S jedne strane, Gejts ostavlja utisak nekog ko je – za razliku od Big Tech oligarha koji su se pojavili kasnije – sačuvao i nešto ljudskosti. S druge se, međutim, ispostavlja da i onda kada u plemenite svrhe izdvaja ogromne sume novca često nanosi više štete nego što donosi koristi
Kako god da se uzme, Bil Gejts je čudna sorta. Ali tako je izgleda s većinom ultrabogatih ljudi u današnje – ili, kad smo već kod toga, bilo koje drugo – vreme.
Štaviše, s pomenutom konstatacijom bi se, barem do izvesne mere, složio i sam suosnivač Majkrosofta, koji je sad već poodavno napustio izvršne funkcije u kompaniji kako bi se u potpunosti posvetio humanitarnom radu u okviru fondacije koju je pre četvrt veka osnovao s tadašnjom suprugom. A svakako kada je reč o tome kakav je bio u svojim mladim danima, o kojima – uz podrazumevajuću pomoć pisca iz senke – piše u upravo objavljenom prvom od planirana tri toma memoara, prikladnog naslova Source Code: My Beginnings. Gejts sebe opisuje kao povučenog, asocijalnog i, sve u svemu, napornog klinca koji je, kako je rastao, sve više (i svesno) izluđivao svoje roditelje, a nije baš bio omiljen ni među vršnjacima; da bi pred kraj knjige – prvi tom se završava osnivanjem Majkrosofta – onako uzgred konstatovao i kako bi mu, da odrasta u današnje vreme, verovatno bila postavljena dijagnoza da je negde na autističnom spektru.
Kao i notorno neprijatni Stiv Džobs, suosnivač Epla, Gejts je pripadnik prve generacije (obojica su rođeni 1955) tehnoloških titana čija je globalna prepoznatljivost jednaka onoj senzacionalno uspešnih brendova koje su lansirali, uporediva samo s onom najvećih sportskih, filmskih ili muzičkih zvezda; ujedno i – prilično dugo – najomraženija bête noire u odbojnim likovima inače krcatom svetu tehnoloških kompanija koje na tako presudan i zastrašujući način oblikuju svet u kome živimo. Njegova potreba i uporan, višedecenijski rad na tome da popravi taj izrazito negativni imidž (koliko je samo sumanutih teorija zavera, u kojima mu je dodeljivana uloga glavnog zlikovca nalik onima iz filmova o Džejmsu Bondu, otad lansirano), ali još kudikamo više pojava, uspon i u međuvremenu uspostavljena dominacija narednog naraštaja Big Tech monstr… – ovaj, mogula – poput Džefa Bezosa (1964), Ilona Maska (1971) i Marka Zakerberga (1984), rezultirali su time da Gejts vremenom počne da biva percipiran kao relativno normalna osoba. I dalje, naravno, neizmerno bogata – na ovomesečnoj Forbsovoj listi najbogatijih na svetu sada s neto vrednošću od preko 106 milijardi dolara na 18. mestu (po Blumbergu i čitavih 160 milijardi) – te shodno tome nesrazmerno moćna i uticajna; ali ipak, reklo bi se, normalna: svesna svojih vrlina i mana, na primer.
S godinama stečena sposobnost samorefleksije, spremnost da se za poneka od ogrešenja javno pokaje, te više od 100 milijardi dolara dosad izdvojenih u nominalno plemenite svrhe i dalje ga ne kvalifikuju za dobrog čoveka, kažu Gejtsovi oponenti
S godinama stečena sposobnost samorefleksije, spremnost da se za poneka od ogrešenja javno pokaje (kao recimo za druženje s notornim pedofilom Džefrijem Epstinom), te više od 100 milijardi dolara dosad izdvojenih u nominalno plemenite svrhe i dalje ga, međutim, ne kvalifikuju za dobrog čoveka, smatraju hroničari njegovog lika i dela, i potvrđuje rastući broj onih koji su u jednom ili drugom svojstvu radili za Gejtsa i pratili njegovu karijeru a više ne zaziru od toga da javno progovore o njemu.
Zaziranje je tu ključna reč. Kao što se, uz ostale izvore, može čuti i u dokumentarnom serijalu Milijarderi koji su oblikovali naš svet, u produkciji britanske TV kuće Čenel for iz 2023. – upravo se prikazuje na Hrvatskoj radioteleviziji – Gejts se u vreme dok je još upravljao Majkrosoftom prema ljudima odnosio podjednako odurno koliko se bezočno i manipulativno ponašala i kompanija koju je s Polom Alenom stvorio. I zato su se podređeni povlačili pred njim kao što su druge, manje firme popuštale pred pritiskom Majkrosofta, i jedni i drugi u strahu od odmazde odlučujući se za preventivno držanje jezika za zubima. Kao što je Majkrosoft tih davnih dana aktivno radio na uništavanju konkurencije, ucenjivao kompanije koje su u to vreme koristile Netskejp da pređu na njegov Internet eksplorer i upućivao anonimne pretnje istraživačkim novinarima koji su kopali po njegovim mračnim tajnama, tako se, svedoče sagovornici, i Gejts tih godina agresivno i s nipodaštavanjem odnosio prema svima oko njega. „Znao je da bude zastrašujući ako mu to dozvolite“, kaže jedan. (Alen, koji je preminuo 2018, ispričao je svojevremeno da mu je drug iz detinjstva iza leđa spremao progon iz firme u vreme dok se on, Alen, još lečio od raka.)
