I uopšte, informacije o zbivanjima na Filozofskom krajnje su konfuzne; javnost ne zna da li da studentski protest podrži ili osudi; rektor poziva konjicu u pomoć; pola intelektualne čaršije smatra da su studenti u pravu, druga polovina tvrdi da oni „ruše Bolonju“; moja drugarica Olivera Đ. me kritikuje što ne odem na Filozofski i ne podviknem „ja i sada držim čas“, što bih možda i učinio, ali me sramota. Nisam završio fakultet. Šta ću ja među akademskim građanima.
Izgleda da je u sredu, stvar u svoje ruke odlučio da uzme profesor (ne znam čega) Miloš Antonović, koji inače strašno liči na nekog vehabiju. Organizovao, dakle, „poštene studente“ i krenuo u ofanzivu. Ne garantujem za tačnost podataka, pa zato citat stavljam pod znake navoda: „Oni (protestujući studenti) kažu da je profesor sa (poštenim, prim. S.B.) studentima fizički nasrnuo na njih, gurajući ih i udarajući uz povike „ima da vas pregazimo“, „maljem ćemo vas tući“, kao i pretnje „prosipanjem mozga“. Vidite li vi ovo, dame i gospodo? Zar je čudno što su takozvani naši huligani surovi kad su ovakvi profesori univerziteta?
Koji, opet, decidirano tvrde da nisu takvi. Pa ću radi objektivnog informisanja javnosti citirati i drugu stranu. Uprava (kakva reč!) fakulteta tvrdi „da je profesor Antonović napadnut pri pokušaju da održi čas i da je tom prilikom „grupa od desetak lica, učesnika blokade Fakulteta, sprečila fizičkim nasiljem početak predavanja“. E, ovo je već za svaku pohvalu. Ako je tačno, u šta sumnjam. Jer pazite, profesor koji se izlaže tolikim opasnostima i brutalnom nasilju samo da bi održao čas, svakako zaslužuje da skorih dana postane rektor. Ako ne i nešto više. Vidi se da je u pitanju čovek posebnog kova.
Kad malo bolje razmislim: nikada me nije bilo stid što nisam završio fakultet i što sam dragoceno vreme između devetnaeste i dvadeset pete godine iskoristio za pametnije stvari. Jer, kako stvari stoje, blizu je dan kada će biti sramota završiti fakultet. A kad još malo bolje razmislim: celo ovo zamešateljstvo na Filozofskom fakultetu liči mi na ostvarenje srpske filozofije, bar one njene škole dominantne poslednjih dvadeset godina.
Tekst preuzet iz Danasa