Kada je pisao scenario za novog filmskog Batmana, Matt Reeves kao da je sledio smernicu čuvenog strip-scenariste Gartha Ennisa: Batman je milijarder i aristokrata koji prebija siromašne. Istina, rad na filmu uveliko je bio počeo kada je u maju 2021. Ennis to rekao. Ali, kada se u ovoj 2022. gleda Reevesov film „The Batman“, naprosto je to utisak, barem na početku. Kritičari su požurili da film uporede s čuvenom trilogijom o crnom vitezu Chritophera Nolana, uglavnom na štetu Reevesa i (novog) Batmana Roberta Pattinsona. Istina, Christian Bale je izvanredan glumac, pa tako i (stari) Batman. Malo ko bi se mogao meriti s njim. Ali izvan tog poređenja, Pattinson je sasvim pristojan glumac, i da Reeves nije odlučio da ga tretira (još jednom) kao lepotana (iz „Sumrak sage“) za tinejdžerke, on bi i kao (novi) Batman uradio dobar posao, uostalom kao i u drugim svojim filmovima. To je, otprilike, i jedini ozbiljan Reevesov propust. A ni taj nije veliki, pošto je Pattinson u filmu uglavnom pod maskom.
Mimo toga, Reeves je napravio odličan film. Uradio je tačno ono što rade svi dobri autori kada im se ukaže prilika da rade na Batmanu, bilo u stripu ili na filmu: ispričaju svoju priču unutar zadatog obrasca. Zato, umesto da se poredi s filmovima ili stripovima o Batmanu, novog Batmana bi možda trebalo gledati u kontekstu opusa samoga Reevesa i povezati ga, recimo, s njegovim filmovima „Cloverfiled“ (2008) i, pogotovo, „Let Me In“ (2010). Naravno, kritičari nisu propustili priliku da razne elemente iz Reevesove priče povežu sa stripovima: od „Duge noći veštica“ (autora Jepha Loeba i Tima Salea), preko „Suda sova“ (Scotta Snydera i Grega Capulla), „Muka“ (Jepha Loeba i Jima Leeja), „Godine nulte“ (Scotta Snydera i Grega Capulla) do „Zemlje jedan“ (Geoffa Johnsa i Garyja Franka). Tom nizu mogla bi se dodati i „Godina stota“ (Paula Popea), ne zbog sličnosti u pričama, jer nema ih, nego po atmosferi i mraku koji preovlađuju u njima. Barem jedna scena tuče Batmana protiv grupe kriminalaca u mračnom hodniku, vizuelno je gotovo istovetna s nekim kadrovima iz „Godine stote“. Ali, sasvim je moguće da Reeves nije bio pažljivi čitalac stripova o Batmanu (pogotovo „Godine stote“). Sličnu atmosferu zapravo imaju i njegovi ovde pomenuti rani filmovi.
Jedan drugi strip, „Kult“ (Jima Starlina i Bernieja Wrightsona) ima pak identičnu narativnu osnovu kao i „The Batman“ – pogon priče pokreće bes i pobuna potlačenih, diskriminisanih, od društva zaboravljenih žitelja Gotama, a Batman treba da spasi grad od njihove osvete. Siromaštvo, bes, osveta i strah – to su čvorišne tačke i „Kulta“ i „The Batmana“. Naravno, i izvanrednog filma „Joker“ iz 2019. Ako bi već trebalo pronaći filmskog para „The Batmanu“, onda bi to po glavnim temama zaista pre mogao biti „Joker“ nego „Dark Knight“.
