bili lečeni i negovani onoliko koliko mogu da plate – a država bi se oslobodila ogromnih troškova i polovičnih rešenja u zdravstvu. I ponovo, oni koji mogu da plate zdravlje omogućili bi i napredak medicinske nauke koja bi ih, povratno, još bolje lečila, jer se sredstva ne bi trošila na beznadežne masovne slučajeve. Primer Vegrada je već pokazao pravi smer kako bi se moglo raspolagati sa prilozima i uplaćenim socijalnim obavezama radnika*. Penzijski zakon, to je svima jasno, samo je trenutna i palijativna mera: penzije se moraju potpuno ukinuti, jer niko ne treba da živi od bivšega rada: to isto tako proizlazi iz ideje uštede na prazničnim danima.
Svi koji mogu, radili bi do 70 godine, što je vrlo lepo dostignuće za ljudski život. Oni sa potvrdama o garantovanoj nezi porodice i prijatelja, ukoliko nisu među 1% (gde se životna granica ne postavlja), treba da budu podvrgnuti kontroli, kako ne bi iskorišćavali društvo. Sa razvojem svesti i odgovornosti, klasa 1% može u budućnosti organizovati hospice za one koji dosegnu 70, sa luksuznim zadnjim obrokom i eutanazijom. Društvu bogatih ne treba masovna industrija – planetarno potrebe može zadovoljiti nekoliko manjih industrijskih regija na svetu. Posledično, želja za energentima će se temeljno smanjiti, jer klasa 99% više neće moći da sebi priušti osobna sredstva transporta. Posledično, javni prevoz će izgubiti smisao, jer će se klasa 1% voziti malim avionima, ručno izrađenim automobilima-tenkovima, i sl. Sa smanjenjem eksploatacije energenata smanjiće se opasnost uništavanja prirode.
Klasa 99%, bez zaposlenja, može se posvetiti proizvodnji hrane, što će rešiti problem zdrave hrane i istovremeno migracija zbog gladi i rada; bez mobilnosti i mogućnosti kupovine jeftine robe, klasa 99% će domicilno proizvoditi sve što je potrebno za život. Klasa 1% će blagovremeno zaposesti zemljišta, čime će klasi 99% dati mogućnost da uz najam zemljišta priprema hranu i druge proizvode, i da pri tome bude oporezovana u novcu i naturi. Klasa 1% će sačuvati onoliko infrastrukture i vojske koliko joj je lokalno potrebno. Potreba za društveno povezanom kulturom neće postojati, jer će 1% uvek moći da po volji i ukusu plaća umetnost koja klasi pričinjava zadovoljstvo. U porodicama klase 1% će biti dovoljno potomaka koji nisu sposobni za vlast, pa će oni oblikovati područje kreativne besposlice – nauke i obrazovanja.
Prostom reprodukcijom će omogućiti generacijski protok u tim oblastima, već utemeljen nepotizmom, čak će moći da za “univerzitete” uspostave i nekakvu autonomnost, pre svega visokim cenama za recikliranje klase 1%, sa znanjima koja su za to potrebna. Siromašni će izgubiti potrebu za obrazovanjem, a retki, najuporniji, naći će mogućnost intelektualnog rada u samostanima, koji ne moraju biti samo crkveni. Mediji? Ionako su već danas većinom usmereni u opisivanje života klase 1%, lako će se uklopiti u široko područje servisiranja te klase. Jednostavno sužavanje kruga korisnika rešava sve probleme koje smo sebi proizveli globalnošću informacija i nagomilavanjem nepotrebnog, uglavnom banalnog znanja. Sport je već dugo u sistemu servisiranja bogatih, tu promene uopšte ne bi bile potrebne – umesto dugog i skupog puta kroz škole i klubove, talenti bi se uočavali takoreći u sopstvenom dvorištu.
Zvuči poznato? To je – naravno nužno modernizovana – slika doba koje je u Evropi proizvelo besmrtna umetnička dela, literaturu, institucije, nauku, doba iz kojega još uvek crpimo ogromno mnogo navika, ponašanja, priča, tipova mišljenja: to je feudalizam. Humanisti ne treba da se boje: u takvim se uslovima stvaraju sveci, požrtvovani ljudi, vladari-iscelitelji, mučenici svih vrsta – i oni koji umiru za ideje, teoriju, ili za samo jednu knjigu, čak i za jednu zabranjenu reč, usamljeni geniji; garantovan je uspeh, progres, dostignuća bez ikakvog društvenog ulaganja, dobra dela, zanos bez plaćanja. Ništa neće moći da spreči osvešćene pojedince, pripadnike klase 1%, da organizuju različite oblike zaštite, pomoći i pouke među bednicima iz klase 99%.
Boskarolov predlog o ukidanju dva suvišna neradna dana je feudalni, dakle anti-kapitalistički. U traženju rešenja za današnji svet u krizi, takav predlog je radikalan i smeo, i zaslužuje svaku pažnju, jer preskače nekoliko mučnih faza, kako sticanja samosvesti klase 1%, tako i gubljenja neopravdane samosvesti klase 99%: ostaje da se prevaziđu svi balasti građanskoga društva koje ono već danas nije u stanju da ostvari, nego se samozavarava (ljudska prava, pravo kretanja, bivanja, obrazovanja i sl.). Ostaje i da se iskoreni društvena kritika, koja ne može da spreči novi feudalizam, ali može da uspori proces i da pokvari ukus pobednicima. No feudalizam, u odsustvu građanskih načela zaštite, sigurnosti i poverenja, može uvek da računa na epidemije, glad i bezakonje koji čiste nezadovoljstvo i nezadovoljne. A može i da plati umetnika koji će očuvati uspomenu na njih.
Zbog svih posledičnih, društveno, kulturno i istorijski izuzetno značajnih horizonata izjave najuglednijeg Slovenca, čini se jedino logično da 2. januar ili 2. maj (ili oba) budu proglašeni za “Boskarolov dan”.
*Afera građevinskog preduzeća Vegrad, koje nije isplaćivalo plate bosanskim i drugim neslovenačkim radnicima, a njihove priloge sakupljene za porodicu na gradilštu poginulog radnika je prisvojilo.
Tekst je preuzet sa prijateljskog portala Peščanik
BUKA intervju sa Svetlanom Slapšak pod nazivom Nacionalizam zaglupljuje možete pročitati ovdje.