S ove distance i dalje se smatra se da su tek razotkrivanje Majkrosoftovih malicioznih poslovnih praksi potkraj devedesetih i izuzetno negativna reputacija koju je u to doba imao Gejtsa naveli da potraži (pronađe?) svoju duševniju stranu
S ove distance i dalje se smatra da su tek razotkrivanje Majkrosoftovih malicioznih poslovnih praksi potkraj devedesetih i izuzetno negativna reputacija koju je u to doba imao Gejtsa konačno naveli da potraži (pronađe?) svoju duševniju stranu, što je onda 2000. rezultiralo i osnivanjem Fondacije Bil i Melinda Gejts. Ali ni tada započeta filantropska karijera, uprkos pomenutom impresivnom iznosu koji je dosad izdvojio – a to će, nedavno je ponovio u intervjuu za Bi-Bi-Si, činiti i ubuduće – nije sa Gejtsa skinula senku koja ga prati tokom čitave karijere.
Štaviše, ljudi poput američkog istraživačkog novinara Tima Švaba, autora knjige The Bill Gates Problem: Reckoning with the Myth of the Good Billionaire iz 2023, insistiraju da iza Gejtsovog humanitarnog rada tek jednim (i to manjim) delom stoji iskreno zalaganje i želja da se pomogne najranjivijim kategorijama ljudi u nekim od najsiromašnijih delova sveta. Njegova bazična motivacija, tvrde oni, i dalje je pragmatične prirode: u rasponu od kreiranja i održavanja pozitivne predstave o sebi, preko smanjivanja iznosa poreza koje mora da plaća (pošto u Sjedinjenim Državama izdvajanja u humanitarne svrhe taj poreski teret drastično smanjuju), do direktnog rada u korist multinacionalnih kompanija koje sarađuju s fondacijom. Kroz tu prizmu Švab sada gleda i na Gejtsove memoare, koje vidi kao deo „marketinške kampanje i brendiranja“ kojima bogati i moćni rado pribegavaju.
Kritičari rada Gejtsove fondacije, među kojima ima i bivših i aktuelnih insajdera, tvrde da i do 90 odsto novca usmerenog u nju nikad ne stigne tamo gde treba, već završava u zapadnim kompanijama i organizacijama uključenim u realizaciju njenih programa
Bez udubljivanja u način na koji fondacija funkcioniše i kakve su posledice njenog delovanja primedbe ovog tipa mogle bi da zazvuče kao dociranje. Nijedan drugi milijarder ne izdvaja ni približno toliko svojih para u humanitarne svrhe, ponajmanje da bi pomogao tamo nekome na drugom kraju sveta; zapravo, većina njih u takve svrhe ne daje ništa. (Mask je jednom kao obećao da će za eliminaciju gladi na globalnom nivou Svetskom programu za hranu donirati šest milijardi dolara – doduše tek nakon što je direktor te agencije UN izjavio da bi za rešenje tog problema bilo dovoljno dva odsto Maskovog tadašnjeg, u međuvremenu značajno naraslog bogatstva – ali to nikada nije uradio.) Ako se usput još koji put properu i Gejtsova reputacija i imidž, šta da se radi… U poređenju s megalomanskim, patološki samoživim i etički deficitarnim trojcem Bezos-Mask-Zakerberg, Gejts deluje maltene kao moralna gromada – svejedno što su im, takvima kakvi su, upravo ljudi poput njega i Džobsa krčili put.
Nevolja s takvim gledanjem na stvari je u tome što tek bliži uvid u delatnost fondacije otkriva sumornu sliku o njenom radu i posledicama koje programi iza kojih stoji ili u kojima učestvuje ostavljaju za sobom. Kritičari – među kojima ima i bivših i aktuelnih insajdera – kažu da i do 90 odsto novca usmerenog u nju nikad ni ne stigne do Afrike, kojoj je najčešće namenjen, već završava u zapadnim kompanijama i organizacijama uključenim u realizaciju tih programa; dok na drugoj strani oni za čiju dobrobit se navodno sve to radi završavaju u goroj situaciji od one u kojoj su se dotad nalazili – ili su pak, u slučaju pandemije, završavali mrtvi. Katastrofalnim se tako ocenjuje angažman fondacije u realizaciji projekta finansiranja povećanja poljoprivredne proizvodnje u Africi (AGRA), te njena uloga u globalnoj COVAX inicijativi, koja je trebalo da omogući da vakcina protiv kovida-19 postane dostupna što većem delu populacije afričkih zemalja. Ovde nema mesta za detaljnije objašnjenje šta je sve ispalo naopako, ali dovoljno je reći da je, u prvom slučaju, nametanje afričkim uslovima i praksama tamošnjih poljoprivrednika neprilagođenih modela uzgajanja useva – uz presudan upliv multinacionalnih agrobiznis kompanija – koju godinu kasnije rezultiralo čak i porastom udela onih pogođenih glađu u ukupnom stanovništvu zemalja obuhvaćenih programom. A insistiranje fondacije na tome da patent za proizvodnju vakcine ne bude slobodno deljen već licenciran je, uz druge faktore, dovelo do fatalnih odlaganja njene distribucije i, samim tim, prekomernog broja preminulih širom afričkog kontinenta, tvrde Gejtsovi kritičari.
Sve ove optužbe fondacija, naravno, odbacuje kao neutemeljene ili proizašle iz neupućenosti onih koji ih iznose; Gejts je, pak, kao i drugi tehno oligarsi, i dalje obuzet velikim planovima za lepšu budućnost čovečanstva. A aktuelnom čovečanstvu kako bude.
Preuzeto sa Radar