Glumica Dragana Varagić dugo je "izbivala" iz zemlje, ali ne i iz profesije. Devedesetih godina prošlog veka je u dalekoj Kanadi glumila, režirala, predavala, producirala... Od ovdašnje publike delio ju je okean i godine odsustva, ali je ona nikad nije zaboravila. "Jagodinka, samo da ti čujem glas", ostala je najsimpatičnija asocijacija na ovu sjajnu glumicu i nezaboravno "Varljivo leto '68". Zahvaljujući njenoj junakinji, upoznavale su je i nove generacije gledalaca, u čestim reprizama kultnog filma.
Ipak, iza Dragane ostalo je još mnogo popularnih i značajnih naslova. U Narodno pozorište ušla je na velika vrata kao Nataša Rostova, usledili su i drugi teatarski naslovi, pa i filmski i televizijski - "Svetozar Marković", "Veliki transport", "Banjica", "Sivi dom", "Vuk Karadžić", "Aleksa Šantić"... Danas predaje na Akademiji umetnosti u Beogradu i, u intervjuu "Novostima", kaže da je ipak lakše vratiti se nego otići.
- Ali, i povratak je proces. Treba vremena da mi se poveruje da sam se stvarno vratila, da se suštinski nisam promenila. I da mi ponovo neko pokaže kako se otključavaju još neka vrata i brava koja ne radi. Evo, ove godine su moji studenti diplomirali, "Penelopijada" se igra petu sezonu u Tivtu, znači - četiri godine je otkako sam se vratila iz Toronta. Pa i to je uslovno, pošto sam povremeno odlazila u Kanadu da režiram i predajem, ponešto odigram.
Po čemu prepoznajete razlike između dve zemlje u svakidašnjem životu?
- Datum povratka nije datum, već osećaj da ste opet prihvaćeni. "Vratila" sam se kad sam shvatila da brava na ulaznim vratima moje zgrade ne mora uvek ispravno da radi, ali i šta treba da učinim da bi se vrata otvorila. Objasnio mi je neko od stanara. Sada sam deo ekipe, jer znam tajnu pokvarene brave. To znači da sam ponovo prihvaćena... Moji studenti su mi objasnili da kao distancu, a ne izraz poštovanja, doživljavaju što ih oslovljavam sa "vi". Meni je bilo svejedno, ali njima nije. Zbunjivala ih je u početku i "moja" Kanada, kakve im to vežbe donosim. Onda sam za svaku počela da govorim ovo je vežba Bajčetića, ova Minje Dedića, ova Maričića. To im je davalo sigurnost da nisam baš toliko različita od drugih profesora. Sad im je i drago što ponekad ubacujem i kanadske delove programa.
U poređenju sa ovom dalekom zemljom, koliko su drugačije naše navike, način ponašanja i mišljenja?
- U Kanadi se sve planira. Za sve što hoćete da uradite postoji detaljno pisano obaveštenje, tako da možete samostalno da funkcionišete. Izuzetno se poštuje privatnost i ceni lojalnost. Postoji i svest o zajedničkom interesu. Kanada je zemlja koja obraća pažnju na probleme i rešava ih u hodu. Nije sve idealno, ipak, prisutna je stalna briga. Ako vam se nešto ne sviđa na bilo kom nivou, ima mehanizama da to promenite. Nije sve uvek jednostavno, ali ima načina. Naša dijaspora je dosta naučila o tome. Ceni se dobra organizacija i sami ste odgovorni za aktivno rešavanje svojih problema. Penzioneri volontiraju u bolnicama, školama i prihvatilištima. I, inače je, volontiranje prisutno na svim nivoima u raznim oblicima... Volela bih da se naši mladi ljudi sa dragocenim znanjem stečenim u svetu, vrate jednog dana. Zbog njih bi trebalo rešiti procedure priznavanja stranih diploma. Lično, ja sam ovde odustala od nostrifikacije magistrature sa Univerziteta Toronto... Kod nas ima i samovolje. Pravila možda postoje, ali ih niko ne poštuje. Institucije se urušavaju, vi nemate kome da se obratite. Nema samokritike, dok se kritičnost po pravilu doživljava kao napad na drugog, a ne povod za razmišljanje. Nema ni zajedničkog interesa.
Otišli ste iz Beograda u vreme raspada zemlje, ali su se u međuvremenu raspale i mnoge druge vrednosti i standardi?
