Kruško je sjedio za kojmputerom, pijuck’o neku viljamovku made in Oregon i probav'o je da riješi veliku dilemu…dal’ prvo da pusti red Šemse il’ će, da prostite, prvo Sinana pa tek onda nju. I dok je on tako dum'o u kuću uleti mali Kruškica vas zajampuren i znojan jer je upravo bijo završijo sa treningom. Badminton je, kao što je opštepoznato, vjekovima kroz stoljeća bijo jedan od najzahtjevnijih sportova u zemlji naših predaka a i šire.
– Tata – prahnu Kruškica ćaću iz dubokih razmišljanja – sutra je paj dej !
– Štaaa, kakav dej – zbunito će Kruško.
– Paj Dej – znaš valjda šta paj znači na engleskom.
– Ma znam – odgovori Kruško – Paj znači pita na naš.
– Jest, baš tako….moram reći mami da idemo u trgovinu da kupimo jedan paj za sutra.
– Kak'a kupovina budi bog s'tobom…mama će napravit'… ‘oćeš krompiraču il’ je morebit bolja od bundave one…stambolke…govori Kruško a sve se oblizuje…baš mu se nešto projede..kad bi je sad mog'o zaždrt’ dao bi sve na svijetu.
– Ne tata…ne te bosnian pitas…..američke pite….kako ono se kaže….kolač…jest….svako mora donjet’ kolač u školu sutra.
– Aaaaa…to znači…okej..more…kad ti mater dodje ti s njom idi pa to kupite.
– A ima još nešto – nastavlja Kruškica – prijavijo sam se za takmičenje….sutra je Paj dej….znaš..sutra je mart četrnesti….gedit…mješ'o je Kruškica malo engleski i bosanski.
– Aj dont gedit – reče Kruško, šta bolan paj dej….mart četrnesti ?
– Pa znaš….nambr….Paj….3.14? Ono što se u matematiki koristi.
– A to…sad gedit….sutra je mart ( 3 ) četrnesti ( 14 ) pa kobajagi to je Pi dej.
– Šta Pi dej…prenerazi se Kruškica ?!?!
– Pi…Pi…tako se u nas kaže 3.14.
– Jes’ ti normalan…nemoj da te neko čuje da govoriš Pi…Pi…znaš li ti šta to znači ?
– A joj – udari se Kruško po čelempuri – ja mene budale. Neću sine, ne boj se. Pa nebi tata…
– A to takmičenje – upita Kruško – kak'a su pravila?
– Pa ništa….podješ nabrajat’ 3.14159… i tako to dokle moreš.
– Aha…pa znadeš li ti kol'ko?
– Pa znam… nije da znam.
– Dobro….vidićemo ondak sutra.
I osvanu sutra. Kruško se obrija po pe-esu, obuče najbolji pulover bez ijedne fleke i doveze familiju pred školu tačno u 2 oklok.
Takmičenje je privukl'o dosta publike. Došla je tu rodbina svakog takmičara i sala se brzo popunila. Prvo je bila američka ‘imna, ruka na srcu i te cake. Ondak je učiteljica od sajens pročitala prav'la i takmičenje je moglo da počme.
Kruško sa ženom u sebe nije mog'o u prvi red od roditelja koji su došli bodrit’ svoju djecu. Bile su tu, u prvim redovima, indijske mame čija djeca piče integrale u šestom osnovne, zatim tajger mams ( kineske mame što djecu uče korjenovanju prije tute) i na kraju američke mame pune entuzijazma i vjere u bolju budućnost za svoju inteligentu čeljad.
Kruškica je bijo anderdog. 100%. Niko na njega nije ni obrać'o pažnju. On je više bijo neko koće popunit’ program izmedju dvije pauze. Tako je i Kruško sa svojom femili sjeo u zadnji red, k'o onomad kad je iš'o u školu il’ kad je iš'o posjećivat famiiju pa sjedijo na takozvanoj sećiji u avtobusu Ilija & Marko ( dupli avtobus nazvan po lokalnim izvodjačima, braći Begić, šargijašima) na putu Bratstvo – Jedinstvo gdje se vožnja od trijest i pet na sat smatrala pogibeljnom.
