Sve se to odvijalo pred mnogobrojnim televizijskim kamerama, što, za divno čudo, mlade batinaše nije baš mnogo impresioniralo, niti unervozilo. Mlatili su ga opušteno, dobrih nekoliko minuta i razbežali se tek kad je policija shvatila šta se događa i pojurila Igoru u pomoć.
Kako su kamere tom prilikom snimile sve, pa i onaj potresan trenutak kad je Igor, potpuno izbezumljen, vidno pomućene svesti i lica oblivenog krvlju, uz pomoć prijateljice, ustao s asfalta na kom je ostao trag njegove krvi, taj grozan prizor balkanske verzije Stounvola istog dana je obišao svet kao jedan od prvih jasnih znakova da se stvari u Srbiji i nakon Miloševićevog odvođenja u Hag, koje se dogodilo samo nekoliko dana ranije, nikako neće odvijati glatko, naprotiv, te da je onaj dozlaboga agresivni i paranoidni duh iz devedesetih i dalje živ i zdrav, jako ljut, ispunjen koncentrovanom gubitničkom gorčinom i u potrazi za novim žrtvama.
Igor je, naime, gej – shvatili ste to već do sada i sami, sigurno – a te gadne batine je dobio na onom prvom (i neuspelom, koliko i svi kasniji) pokušaju gej parade, Prajda ili Povorke ponosa, kako vam drago. Sećate se tog neslavnog događaja? Iako je njegov slučaj sticajem okolnosti medijski bio istaknut, Igor, nažalost, nije jedini nastradao tog dana. Premlaćeno je još nekoliko građana, bilo je povređenih i među policajcima, a snimci na kojima se vide dvadesetogodišnji mladići u punoj snazi kako veoma junački grupno tuku i šutiraju devojku s patetičnim rančićem na leđima meni su bili tužniji čak i od onoga što se dogodilo s Igorom. Pretučeno je usput i nekoliko ljudi samo zato što su pokušali da spreče nasilje nad nekim drugim ili zato što su po proceni stilskih sudija među huliganima odgovarali njihovoj iskrivljenoj proceni o tome kako bi jedan gej (srp. peder) trebalo da izgleda. Kasnije su huligani marširali od Trga republike do Slavije i ponovo se sukobili s policijom koja je postavila kordon kod JDP-a, a nezaboravan je bio i slogan koji su usput skandirali.
“Je-ba-će-mo-pe-de-re”, urlali su i aplaudirali u ritmu, “je-ba-ćemo-pe-de-re”, sa širokim osmesima na tupavim licima. Uopšte, čini se, nisu shvatali da čitavom svetu time zapravo obznanjuju svoju vrhunsku seksualnu fantaziju, a ta njihova predivna frojdovska omaška rekla je o njima samima sve što bi o takvima uopšte trebalo reći.
Sve bi to već moglo da bude samo deo neslavne i tragikomične istorije da stvari u Srbiji, u ovih deset godina koliko je od tog nemilog događaja proteklo, po tom kao i po mnogim drugim pitanjima nisu postale samo još (mnooogo) gore. Količina mržnje prema gejevima i lezbijkama, kao i prema svakom ko se ne uklapa u redukcionistički korpus nazovisrpskih vrednosti i lakoća s kojom se ona rado i u svakoj prilici iskazuje, gotovo da nema premca nigde, barem u koliko-toliko civilizovanom svetu. I ništa ne ukazuje na to da će se te stvari ikada promeniti. Brzo svakako neće. Konzervativni heteroseksualni fundamentalizam kod nas je toliko žilav da je teško zamisliti budućnost koja bi u tom pogledu bila drastično drugačija. Možete li vi da zamislite jednu značajno tolerantniju Srbiju tamo negde u, recimo, XXV veku?
Ja, da budem iskren, ne mogu.
