Razgovor povodom izlaska iz štampe autorkine knjige sabranih eseja na 1000 strana „My seditious heart / Moje buntovno srce” (Hamish Hamilton 2019).
Kako je moguće da nas rezultati izbora i dalje šokiraju? Modi u Indiji, australijski izbori – desnica ne samo da pobeđuje, nego ponovo pobeđuje. Možda će i Tramp ponovo pobediti. Moguće je i da Boris Džonson postane britanski premijer. I svaki put mi se opet šokiramo.
Upravo sam se vratila iz SAD i zaista je interesantno to što je sasvim realno da neko poput Trampa, kome se rugaju i smeju, može da dobije još jedan mandat. Ipak, velika je razlika između Modija i Trampa. Modi iza sebe ima 95 godina staru organizaciju, sa 600.000 volontera. Ljudi već dugo rade na tome.
Uprkos našim metodama otpora, izgleda da levica nije u stanju da stvori nešto delotvorno na osnovu činjenice da izvodi veći broj ljudi na ulice. Neobjašnjivo je da se u Americisamo za poslednje dve godine održe četiri najveća protesta u istoriji, a da je Tramp i dalje politički moguć.
Kada se u Indiji govori o levici, misli se na komunističke partije. Njihov presudan neuspeh je u tome što nisu u stanju da reše pitanje kasti. Pretpostavljam da je u SAD problem to što nema rešenja za rasno pitanje. U svim svojim tekstovima se bavim time, od Boga malih stvari do danas, jer je kastinski sistem motor koji pokreće savremenu Indiju. U Indiji se ne može reći da je kasta isto što i klasa. To nije tačno.
Mada nam se prilike razlikuju, u izvesnom smislu se može govoriti o istom modelu koji se ponavlja na razne načine: Tramp dolazi posle Obame, Bolsonaro posle Radničke partije. Mi stvaramo prostor, mi loše gradimo u njemu i onda neko dođe i sve sruši. Da li je to neuspeh političkog obrazovanja ili neuspeh agende? Šta to pogrešno radimo?
Lekciju sam naučila posle masakra muslimana 2002. kada je na ulicama pobijeno 2.000 ljudi. Pisala sam o tome i mislila sam da je sam opis svega što se desilo neka vrsta politike. Da je dovoljno reći: „Evo šta se dogodilo, ovi ljudi su ubijeni“. Ali mnogi su samo odmahnuli i rekli: „Pa šta? Zaslužili su“. Onda shvatite da saosećanje nije dovoljno. Slično se dešava i sada, sa tim mahnitim strahom od imigranata.
Svako malo, ipak, čuje se neki odgovor.Reaguju progresivci, raznoliki segmenti građanakoje pogađa ovaj reakcionarnitrenutak. Tu su i antiratni protesti, pa svi oni ljudi koji su dočekivali Sirijcena nemačkoj granici i delili im vodu, zatim pokreti Occupy Wall Street i Black Lives Matter. Povremeno vidimo prave erupcije saosećanja.
Da, postoji solidarnost. Mislim da je u SAD pokret Occupy promenio čak i način na koji se govori o nekim stvarima. Fraza o 99% i 1% ušla je u svakodnevni rečnik. Izgovara se ono što je nekada bilo neizrecivo. Tu je Berni Sanders, koji donedavno nije bio moguć. Javlja se razumevanje nekih stvari, čak i u SAD. Rekla bih da je i u Indiji došlo do fantastičnog i mudrog otpora koji je, mada nije odneo pobedu, makar usporio loš tok stvari.
Kako to doživljavate, kao osoba koja je dobar deo svog života posvetila preusmeravanju tog toka? S jedne strane, uz političku moć ide sve više novca i korupcije, a s druge se javlja otpor, sve bolji i pametniji. Da li vas to ispunjava optimizmom?
To se menja svakog trenutka, svakog dana, svejedno da li je reč o nekim širim okvirima ili neposrednim događajima. Ali osećam dubok strah koji se ne tiče ovih izbora, koji su sporedni u odnosu na ono što primećujem: toliko je mnogo ljudi, a tako malo resursa. Bilo da je u pitanju voda, ili zemlja – svuda su nezaposlenost, očaj. Ono što nam na površini izgleda kao sukob dve kaste ili dve vere ili dve zajednice, u svojoj osnovi ima nastupajuću krizu.
A onda vam pažnju skrene ptica koja svija gnezdo u krošnji, pa probate da sve potisnete. Kažem sebi, šta god da se desi, hajde da ostavim zapis o tome šta nam je učinjeno, našem umu, našoj imaginaciji.
Vaša nova knjiga je zbirka eseja napisanih tokom 20 godina. U predgovoru pišete o izlasku romana Bog malih stvari, novcu koji je počeo da stiže i kako su vas dočekali kao predstavnicu nove Indije. Kakva bi očekivanja ova knjiga trebalo da ispuni?
Verujem u moć narativa. Suštinski, ja sam ona koja priča priče. Čim sam stigla u dolinu Narmada (odakle je 250.000 ljudi iseljeno zbog izgradnje brane) znala sam da tu postoji priča. Ali o toj dolini je trebalo pričati drugačije od priča o detinjstvu, identitetu i kastama.
Pisci, posebno romanopisci retko čine taj prelaz. Da li im je tako lakše? Imajući u vidu sve ono o čemu svedočite u svojoj knjizi, o pretnjama smrću i sudskim postupcima protiv vas, svakako ste mogli izabrati lakši život?
