Borka Pavičević: Studenti u Kijevu

KRITIČNOST

To što je Lešek Kolakovski rekao da se tradicija može održati samo stvaranjem novog, na neki način je zadatak njihovog života, i sada svi ti razgovori o identitetu, nacionalitetu, „duši“, ovoga puta ne ruskoj, nego ukrajinskoj, čini mi se da imam neko iskustvo oko svega toga, „čuj čito, hodo!“. Dakle, šta je sa kritičkim duhom u novoj državi, nastaje li vrednost na apologetici ili na kritičnosti, gde je izvor kreacije, u uceni ili u slobodi?

13. august 2012, 12:00

Ima jedan spis Milovana Đilasa „Slutnja postkomunističkog haosa“negde iz sedamdesetih godina.

Ta je slutnja veoma blizu stanju stvari, kako sam ja videla, u Ukrajini, u Kijevu gde sam četiri dana radila vežbe sa studentima umetničkih fakulteta, mladim organizatorima, pa i onima koji se popularno nazivaju menadžerima, tamo i ovde, kao da samoorganizovanje i menadžiranje nije povezano sa političkim prilikama, sa stanjem u zemlji, sa ekonomijom, a posebno onim što se naziva „vrednosnim sistemom“, kako ovde tako i tamo.

Odmah da završimo jednu stvar, a to je beskrajna lepota i raskoš kijevske Rusije, ili kijevskog hrišćanstva, na samom njenom početku, jedanaesti i dvanaesti vek, istočna renesansa, i njen centralni toponim, Katedrala Svete Sofije. E to je prizor ravnoteže, i hajde da kažem, gotovo apsolutne harmonije u razmerama, u bojama, u skladu spoljašnjosti i unutrašnjosti. Jeste, oduzima dah. A onda su došli Tatari.

Danas, kada izrazite divljenje prema kijevskom metrou, u koga silazite stepenicima, čini vam se kilometrima, kako je to samo ukopano, domaćini će vam reći - jeste, „imperija“.

Teško da negde drugde možete čuti toliko ponavljan pojam imperije, ona je izjednačena i sa Rusijom i sa Sovjetskim Savezom, imperija je nekako sve to skupa u vremenu i prostoru. Skverovi i zgrade, ogromni, prostrani bulevari, osećate i vidite određeno nadahnuće Sperom (Sovjeti), ali čini vam se da je toliko toga moralo nastati i pre njih. Ali saznate da nije. Sve je to ogromno, a ponegde i sa dahom secesije, a većma klasicističko, „imperija“. (Tako se i zove knjiga Kapucinskog, u kojoj ovaj pisac i novinar tvrdi i to da je potreban čitav jedan život da se prođe Imperija, a drugi da počne da se razumeva.)

Kijev je ogroman grad, složen, kakva li čitava Ukrajina može biti, a Odesu sam videla, davno, hranila je Ukrajina čitav svet pred Drugi svetski rat, i sada gledate i vidite koliko tek tu ima da se ukrade, šta tu znači privatizacija, i u čemu je slutnja postkomunističkog haosa, ili u ovom slučaju imperije. I nisu svi tajkuni, ili vlasnici, iliti učesnici Forbsovih lista i ostali, Jevreji, naravno da nisu, to su patriote, oni koji su se postarali da pitanje identiteta bude ono u ime čega se može poslovati, pljačkati. A tome je uvek neko drugi kriv, onda kada je potrebno da bude kriv, u istoriji i u stvarnosti.

Dakle, imate dugu u betonu, ogroman luk koji je luk ujedinjenja svih naroda (Sovjeti), ili svih skupa, i onda nezavisnost, državu Ukrajinu devedeset i prve godine, i naravno početak Istočnoga carstva. Nije lako studentima. Biti naslednik Ukrajine, nezavisnosti i državnosti, veliki je posao.

Ispričala sam im i kako sam došla sa obavezom i zahvalnošću što je izložba mladih ukrajinskih umetnika „Delimično pomračenje“ spasila Centar za kulturnu dekontaminaciju avgusta dvehiljadite godine kada nas je „posetila“ i zatvorila policija, nakon teksta Miodraga Pavlovića u „Politici“ „Peta kolona u Kulturi“, ta „peta kolona“ bio je Centar. Intervenisao je tadašnji izvestilac za ljudska prava Ujedinjenih nacija Jirži Dinzbir kod jednog i drugog ministarstva spoljnih polova. Ukrajina je naime tada bila ta retka zemlja sa kojim su održavane diplomatske veze, te je izložba, a time i Centar, ponovo otvoren. Tadašnja potpredsednica vlade bila je Julija Timošenko, sada u zatvoru, posle neverovatnog suđenja u sudnici od četrdeset kvadrata, kako bi se javnost isključila, i u kojoj su ljudi padali u nesvest, ali ona nije. Njen štand, ili mesto okupljanja pristalica na glavnoj je ulici, aveniji, bulevaru u Kijevu.

E sada, poljski Institut za kulturu „Adam Mickijevic“, („East European Performing Arts Platform, Goran Injac), te „Učiteljica neznalica“, Joana Visovska i „Kurbas“ centar iz Kijeva (Viktor Sobijanski, dvadesetpetogodišnji direktor) organizuju letnju školu za buduće kjurejtere, urednike, organizatore, inicijatore kulturnih institucija i inicijativa. Petnaestak mladih ljudi, i ženskih i muških, zaista hoće da saznaju kako bi oni mogli da „preuzmu odgovornost“ ili „ponesu nasleđe“ svega onoga što nije imperija, pre svega kulturna i umetnička, što znači kako da „pridrže“ državu, Ukrajinu. I oni se školuju za „zapošljivost“, samo posla nigde.

To što je Lešek Kolakovski rekao da se tradicija može održati samo stvaranjem novog, na neki način je zadatak njihovog života, i sada svi ti razgovori o identitetu, nacionalitetu, „duši“, ovoga puta ne ruskoj, nego ukrajinskoj, čini mi se da imam neko iskustvo oko svega toga, „čuj čito, hodo!“. Dakle, šta je sa kritičkim duhom u novoj državi, nastaje li vrednost na apologetici ili na kritičnosti, gde je izvor kreacije, u uceni ili u slobodi?

Radili smo i razgovarali satima u „Kurbas Centru“ (u čijem su dvorištu parkirani crni džipovi sa pretenzijom da uđu u kulturni centar), išli po čitavom Kijavu, svuda su me vodili, po starom i po imperijalnom, sedeli smo u kasne snate na obali ogromnog Dnjepra, pili pivo i pričali kako se reke mogu očistiti, svako lice mi je ostalo u pameti, a sada se dopisujemo.

Tekst je preuzet sa portala Dnevnog lista "Danas"