Prvi takmičari su pošli izlazit’ i ‘nako…neko nabroji dvajest brojeva poslije 3.14, neko bogami i trijest’, a kad je jedan mali Indijac nabroj'o čitavih četerest i dva Kruški se ote uzdah pa se obrati Kruškinici, svojoj životnoj saputnici:
– Jebem ti kruščik…..čim ‘rane ovog…ovaj će pobjedit’ !
A ondak je na kraju na red doš'o Kruškica. Prva tri mjesta ( Indijac, Japanac & Amerikanac) su se već radovala i mame su medjusobno & uzajamno čestitala jedna drugoj. Vidilo se iz avijona da Kruškica ima trijemu. Sav se jadan, da izvine čitatelj, uzjeb'o i nije znao šta će jadan s rukama.
I početak Kruškicinog nabrajanja je bijo, kako se i očekivalo, poprilično nesiguran. Već na 3.14159265 je napravijo malo dužu pauzu i sve je slutilo na još jednu bosansku pogibiju i ‘avariju. Al’ nekako Kruškica se sastavi sam sa sobom, morebit’ da su ga i vile pronohale, pa nekako nastavi on svoj tuc-muc niz.
Niko vjerovatno ne zna koliko vremenski je to sve trajalo. Svima se činilo k'o vječnost. Da li je sve trajalo 3 il’ čak i čitave 4 il’ 5 minuta dok mali pijonirčic Kruškica nije završijo:
– …van….end aj dont no mor.
Reče to Kruškica pognute glave i tihim glasom k'o da se izvinjava na slabom performensu i bogu i narodu.
U dvorani je bijo muk. Svi su gledali u pravcu učitelj'ce koja je bila in čardz. Skidala je one svoje debele ( k'o u Olivera Dragojevica) naočare, brisala jelenskom krpom, sušila potom papirnatom maramicom, pa opet stavljala na svoje mjesto. Prebrojavala iznova sve nabrojane Kruškicine brojeve i na kraju konačno izustila:
– Tu handrid Siks !
Kruškica je nabroj'o tu dzizus-krajst-olmajgti handrid siks brojeva od broja Pi.
Mama malog Indijca je demonstrativno ustala i napustila takmičenje, mama malog Japanca je zajecala, a mama malog Amerikanca se je okrenula prema Kruškinom vi-aj-pi boksu i prosiktala:
– Faking Rašans !
Konačan Rezultat je napisan na tabli i glasijo je:
1. Litl Kruškica – 206
2. Litl indijac – 42
3. Litl Japanac – 40
4. Litl Amerikanac – 38
Kruškica je dobijo diplomu i knjigu i pitu od jabuka. Kruško se sav ponosan, k'o onomad kad je na radnoj akciji proglasen duplim udarnikom, naprim'o, ni kriv ni dužan, čestitki od ostalih roditelja kol'ko nije za života. Kezijo se svima i govorijo:
– It voz kloz gejm, enibodi kud vin !
A u sebi mislijo – tijesna pobjeda….al’ u kurcu !
Naučijo je i Kruško u zemlji najveće domokratije i ljudskih prava da ne valja što na umu – to na drumu. Stoga nije govorijo istinu u oči da je Kruškica rasturijo konkurenciju….nauči se i marva a kamol’ neće insan kako biti politikli korekt.
Treba li na kraju uopšte reći da je cijela ova priča nastala na osnovu istinitog dogadjaja ili treba sve da ostane na nivou vica gdje se glupavi bosanci zajebavaju na svoj račun. Presudite sami. U oba slučaja bićete podjednako u pravu.