- Život se pretvorio u politiku, u raslojavanja, polarizaciju, ostrašćenost. Politika je narcisoidna i ima ponižavajući odnos prema svemu drugom. Ona ne razume. Ovde su svi u pravu, nema sredine, mogućnosti da čujemo šta ko govori i da pokušamo da menjamo sebe i jedni druge. Sila je osnovna poluga za prestrojavanje, gubi se kontekst i značaj zajedničkog interesa na društvenom nivou. Preživljavanje je osnovni način ponašanja, "kompromis" je ušao u biće naroda, zato više ne verujemo nikom. Ipak, obrazovanje je najviše izgubilo.
Vaše, kako kažete, prvo emigrantsko iskustvo bilo je još u detinjstvu: prelazak iz Kraljeva u Beograd...
- Danas nikog nemam tamo. Odselila sam se sa devet godina. Ali, pamtim Ibar i Moravu. Posebno učiteljicu Radmilu Hason. Eto, i to smo zaboravili, koliko su važne naše učiteljice! One su prve osobe koje uđu u naš život izvan porodičnog okrilja. Učiteljica me je naučila da greška služi da bi se popravila. Ili ostavila sa strane, pa počelo izpočetka. Zaboravili smo takve ljude i njihove pouke, one najvažnije i najtananije... Ja i danas pričam u digresijama kao moj razredni iz gimnazije Milija hemičar. Od njega smo naučili da budemo ljudi. Moje odeljenje, IV 6, celog ovog juna slavi godišnjicu mature. I prvi put, svi smo se okupili! Stigli su drugari iz Australije, Kanade, Francuske, Nemačke, Španije... U jednom trenutku nas 18 je živelo po svetu. Verujem da smo svi izrasli u solidne, poštene i radoznale ljude. Proveli smo ceo mesec zajedno, družili se, a obišli i našeg Miliju. Sačekao nas je u odelu, beloj košulji, s poštovanjem. Uzvratili smo na isti način, beskrajno zahvalni što nas je uz hemijska jedinjenja, učio životu. Onom pravom. Od nas je tražio da se služimo argumentima, a pričamo u digresijama. Da otvaramo sva pitanja koja nas zanimaju. I da tabua - nema.
Od jeseni vas očekuje nova glumačka klasa, kakvi su novi klinci u poređenju sa starijim generacijama?
- Nema mnogo razlike, osim u opštem obrazovanju. Dok smo mi imali prilike da skupljamo znanja i sa Istoka i sa Zapada, da putujemo "interejlom", gledamo avangardni Bitef - ova generacija nije mnogo putovala, pa i nema radoznalost prema drugim sredinama. Ili, nema mogućnost da zadovolji svoju radoznalost. A naš profesor hemije je govorio da je radoznalost jedna od najvažnijih ljudskih osobina. Učili smo i od drugih, što je, takođe, vrlina. Svojim kanadskim studentima često sam nabrajala šta sam gledala tokom studija na Bitefu. Bilo im je impresivno.
Nekom prilikom ste rekli da ste od Miloša Žutića naučili šta je ljubav prema jeziku?
- Reč je izgubila smisao. Tu je da zamaskira, ne da iskaže, tu je da ukrade, a ne da podeli. Mi više nemamo poverenja ni u rečini u ljude. Valjda je to povezano. To mi se čini kao najveći problem. Glumci znaju da je reč i fizički kontakt. Rečju možeš da ošamariš, ali i da zagrliš. Možeš da kažeš, a ipak oćutiš...
Kako vam prolaze profesorski dani?
- Mi smo u Balkanskoj ulici. Ili što bi moj student Nemanja napisao ispod naše klasne fotografije: "I bi Balkanska". Tu je filmski smer Akademije umetnosti i samo moja klasa glume. Imamo dvorište i lipu, klupu i sto. I tu nekad u pauzi pijem kafu koju skuva Bane, maskota naše klase. Zadužen je za održavanje svega i svačega. Voli moje studente, a oni ga doživljavaju kao člana porodice koji o njima brine. Kad završimo probu oko jedan noću, zovemo Baneta da dođe da zaključa zgradu. I on dođe. Niko tu ne gleda na sat. Ponekad na pola probe Bane donese vruću pitu, upravo spremljenu za nas jer "mnogo radimo i mora da smo gladni". E, to je ono što je ovde, u Beogradu, neprocenjivo.
Izvor: Novosti.rs
