Za stol se smistili oko 1 ure, otišli pridvečer. Pričali. Pričali satima. Mater na čelu stola, ispričala cilu našu šibensku obiteljsku sagu. O ratovima koje je moj dida sve iskusija. O njenom bratu koji je s 13 godina otiša u partizane. O gladi. I još o gladi. I još. O gladi.
O babi koja je talijanskim fašistima prid nosom prokrijumčarila puške. Sakrila ih je u drva i mrtva ladna ih iz grada nosila u polje. Kaže mater, kako su bili glupi, ko je ikad vidija da se drva nose iz grada u polje a ne obrnuto.
O babi koja je čuvala nečije ovce i tako prehranjivala šestero dice dok je dida bija po logorima u Francuskoj, Italiji i Njemačkoj. Jedan put je išla napojit ovce na bunar a neki mračni rođak s didine strane joj reka da je to njegov bunar a onda je istuka. Nije tila nikad to ispričat didu, da se ne pobiju, rekla je. Šutila je o tome onako kako žene ponekad šute da zaštite muškarce od njih samih.
Nakon nekog vrimena opet je došla na taj bunar. Onaj je krenija prema njoj, a ona je uzela dvi stine u ruke i rekla mu “Napravi još jedan korak, bit će ti zadnji.” Povuka se.
Zamišljam je tako, s ovcama iza leđa, kako stoji s rukama podignutim u zrak, u svakoj ruci kamen. Bude mi velika kao život.
Pa razdoblje poslin rata kad je mamina familija bila jedna od najsiromašnijih u gradu. I kako su ih smistili u podrum kuće čija je vlasnica s gornjeg kata ponekad dicu zalivala pišakom, ljuta na nacionalizaciju.
Pa kako su poslin rata, isto ka i danas, oni najlošiji ugrabili sve najbolje a stvarni junaci čučali u podrumima tuđih kuća jer su njihove bile spaljene.
Didi su spalili dvi kuće. On je uvik isponova gradija. Mršav, ispijen, uspravan, uporan tip. Kad su došli palit drugu kuću, fašista je reka babi da unese slamu. Rekla mu je “Ti ćeš je palit, ti i unosi slamu”. Dobila je kundak u lice i pala na zemlju držeći moju mater na rukama.
Dida je radija u tvornici elektroda i ferolegura, i jednog dana doša na red za stan. Odbija je stan jer mu na pitanje “A di ću ja s mojin tovaron?” nisu dali zadovoljavajući odgovor.
Osim toga je obrazložija dici, kad su ga ljuti pitali zašto je odbija stan od države “Dico moja, s tuđeg konja, nasrid polja!”
Tribale su mi godine i vlastito iskustvo da shvatin šta je tija reć.
Onda o tome kako je dida babi ciloga života svako malo zna reć da je voli i da bez nje on ne bija ništa. Ni-šta.
Kako je bija zajebant i pripovjedač i kako je sve šta je donosija iz polja dilija susidima i familiji, onima još gladnijima od njih.
Mater je pričala i pričala a mi smo se osjećali ka da sidimo oko vatre slušajući plemenskog mudraca. Kad je, na kraju, počela pričat o biljkama i stablima, bilo je jasno da je šamanka jer samo šamani mogu satima prikovat cilo pleme oko vatre.
Cili dan niko nije pogleda na mobitel. Meni je kroz glavu prolazilo kako, možda i godinama, nisam doživila ovakvo okupljanje oko stola. Kad smo krenili natrag u grad, prijateljica mi je rekla “Odavno nisam ovako lipo provela dan.”
Bilo nam je toplo unutra, u duši. Bili smo nahranjeni. Bili smo u čudu. Čudo nam je bilo stol i razgovor.
Čini mi se da smo mi danas svi usamljeni na jedan neopisivi način.
Fali ona graja oko vatre.