Reevesova priča o Batmanu ima, grubo govoreći, dve ravni. Jedna je socijalna, a druga lična. Na kraju, kako i treba u dobroj priči, te dve ravni će se preklopiti. U socijalnoj ravni priče imamo grad ogrezao u zločinu i usamljenog borca protiv kriminala. Na početku, kao kriminal vidimo sitne pljačke i nasilje nad slučajno izabranim žrtvama. Batmanove intervencije u tom kontekstu gotovo su komične. Sva njegova sila i bogatstvo usmereni su protiv uličnih kradljivaca i siledžija. On sam požaliće se da i pored svih njegovih napora, stvari postaju sve gore. Iako detektiv, Batman neće sam pronaći srce tame. Ka središtu zla usmeriće ga jedan drugi osvetnik i istovremeno otpadnik od zakona – Zagonetač (The Riddler). Umesto da juri sitne kriminalce, Riddler je udario na administrativni vrh grada – redom ubija gradonačelnika, načelnika policije i glavnog tužioca. I pošto ih ubije, šalje u javnost dokaze o njihovoj korumpiranosti. Poslednji na Zagonetačevoj listi je Bruce Wayne, to jest sam Batman – Zagonetač, naravno, zna da je to jedna ista osoba.
Istinu o zajednici tako otkriva kriminalac i ubica, a ne bogati borac za pravdu i osvetnik na strani dobra. Korumpiran je čitav sistem, a zlo se spušta s vrha hijerarhije vlasti ka osnovama društva. Zato je borba protiv uličnog kriminala uzaludna, njome se ništa ne postiže – poručuje Zagonetač, a ne Batman. Ova prva narativna nit odvrti se otprilike do polovine filma. Čak i sam Zagonetač bude mnogo pre kraja smešten u ludnicu Arkam. Ostatak filma vraća se na lični plan svakog od karaktera ponaosob.
Svi glavni protagonisti u filmu su varijacija početne situacije – reč je o deci koja su na razne načine ostala bez roditelja ili staratelja. U početku, pravi se jasna narativna paralela između sina ubijenog gradonačelnika i početne situacije u svim pričama o Batmanu – Bruce je dečak čije je roditelje na njegove oči ubio ulični lopov. Ali, i Zagonetač je napušteno dete: odrastao je u krajnjoj bedi sirotišta od koga je zajednica digla ruke. Selina (Catwoman) takođe je napušteno dete, odraslo bez roditelja. Njen je jedini cilj da se osveti ocu – kriminalcu. Svako od njih je u većoj ili manjoj meri bio ranjiv i izložen nasilju, a bez zaštitnika, izuzev samog Batmana, naravno. Svako od njih je tako postao osvetnik, ali s različitim ciljevima. Selini je na meti otac, Batman bi da štiti zajednicu i sveti se kriminalcima, dok bi Zagonetač da razori zajednicu jer je korumpirana tako da nema nade za oporavak.
Sve troje su pak jednako nasilni i bezobzirni prema izabranim protivnicima. Reeves će kao objašnjenje za sklonost ka nasilju svojih junaka ponuditi njihov – strah. Da bi izvukao tu liniju priče, poslužiće se ne obrascem iz kanona priča o Batmanu, već narativnom osnovom iz svog filma iz 2010. „Let Me In“. Taj film u stvari je prilično dosledan remake izvanrednog švedskog horrora za tinejdžere „Let the Right One In“ (2008). Priča je to opet o dečaku koji odrasta samo s majkom. Naravno, majka ima previše obaveza da bi obezbedila za sina i sebe kakav-takav život, pa je dečak često sam i kao nezaštićen stalna žrtva vršnjačkog nasilja. Dok se ne pojavi devojčica-vampirica koja ga uzima u zaštitu. Zaplet bi bio bajkovit, da mala vampirica, inače isto dete bez roditelja, doslovno ne ubija decu-siledžije. Dakle, ona je brutalna osvetnica u bezazlenom dečjem svetu. Umesto da opravda brutalnost, autor švedskog filma insistiraće na prijateljskoj i pomalo romantičnoj vezi između dečaka i vampirice. Tako će na gledaocu ostati da izađe na kraj s nelagodom – dečaci siledžije jesu kažnjeni, ali da li je kazna morala biti baš smrt.
