Još je mračno dok se spuštam
Petrarkijinom ulicom ka Muzičkoj, bunovan i zbunjen realnošću ranog
sarajevskog jutra. Sa zvonika Katedrale, odmah tu, iza ćoška, otkucava
šest časova.
Istovremeno
sa poslednjim udarcem crkvenog zvona, u pospani um mi prodire
iritirajući zvuk Vajbera. Šta je sad? Podižem slušalicu.
– „Pa gde si ti?“
Zvuči ljutito.
Bacam pogled na telefonski sat: 06.02. Prokleta Katedrala. Da li je moguće da se jutros i Bog uspavao?
– „U čemu je problem? Kasnim samo dva minuta!“, ljutnem se i ja. „Nismo u Švajcarskoj!“
U
tom trenutku ugledam je malo niže – odmah na uglu Štadlerove i
Pehlivanuše, gde smo i dogovorili, kako nestrpljivo cupka ispred svog
automobila. Ugleda i ona mene. Oboje spuštamo telefone: „Ajde, požuri!“,
dobacuje mi.
Rada ne voli
kad putnici kasne. Ne zbog toga što ona ne ume da čeka – kada posao to
zahteva, čekaće, ako treba, i satima. Ali ne danas. Rada ima veoma
precizan raspored. U 06.05, malo iznad Parkuše kupimo jedan paket; 06.25
– Dobrinja – čeka nas jedan mali što ide da radi u hotelu na albanskom
primorju. Potom, 06.30, Mojmilo, preko puta džamije kralja Fahda –
najveće u Sarajevu, donacija Saudijske Arabije – kupimo jednu doktorku.
Fina žena, često se vozi. A onda pravac Pale: Ivana, programerka, ide u
Beograd na poslovni skup, pa u posetu rodbini.
Rada
zna da, ako ja kasnim dva, tri ili pet minuta, svi ostali će čekati
najmanje toliko. Možda i duže, ako nas neplanirano uhvati neki semafor. A
Rada ne voli da njeni putnici čekaju. Kao ni oni koji čekaju njene
putnike. Kao ni oni koji ne čekaju putnike, nego pakete koje Rada nosi, a
to obično nije mnogo manje hitno. Povrh svega, Rada želi da stignemo do
Drine i pređemo granicu pre špica, koji počinje oko pola devet. Ako ne
uspemo, svi ovi ljudi će čekati mnogo duže.
„Je
l’ ti sad jasno u čemu je problem?“, pita me odsečno, nakon što mi je
detaljno izložila situaciju, dok svetlosnom brzinom jurimo praznom
Titovom ulicom ka Marin Dvoru.
Malo sam postiđen. Jeste.
„Al’ ajd’, šta ćeš sad. Stići ćemo. Kako si, šta ima novo? Kako ti je majka?“
***
Već
20 godina, koliko prevozi putnike na linijskom taksiju između Sarajeva i
Beograda, Rada obavlja dodatnu, ali ništa manje važnu transportnu
funkciju, a to je posao neformalne poštarke. Ona, naime, između ova dva
grada prevozi sve što je nekome potrebno, a neko drugi može da mu
pošalje – dok god je legalno i može da stane u auto. A uglavnom može.
„Dođe
mi tako jedna žena u Beogradu – nakupovala sve i svašta, samo ušla u
prodavnicu i krenula da trpa. Daj ovo, daj ono. Donosi mi dve ogromne
torbe, pita – hoće l’ biti mjesta u gepeku? Ja gledam – povrh jedne
torbe – ona velika kesa kokica. Pa dobro, bona, mislim se, jesi l’ morala i kokice poslati, pa ima u Sarajevu kokica! Al’ šta ćeš, ajde, majci šalje. Naći ćemo mjesta!“
Ovaj put, nije samo Rada na
zadatku; i moja torba je puna pošiljki. Prijatelju nosim boks sarajevske
„Drine“, a noć ranije, preuzeo sam i jednu kovertu sa dokumentima – ne
znam kojim, ni za koga, ali važno je da što pre stignu u Beograd – i
papirnu vrećicu sa nekim neobičnim prahom, krupnijih gromuljica i malo
grublje teksture. Čovek koji mi je predao vrećicu izgovorio je ime te
supstance, ali nisam ga razumeo. Potom ga je ponovio. Ni tada ga nisam
razumeo, ali sam odlučio da se pretvaram da jesam. Sada se pitam da li
je uopšte legalno. Valjda jeste, izgledao je kao neki fin momak. A i
čovek koji nas je povezao radi preuzimanja pošiljke je fin. U svakom
slučaju, bolje da ne pominjem Radi. Ako ima mesta za kokice, ima i za
moj čudni prah.