Dobro, jasno mi je da kod nas u tradicionalna verovanja spada ono po kom gejevi već samim svojim postojanjem dovode u pitanje, ismevaju ili vređaju onaj naš čuveni rigidni, konzervativni, nehumorni, beskrajno frustrirani i od belog sveta prestrašeni parohijalni srpski duh do kog nam je očito izuzetno stalo. Naša paranoja deo je našeg folklora jednako koliko i šajkača, jelek i opanci, a naši građani, posebno oni izraženo “patriotske” provenijencije, vazda zabrinuti za stanje srpskog ponosa u ova teška vremena, iz nekog razloga veruju da gejevi ne postoje tek tako, spontano i neutralno, već upravo protiv Srbije, te da je cela ta perverzija stvorena u laboratorijama onih koji nam i inače, na različite načine, neprestano rade o glavi, pa potom u našu lepu Srbijicu uvezena, kao i mnoga druga zla i boleštine, pravo iz poganog Zapada.
Paranoja nad paranojama, kažete vi, i ja se slažem, ali – šta ćete. Tako je to kod nas i tu se ništa ne može.
Što se mene tiče, ja – iako kao heteroseksualac i Srbin prirodno pripadam nadmoćnoj većini – uz najbolju volju nikad nisam uspeo da razumem u čemu je problem. Jer ja sam, recimo, uveren da je baš srpski biti gej.
Pa, eto, šta da kažem, i nas Srba ima svakojakih, neko misli ovako, neko onako, i valjda ima mesta za sve nas pod kapom nebeskom. A i taj više puta pominjani ponos je jedna vražja stvar i svako ima pravo na sopstvenu definiciju i meru sopstvenog. Ponosa, mislim. I ja bih, priznajem, baš bio ponosan građanin ove zemlje kad bi Srbija – zamislimo samo, znam koliko je teško, ali svejedno pokušajmo – bila jedno otvoreno, savremeno i pre svega opušteno društvo koje jednako poštuje sve svoje građane bez obzira na bilo kakve neutralne razlike koje među njima postoje, a pitanje seksualne orijentacije nesumnjivo spada među njih. I to u realnosti, a ne samo na papiru.
Međutim, treba li sad i ovde posebno napominjati da Srbija to, naravno, nije? I da ne planira da postane? Barem ne u skorije vreme. Tako pitanje seksualnih sloboda (precizniji termin bi svakako bio “emotivne slobode”, jer nije tu u pitanju toliko vaše pravo da imate seks s kim poželite, već vaše drugo, još elementarnije pravo da slobodno i otvoreno volite osobu koju je vaše srce odabralo bez obzira na sve) ostaje i nadalje ogromna tačka spoticanja u srpskom društvu. Koje se neumereno diči svojim heteroseksualnim, srpskim ponosom, i smatra ga za jedini mogući, a nikako da shvati da je odavno prekoračilo ono ničim označeno mesto na kom se ponos olako pretvara u gordost, gordost u taštinu, a taština u oholost i čisto ludilo.
Pa ipak, bez obzira na sve to, bliži nam se još jedna gej parada. Peta po redu Povorka ponosa u poslednjih deset godina. Ona na silu održana prošlogodišnja parada uz zastave u duginim bojama i šarene balone u rukama zbunjene grupice gejeva, lezbijki, biseksualaca, transseksualaca i njihovih podržavalaca, okružena višestrukim kordonima do zuba naoružane policije iza čijih se leđa nadvijalo pravo more onih koji su došli da ih s uživanjem pojedu za doručak, bila je jedan od najdepresivnijih prizora u poslednje vreme. Međutim, činjenica je da, bez obzira na sve sumnje u svrsishodnost tog načina političke borbe koja se uvukla u mnoge koji inače podržavaju nastojanja LGBT populacije da se izbori za svoje punopravno mesto pod suncem, ova zajednica ima sve osnove da sopstveno, ustavom zagarantovano pravo sprovede u delo u skladu sa zakonskim odredbama, samo kad bi još, pored pravnih regulativa koje smo u međuvremenu stekli, i naše društvo bilo barem iole normalno.