Ranjivost, strah, nezaštićenost i potreba za osvetnikom zaštitnikom izaći će u prvi plan u poslednjem delu Reevesovog Batmana. U donekle izmenjenoj ulozi male vampirice, u novom filmu će se pojaviti Selina/Catwoman (da bi u jednoj prilici i doslovno spasila život Batmanu). Sva je prilika da je Reevesova sklonost ka ovakvim karakterima pomogla da Zoë Kravitz zablista kao Catwoman u filmu. Ali, nasilje koje proizlazi iz straha i naizgled opravdane želje za osvetom u „The Batmanu“ neće ostati neelaborirano kao u „Let Me In“. Sada je već opšte mesto da je Nolan svoju trilogiju o Batmanu zamislio kao alegoriju o brutalnoj reakciji Sjedinjenih Država na teroristički napad od 11. septembra 2001. Samo u tom smislu, Reevesov Batman se nadovezuje na Nolanovog crnog viteza: umesto nasilja proizašlog iz straha i želje za osvetom, odgovor treba da bude obnova – poverenja. Tako stoji u „The Batmanu“. Koliko god da zvuči idealistički i naivno, na istom odgovoru je odmah posle napada na Njujork (Gotam, dakle) insistirao recimo čuveni američki istoričar i javni intelektualac Howard Zinn.
Poverenje se obnavlja obnovom korumpiranih institucija. Koliko god da je Zagonetačeva mržnja prema Gotamu opravdana i koliko god da je, vođen svojim gnevom, Zagonetač vispreniji od Batmana u otkrivanju srca tame na vrhu hijerarhije vlasti, njegov odgovor na nepravdu oličen u totalnom razaranju Gotama nije prihvatljiv – hoće da kaže Reeves. Slično kao u „Kultu“, autor je spreman da stane uz siromašne i razume njihovu pobunu, ali ne ide tako daleko, kao recimo u „Let Me In“, da dopusti da se ubija nekažnjeno. Ima tumača Batmana koji se ne bi složili s ovakvim krajem. Oni bi rekli da takav kraj izneverava milje iz koga nam dolazi Batman, a to je, barem od Batmana Franka Millera, tradicija tvrdih krimića.1 Oni veruju da prosvetiteljski model problem/rešenje ne radi u tvrdim krimićima i da problemi na kraju ipak ostaju nerešivi. Možda zato neki kritičari misle da film traje predugo i vide njegovih poslednjih pola sata kao (naivni) višak koji se ne nadovezuje na osnovnu priču. Ali, ako se institucije zajednice vide kao neka vrsta roditeljskih ili starateljskih ustanova za njene članove, onda priča o napuštenoj deci postaje alegorija o žiteljima grada čije su institucije otete i korumpirane na način da više nema ko da brine o njihovom zajedničkom životu i uređuje ga, a pogotovo više niko ne štiti njihove gole živote, izuzev osvetnički raspoloženih pojedinaca zanetih pravedničkim gnevom. U poslednjih pola sata izvlače se upravo te linije filma.
Za domaću publiku, „The Batman“ u svom prvom delu doslovno radi kao ogledalo – priča o korupciji i sprezi vlasti i kriminala deluje kao da je preslikana iz domaćih medija. U još jednom smislu, film bi mogao raditi kao ogledalo – pribegavanje nasilju iz straha u ovom trenutku je u domaćoj javnosti opšte mesto kada se govori o razlozima za napad Rusije na Ukrajinu. Lakoća s kojom se to tumačenje ovde primilo nam govori ponešto i o (destruktivnom) svetonazoru domaće javnosti. Između Zagonetača i Batmana, ovde kao da se bira Zagonetač, ili – kad smo već kod toga – nesrećni i (auto)destruktivni Joker.
________________
- Terrence R. Wandtke, The Dark Night Returns: The Contermporary Resurgence of Crime Comics (RIT Press, 2015).