***
(Skok od 300 kilometara u prostoru, i koji mesec u vremenu, u užurbano prolećno popodne na beogradskoj autobuskoj stanici)
Krupnim
koracima grabim ka šalter-sali. Koraci ubrzo postaju sitniji: uski
hodnik između šaltera i odlaznih perona je prepun putnika, kofera,
povika, jurnjave, zbunjenih pogleda, zagrljaja i poljubaca.
Usred
cele gungule, pogled mi privlači stari analogni stanični sat. Duge bele
kazaljke pokazuju umirujućih 15.49. Volim kada dođem ranije, pa makar
to bilo i jedan minut.
U
tom trenutku, telefon mi nervozno zvoni: „Gde si?“ Ne zvuči ljutito, ali
svakako zvuči kao da je stigao pre mene, i to na vreme. Zaustim da
kažem da sam zapravo ja taj koji je poranio, ali onda bacim pogled na
telefonski sat. 15.52. Gospode.
Srećemo se kod izlaza na perone.
Ne poznajemo se, ali se lako prepoznajemo: u rukama drži poveliku kutiju
u kojoj je sintisajzer – pošiljka koju treba da uručim zajedničkoj
prijateljici.
Preuzimam
kutiju. „OK, to je to!“, pozdravljamo se još jednom, samo ovaj put
odjavno. Ja sam poštar na važnoj misiji i nemam vremena za kurtoazne
razgovore. Trčim ka šalter-sali da kupim kartu.
Napolju, na peronu 4, autobus za Prištinu se uveliko puni.
***
U
poštarski „posao“ sam ušao najesen 2020. godine, kada sam počeo da
putujem između Beograda i Prištine dovoljno često da ljudi to počnu da
primećuju – za šta je, kada su ova dva grada u pitanju, uglavnom
dovoljno da putujete češće od „nikada“.
I
tako, jednog dana dobio sam poziv od prijateljice koju dugo nisam čuo,
ali koja je nekako ipak znala za moja skorašnja kretanja. Jedna porodica
iz Prištine bila je turistički u Beogradu, i ćerkica je u apartmanu
zaboravila lutku. Možda je istina da je Priština na mapi RTS-ove
vremenske prognoze deo Srbije, ali, što se tiče srpske poštanske službe,
ovaj grad ne postoji, kao ni druga mesta na Kosovu u kojima Srbi nisu
većina. Privatne kurirske službe su preskupe. Jedini način da lutka
stigne u Prištinu jeste da je neko ponese sa sobom. Da li bi ti bilo
teško? Nije hitno. Mada i jeste. To joj je omiljena.
Sledeći
put, molba je došla s druge strane: je li, bogati, je l’ ima tamo još
onog Skenderbega? Deder spakuj mi dva, baš mi nedostaje! Potom: u
Prištini nije tako lako nabaviti analogne filmove za fotoaparate, a u
beogradskom Staklencu ima ta radnja u kojoj nisu skupi. Možeš li da mi
doneseš par komada? Nekoliko meseci kasnije, na listi mojih uspešno
obavljenih zadataka bile su i muzičke ploče beogradskog „novog talasa“,
kilo sudžuka, ključevi nečijeg stana, a jednom prilikom – knjige Petrita
Imamija o zajedničkoj istoriji Srba i Albanaca (ironično na lep način, u
Beogradu su odmah rasprodate).
I tek tada sam počeo da
primećujem: gotovo sva ljudska razmena koja postoji između Kosova i
Srbije, između članova uže porodice, rodbine i prijatelja, između onih
koji su otišli, onih koji su pobegli, onih koji su ostali, i onih koji
su uhvaćeni negde između – sva ta razmena zavisi od tri autobusa koji
danonoćno jezde između Beograda, Prištine i Prizrena, i od malobrojne
grupe ljudi koja tim autobusima putuje.
***
Dok
vozači u urednim belim košuljama užurbano ubacuju teret u prtljažnik,
pažnju mi privlači bakica u crnini, pored koje stoji ogromni karirani
ceger. Nije mi jasno kako ga je uopšte donela dotle. Strpljivo čeka red.
Nešto mi se smeši, vidim da sam joj simpatičan. Započinjemo razgovor.
– „Gde ćete na Kosovo?“
– „Ne putujem, sine. Šaljem svojima…“
Krenem
da je pitam šta im šalje, ali jedan pogled na veliku kinesku torbu je
dovoljan za odgovor. Prepuna je domaće hrane, brižljivo upakovane u
plastične ambalaže „Aloma“ sladoleda i velike staklene tegle. Je l’ ono
sarma? Nazirem i kutijicu somborske „fete“, obavijenu debelim gumicama,
da se ne otvori u putu. Možda je unutra neka salatica.
