Omot za Azrin album Filigranski pločnici (1982), foto: Peščanik
Vatreni obožavalac Azre, recitator stihova Džonija Štulića, samozvani roker, rođen u telu Prvoslava Perića, potom uzdignut u visine Porfirija, a onda strovaljen u naručje Vučića – da, govorim o patrijarhu srpskom, godine gospodnje 2023. Kada se padne s nebeskih visina u pravo pravcato blato, lakše je ceo se uvaljati nego se oprati.
Prvoslavu se ne može poreći pravo da se blatom maže koliko god poželi; može se i kofama polivati. Porfiriju, međutim, moramo uskratiti takvu „slobodnu volju“. Činjenica je da postoje građani koji su zagledani u tu „nebesku“ poziciju u potrazi za duhovnim i moralnim vođstvom. I nije ih mali broj.
A šta smo videli? Scenografija ne podseća previše na Tajnu večeru uzimajući u obzir prehrambenu raskoš, takoreći bogatu gozbu na stolu ispred glavnih likova. Atmosfera je očigledno opuštena, gosti raspištoljeni, razgovori za stolom već zagrejani i žustri. U jednom trenutku, kako već dolikuje, reč uzima počasni gost, nesumnjivo najvećeg ranga, čija se reč sluša bez daha. Ko nije stigao da proguta zalogaj polusažvakanog mesa, morao ga je gurnuti ispod jezika da se ne zadavi od uzbuđenja ili mljackanjem pokaže manjak uvažavanja. Svestan mnoštva pogleda bremenitih strahopoštovanjem, koji mu na ego padaju kao đubrivo na rotkve, patrijarh uzima dah, nadima se od ponosa i započinje svoju važnu besedu.
Obrušio se na temu koja ga očigledno najviše tišti, a tiče se skorašnjeg armagedona uzrokovanog neposlušnim ženama. Ta beslovesna stvorenja, stvorena samo da bi udovoljavala mužjacima i umnožavala srpstvo, usudila su se da traže nešto za sebe, da izađu iz civilizacijske rupe i menjaju sveti nam jezik slovenski. Ko je još čuo da postoje pravnice, advokatice, politikološkinje, doktorke… ko je te glupače ubedio da nekakvu važnost ima to što smo im dopustili da se malo igraju po nekakvim školama i malkice se opismene? Ooo, bože i svi sveci, da li smo stvarno toliko zgrešili? U svojoj dobroti i humanosti pružili smo im prst, a one sad hoće celu ruku. „Plakao bih, vrištao bih od muke, kad vidim jadnicu koja menja teze, pa kaže: A zašto nisu brinuli o ženama, žene su ugrožene’. Pa jesu ugrožene, svi smo ugroženi od tebe, bre, bedo jedna…“ Jadnice i bednice digle su se na noge nejake i namerile se da podriju naš iskon i sve sveto.
Ispod radara javnosti prošao je deo patrijarhove besede o kozmetičkim radnjama koje je nužno preduzeti da bi vam koža bila meka i glatka. Važno je raditi na svom telu, tj. koži, znajući koje vitamine imaju dnevne i noćne kreme, ali je istovremeno neizostavno obaviti molitve za duševno pročišćenje, jer samo se zajedno može postići sinergijski efekat uzdizanja u čistoći.
Upravo beseda o kremama nagoveštava zapanjujuću stvar koju možemo povezati sa uticajem srpskih medija na celokupan javni diskurs. Poznato je da je Porfirije, dok je bio samo vladika, a nikako vrhovnik SPC, bio član Saveta REM-a zadužen, verovatno, za nadgledanje i praćenje etičkih standarda u našim medijima. Moramo se prisetiti da nikada nije negodovao zbog nasilnih i skarednih scena ili lascivnog jezika u rijaliti programima, premda se moramo ograditi budući da možda nemamo potpune informacije.
Zavidan nivo poznavanja kozmetičkih proizvoda može ukazati na visok intenzitet konzumiranja medija, što potencijalno navodi na zaključak da razvijanje televizijske navike proističe i iz prirode posla koju je Porfirije obavljao. Moguće je da je Prvoslav, običan čovek, pod pritiskom medijskog đubreta prevladao uzvišenog Porfirija i zaprljao lik i delo, zamrzeo čovečanstvo, a posebno njegov ženski deo.
Nijedan čovek u nijedno dete ne mogu biti izuzeti iz atmosfere koju stvaraju mediji. Bogougodno ili ne, kulturno ili primitivno, tolerantno ili mrzilački – svaki detalj, svaki govor izlazi u javnu sferu i oblikuje umove. Agresiju i nasilje u našem društvu, sa krvavim tragovima dece, omladine i žena, pronalazimo u svakoj sceni i izgovorenoj reči Aleksandra Vučića i njegovog društvenog konstrukta.
Veliki je moralni jaz između ogavne besede koju smo čuli i davne izjave patrijarha „Volim svoj narod, ali volim i voljeću i sve druge narode, svakog čovjeka, svaku ikonu Božiju“. Moguće je da se žene u glavama crkvenih ljudi ne smatraju delom ljudske vrste i da one nisu „ikone božje“. Ili makar da ne zaslužuju podjednaku pažnju i poštovanje kao i ona polovina čovečanstva koja ima drugačiji polni organ. Ipak, čak i da to jeste vladajuće mišljenje, a znamo da jeste, teško je poverovati da se može ostati nem, slep i gluv pred tolikim žrtvama mizoginije i rastućeg femicida. Nije ljudski. Nije, ako hoćete – mužjački!
Patrijarh nam je u autorskom tekstu na sajtu Srpske pravoslavne crkve zapretio: „Čujemo i da je crkva kriva i za nasilje nad ženama. Nemojte to činiti, zato što ćemo vam odgovoriti. Neće vam biti dobro ako vam budemo odgovarali, zato što će svi videti da ste manipulisali i lagali“. Da, gospodine Porfirije – krivi ste! U svojim poslanicama i besedama iscrtavate zamišljene krivice žena za ugrožavanje kulta nacije, ponižavate svaku od nas, pozivate na kršenja ženskih prava. Jedino se nikada niste setili da osudite nasilje i ubistva. Moguće je da nam neće biti dobro kada nam odgovorite, ali teško da može biti gore. Krivi ste!
Vratimo se našem Prvoslavu. Godine Štulića njegova su daleka prošlost. Život u nasilnoj Srbiji briše tragove najlepših stihova ljubavi i poštovanja žene. Čini se da Srbija gazi pred sobom čojstvo i lepotu življenja. Prvoslav je krenuo od nečega ovakvog: To što brodi ne mogu da prevale čovjek umije, meni se dušo od tebe ne rastaje ili Stojim na uglu, prijepodnevni sat, želim pravu kartu za svoje snove i da me poštediš kad ti kažem da te volim. Stigao je do pretećih, nasilnih, naduvenih i pompeznih govora, a žene su jadnice i bednice.
Prvoslave i Porfirije, znajte da ove reči imaju i svoje muške oblike – jadnici i bednici! To važi i za stari i za novi govor.