Evo, recimo, Amerikanci digli čadore, spakovali se i napustili bajagi oslobođeni i demokratizovani Irak. I šta? U „demokratskom“ Iraku momentalno je zavladao haos. Dobro, nisu u Bagdadu baš cvetale ruže i ni tokom američke prisutnosti, ali sada više nema nikakve smetnje za razobručenu destrukciju i beskonačne plemenske obračune.
Kada ispod Iračkog ceha podvučemo crtu ispada da je režim Sadama Huseina ipak bio najbolje rešenje za tu drevnu zemlju. Neću, naravno, hvaliti Sadama kao što patriotska piskarala veličaju blaženopočivšeg Dragog Vođu Kim Džon Ila, samo zato što je bio trn u oku imperijalne Amerike. Sadam – takođe počivši – Husein bio je, što no se kaže, jeben igrač. Znao je da ovde-onde upuca ponekog političkog dušmanina, nije prezao da nepokorne Kurde podavi bojnim otrovima, ali, dame i gospodo, rezultati „demokratizacije“ Iraka neuporedivo su porazniji od svih zala diktature.
Postoje, jednostavno, mesta na ovom svetu koja zahtevaju čvrstu ruku, određeni stepen represije i jasna pravila. I mi, da prostite, spadamo u tu grupu. Setite se samo koliko nam je bolje išlo dok je dvostruki Narodni heroj, Spiridon Mekas, bio doživotni predsednik. A to što je Beograd ipak mirnije mesto od Bagdada imamo zahvaliti isključivo činjenici da u pravoslavlju ne postoji podela na sunite i šiite. Inače – belaj!
Pa ako se već demokratija nije baš svugde i baš najbolje primila unutar takozvane judeohrišćanske civilizacije, šta je navelo takozvane pandite u Vašingtonu na pomisao da će se primiti u islamskim zemljama u kojima je granica između religije i politike veoma tanka, ako uopšte i postoji. Priroda strogog monoteizma je naprosto nespojiva sa osnovnim načelima demokratije. Budući da su Arapi, za razliku od Evropljana, listom pobožni, spoljašnji i (stidljivi) unutrašnji pokušaji „demokratizacije“ ne proizvode pluralizam, nego jačaju verski fundamentalizam i terorizam. Iz svega rečenog proizilazi da je svetska politike – baš kao i kod nas – dospela u ruke malograđana koji po definiciji daju sve od sebe da svoja shvatanja, običaje i poglede svima nametnu kao večito zakonopravilo. Što može da bude jako loš znak, ali i ne mora. Bar smo ponovo uhvatili korak sa svetskoistorijskim tokovima. Pa kakvi su da su.