Njena sestra živi sa familijom u
Gračanici, blizu Prištine. Nije bila kod njih od pre korone. Nada se da
će ići uskoro, možda već sledećeg meseca, kad završi neke preglede.
„Često šaljete?“
„Pa
i ne toliko često… Imaju oni tamo hrane, nije da nemaju… Ali vole kad
im ja skuvam. A sad je unuci bio rođendan. Ima i torta! A zgodno je
ovako, samo stavim na autobus, drugačije ne bih mogla.“
Zaista,
razmišljam, kako bi uopšte izgledalo da predajete domaću hranu na
šalteru u pošti? Ozbiljno lice službenika vas posmatra kroz staklo: Šta
je unutra? Torta sa jagodama i sarma sa suvim rebarcima! Koliko brzo
želite da stigne? Odmah, da ne propadne, vidite da je ugrejalo ovih
dana! Vrednost? Neprocenjivo!
***
Kako
ću saznati u nekoliko putovanja i desetini razgovora sa ljudima koji
šalju i primaju stvari širom Balkana, nije samo do hrane i njene
kvarljivosti.
Čika-Pera se
vraća za Lipljan; tamo mu je kuća, već nešto duže od 60 godina. Bio je u
poseti Beogradu. Sedimo zajedno u autobusu. Negde oko naplatne rampe na
Bubanj Potoku ponudio sam ga „plazmom“, da bi mi na pauzi na pumpi
negde oko Pojata uzvratio cigaretom. Pitam ga da li ikad šalje ili prima
nešto iz Srbije poštom. Odlučno „ne“.
„Ma s njima nikad ne znaš! Pre dva meseca, sin je tražio neke papire za auto od druga iz Kraljeva. Još mu nisu stigli.“
Čika-Pera
očigledno ne veruje institucijama. I, sudeći po količini raznoraznih
predmeta koja dnevno prolazi kroz autobuse, u tome nije usamljen.
Pokušavam
da saznam šta sve ljudi šalju, sedeći sa šoferima u polumraku drumske
kafane čežnjivog imena „Evropa“, dok većina putnika stoji ispred i čeka
znak za polazak.
„Je l’
te zanima da li nosimo drogu?“, pita me jedan osorno, istovremeno me
nudeći komadom pilećih prsa koje je upravo izvadio iz aluminijumske
folije.
Piletinom me je
ponudio iz tradicionalne pristojnosti. Pitanje mi je postavio iz
otvorenog nepoverenja. Novinar koji piše članak o ljudima koji šalju
stvari autobusom? Zašto bi neko to radio? I šta tačno znači – da li
šalju neke zanimljive stvari? Šta bi tu uopšte moglo da bude zanimljivo?
Mora da je o reč o nečemu drugom.
„Ne
brini, nisam policajac“, kažem. Vadim novinarsku propusnicu. Afrim
briše prste i sa zanimanjem je pregleda. Pomišljam – u ovoj kafani su
ljudi sigurno svašta vadili iz džepova, ali ovo je izvesno prvi put da
neko izvadi karticu Međunarodne federacije novinara. Izgleda da ima
nekog efekta.
„Šta se
šalje? Pa sve. Dokumenta uglavnom. Papiri za penzije gore u Beogradu, ko
je radio u nekoj firmi pre rata, ili za nekretnine, ako neko prodaje
nešto na Kosovu. Lekovi. Šalju ljudi i novac. Mobilne, garderobu.
Svašta.“
„A je l’ bude nekad nekih problema?“ – Afrim me prostreli pogledom. Opet misli da sam policajac.
Uključuje
se njegov kolega Edin: „Desi se da niko ne dođe da pokupi stvar. Ili da
nam traže da ih sačekamo negde… Kako, bre, da te čekam?“
„Pa šta biva s tim stvarima?“
“Vratimo ih nazad u agenciju i tamo čekaju da ih preuzme onaj koji ih je slao.“
„Da
li se dogodi da ih nikad niko ne pokupi?“ – U trenutku zamišljam nešto
poput magične antikvarnice po kojoj su razbacani raznorazni predmeti
koje su ljudi zaboravljali tokom godina, svaki sa svojom istorijom,
običnom, ali neobičnom pričom… To bi tek bilo nešto!
Afrim mi grubo prekida fantaziju: „Ne, nikad. Uvek dođu. Ajde, polazimo.“
***
Slanje
pošiljki autobusom ili linijskim taksijem, po vozaču, prijatelju ili
poznaniku, izvesno je jedan od najfunkcionalnijih društvenih izuma na
balkanskim prostorima. Brzo je onoliko koliko je brz automobil ili
autobus, a to je, u zemljama što uništenih, što naprosto ukinutih
železničkih i avionskih veza, najbrže što se uopšte može stići.