Međutim, nije, znamo to veoma dobro, nije, i zato sve to tako teško ide. Ljudi su oboleli od silne frustracije i čitave zbrke pitanja na koja ne posedujemo precizne odgovore. Neverovatna je količina gubitničkog, vitriolskog jala koji se poslednjih godina nakupio u mnogima, a nedavni primer profesorke srpskog jezika iz Novog Sada koja je na svom Fejsbuk profilu postovala najrazličitije gadosti šireći nacionalnu mržnju i pozivajući na nasilje prema raznim manjinama, pa i homoseksualcima, slikovito nam je pokazao kakvi sve nakazni umovi žive među nama. I još pri tom, ispostavilo se, predaju engleski jezik našoj deci!
“Jebo vas vaš projekat o nasilju, debili izopačeni, crknite sa sve tim parama koje ste pokrali za tako debilne projekte kojima zatupljujete narod” ili “Jebala vas tolerancija, gonite se u pm i vi i vaše pozitivne diskriminacije!”, samo su dve u čitavoj baraži “misli” ove prosvetne radnice (!!!) postovanih u javnost putem najpoznatije globalne društvene mreže. Bizarnu notu i razlog za ozbiljnu brigu svemu tome dodaje činjenica da su među njenim Fejsbuk prijateljima bili i učenici kojima je predavala, od kojih su neki lajkovali i širili dalje navedene i slične bisere jednog očito zabrinjavajuće poremećenog uma.
Ovaj slučaj, koji bi lako bilo oceniti kao individualno logoreično ludilo do vrška puno gadne i morbidne žuči, ipak je indikativan i na širem planu kao evidentna refleksija svih naših opštih političkih zabluda koje nas toliko mnogo koštaju, a da se pri tom, čini se, ni za korak nismo približili njihovom raskrinkavanju.
(Eto još jednog nedovoljno istraženog fenomena savremene Srbije: zašto su kod nas ludaci ogromnom većinom skloni ekstremnom srbovanju? Kakvu to magnetsku privlačnost nacionalni i etnički, pa i svaki drugi ekstremizam ima za njih i zašto? Da li je taj specifični srpski ekstremizam uzrok ili posledica njihovog oboljenja? I na kraju, ako su (srpski) ludaci ekstremni nacionalisti, šovinisti i seksisti, da li to takođe znači da su i svi ekstremni nacionalisti, šovinisti i seksisti naprosto – ludi? I da li ovim možda vređam ludake? Ja iskreno ne znam šta da mislim pa bih molio sve one učene glave među redovnim komentatorima na dnu ove kolumne da mi priskoče u pomoć. Siguran sam da će njihovi prilozi biti, kao i uvek, urnebesni.)
U svakom slučaju, šta god o svemu ovome mislili, sada valja ponovo odbrojavati dane. Još samo nedelju dana i desiće se novi, peti pokušaj Povorke ponosa na ulicama našeg glavnog grada. Da će do nekakvog nasilja doći, u to nema baš nikakve sumnje. Na njega su spremni i pripadnici LGBT populacije jednako kao i oni što ih toliko mrze da će taj dan radije provesti na ulicama u razumljivo srpskom nastojanju da dođu glave svemu što nisu u stanju da razumeju i prihvate, umesto da ga provedu na najnormalniji mogući način, u krugu porodice ili prijatelja. Kao da ne razumeju da time samo dolivaju ulje na vatru zažarenog cilja LGBT populacije, zbog čega ona, svim teškoćama uprkos ili verovatno baš zbog njih, od svoje (reklo bi se – skromne) namere da grupno prošeta beogradskim ulicama, uz muziku i veselje, nikada neće odustati.
Jer ne zaboravimo: inat se inatom hrani.
Sve je to, na kraju krajeva, pitanje ponosa.
Tekst preuzet iz Pressa