Mislim da to nema veze sa vrstom teksta, da li je reč o fikciji ili dokumentu, već sa politikom. Kao osoba koja živi u ovoj zemlji osećam se poniženom zbog opšteg odsustva želje da se ona razume. Doduše, tu je i moj manjak ambicija. Kada sam napisala roman Bog malih stvari nisam znala da će biti tako uspešan. Bila sam srećna što sam finansijski nezavisna, što mogu da radim ono što želim i mislim. Međutim, instinkt me je udaljio od književnog sveta. Sa dokumentarnom prozom sam češće javno govorila, više putovala, jer je potrebno govoriti o tim temama. Manje sam govorila o sebi, a više o angažmanu ljudi oko sebe.
Mnogi vaši tekstovi su ukorenjeni u Indiji, ali kroz prevode oni žive i van nje, posebno kad pišete o ekologiji, okruženju, korumpiranim vlastima, fašizmu, komunalizmu. Dok putujete po svetu, nalazite li da je lako uspostaviti vezu između vašeg teksta i mesta koje posećujete?
To je vrlo zanimljivo pitanje. Bog malih stvari govori o malom selu u kome sam odrasla, na jugu Indije – što podrazumeva vrlo specifičnu kulturu. Preveden je na 42 jezika i mogla sam otići u Estoniju, a neko bi rekao: „Ovo je moje detinjstvo, kako ste mogli da znate?“
Mnogo časopisa sa zapada je tražilo da pišem za njih, ali nisam želela da budem tumač istoka zapadu. Ne želim da se podređujem formatu koji odgovara tim medijima. Želim da pišem onako kako želim. Ako vam to odgovara, u redu; ako ne, opet u redu. Ja pišem za ovde. Sukob je ovde, borba se ovde vodi. Nema potrebe da to objašnjavam, jer su čitaoci posvećeni u tajnu koliko i pisci, i razumeju stvari. Ne morate im podilaziti.
Želeo sam da vas pitam za esej Doktor i svetacgde kažete da su, u nameri jačanja određenih ideja o Indiji, posebno o kastinskom sistemu, indijske elite sprečile Ambedkarovo preispitivanje Gandijevog gotovo božanskog statusa. Kako u ovom trenutku razumeti pijetet prema Gandiju i brisanje Ambedkara iz istorije?
Na zapadu je on, naravno, potpuno izbrisan. U Indiji je, međutim, uvek bio i vidljiv i uticajan. Kad god neko dođe u posetu, kažem im da u najsiromašnijem domu u Indiji neće naći Gandijevu, već Ambedkarovu sliku. Svi smo bili izloženi falsifikovanju istorije, što je na neki način duboko uznemirujuće i izaziva bes.
Izgleda da je to karakteristika moderne desnice ta sposobnost ubeđivanja ljudi da se desilo nešto što se nije desilo, ili da treba da rade stvari koje će njima ići na štetu. Zanima me veština navođenja ljudi da rade protiv svojih interesa.
Rekla bih da je jedna od značajnih mana levice, uključujući i komunističku levicu, svođenje svega na materijalizam, kao i nesposobnost razumevanja složene psihologije ljudi. U Indiji je na stotine hiljada farmera izvršilo samoubistvo zbog dugova. Nije to tako prosto: kad su ljudi gladni, biće revolucije. Stvari ne funkcionišu tako.
Šta mislite, koliko će vremena biti potrebno da to shvati levica, u bilo kom obliku?
Mislim da će nadolazeća kriza, tačnije udruženi napad klimatske krize i mašinske inteligencije, zahtevati da preispitamo šta znače termini levica i desnica. Te kategorije neće biti tako jasne kako danas izgleda. Dok se resursi smanjuju, a mora rastu, ljudi će se okupljati u plemena, kaste, rase, nacije da bi položili svoje pravo na te resurse. A desnica će uvek biti spremna da ponudi mržnju.
Zašto mi ne bismo bili spremni?
Trebalo bi da budemo. Ali poenta je u tome kako da predložite pravdu, ako je to zaista naš predlog, kad ona nije oružje? Nepravda je oružje. Neću da se iscrpljujemo optužbama za našu neefikasnost, jer ne mislim da je to nužno istina. Zamislite koliko bi sad bilo gore da nije te kontra-sile.
Na kraju predgovora za zbirku Mojebuntovno srcekažete da smo suočeni s pitanjem ko ili šta će vladati svetom.
Ono što smatram pravim problemom sumirala sam u eseju Rat gospodina Čidambarama. U središtu je priča o planini sa ravnim vrhom u saveznoj državi Odiši. Kada je pogledaju geolozi, oni vide boksit i znaju da je planinu potrebno raskopati. Kad je pogledaju oni koji tu žive, vide poroznu planinu, skladište u kom se vekovima zadržava voda od monsuna i voda iz ravnica. Za rudarske kompanije, planina je vredna onoliko koliko vredi boksit koji se može iskopati. Za ljude u okolini, međutim, taj boksit ne vredi ništa ako se izvadi iz planine. Esej se završava pitanjem: možemo li da ostavimo boksit u planini? Priziva imaginaciju koju nema ni levica ni desnica. Odlučiti kako ćete se snaći bez boksita, to je razumevanje koje nam je potrebno.
Mislite li da možemo ostaviti boksit u planini? Imamo li taj kapacitet imaginacije?
Neki od nas imaju, a neki ne. Ljudima koji je imaju i koji vode borbu, potrebna je podrška. Prvi korak bi bio sačuvati tu imaginaciju i zatim krenuti dalje.
The Guardian, 31.05.2019.
Prevela Milica Jovanović