O
predmetu koji putuje brine tačno određena osoba – vozač, prijatelj ili
poznanik – neko koga ili poznajete, ili ste ga barem na kratko videli,
eventualno se i rukovali i razmenili koju s njim. U tih 30 ili 60
sekundi kontakta, kako izgleda, stvara se nivo poverenja znatno viši
nego što ga je moguće uspostaviti sa bilo kojim radnikom bilo koje
poštanske kompanije, skrivenim iza šaltera sa promotivnim
stock-fotografijama žutih kombija koji uvek stižu na vreme.
Na
kraju – kome biste više verovali? Kompaniji koja sloganom garantuje da
će pošiljka biti isporučena u narednih 48 časova, i koja vam nudi
mogućnost praćenja pošiljke preko specijalnog koda od nekoliko slovnih
ili brojčanih znaka, ili vozaču koji na pitanje – „kad ste tamo,
otprilike?“ – izgovoreno blago snebivljivo, da ne izgleda kao da ga, ne
daj bože, požurujemo, ima i on čovek pravo da stigne tamo kad god mu
padne na pamet – prvo pusti pogled negde u daljinu, povuče dim i
otpuhne: „zavisi od gužve, ali ne pre devet“? A uvek ti kažu ranije
vreme. Bolje da čekaš ti, nego ceo autobus.
Nekako, za zapanjujuće veliki broj ljudi na Balkanu – tačan odgovor je pod B.
***
Konačno, tu je i pitanje cene.
Kad
šaljete predmete poštom, jasno, ona zavisi od više kriterijuma: težine
predmeta, njegove vrednosti, daljine lokacije na koju ga šaljete i
brzine kojom očekujete da predmet tamo stigne. Sajtovi i aplikacije
poštanskih službi prepuni su detaljnih tabela i kalkulatora koji vam
omogućavaju da cenu odredite do u cent. Sa kalkulatorom ili bez njega,
neretko je veoma visoka. Evo, primera radi – za paket od svega pola
kilograma koji putuje iz Srbije u Bosnu, bez previše izvoljevanja sa
povratnicom, izdvojenim rukovanjem ili avio-prevozom, koštaće vas oko 18
evra. Ako isti paket šaljete DHL-om na Kosovo, iznos je oko 50 evra.
Ali
kada šaljete neformalno – e, tu ste već na terenu specifičnog
balkanskog magijskog rituala, omeđenog vrlo jasnim pravilima unutar
kojih apsolutno ništa nije jasno. Kada predmet nosi prijatelj ili
poznanik, ponuditi novac za uslugu je kao opsovati mu majku. Nepisana
etiketa propisuje da se pomagač pozove na sok ili kafu, ali diskretno –
da ne ispadne da ga zovete samo zato što vam je pomogao, već zato što,
eto, baš biste voleli da je popijete.
S
druge strane, od njega se poluočekuje da ponuđeno piće odbije, jer ni
vi ni on uopšte nemate ni vremena ni volje za njega. Da ste hteli da ga
popijete, popili biste ga svejedno, i bez pošiljke. S druge strane, bez
tog pića ostajete mu dužnik, i, budite sigurni, ako ikada u budućnosti
učinite nešto što mu ne bude po volji, ići će okolo i pričati kako je
on, budala, vama pomagao kad vam je trebalo, a vi njemu tako!
Kada je reč o vozačima autobusa,
stvari stoje malo drugačije. Oni svaki dan, nekada i dvaput dnevno,
preko granice prenose gomilu raznoraznih pošiljki, preuzimaju rizik za
njihovu sadržinu (mada najčešće pažljivo provere šta je unutra; ako
izgleda ilegalno, opasno, ili kao da bi lako moglo da se ošteti, odbiće,
koliko god para da im ponudite), brižljivo vode evidenciju o tome šta
nose kome, gde će ih ko čekati, zapisuju imena i brojeve, zivkaju
primaoce sa polumračnih stajališta pored auto-puta, objašnjavaju se sa
ljudima koji kasne ili su jednostavno zaboravili da dođu…
Ukratko,
oni – sa zaista dobrim razlogom – očekuju da ih platite. E, sad,
prenošenje stvari autobusom nije standardna, pa ni dozvoljena usluga
autobuske kompanije, pa zbog toga uglavnom ne postoji ni zvanični
cenovnik. Zavisno od predmeta koji se šalje, nekad i od raspoloženja,
neki će naplaćivati punu cenu karte, neki pola. Neki će, pak,
određivanje cene prepustiti vama.
I
tako dolazimo do dragocenog socijalnog instituta, poznatog i kao
„Kol’ko daš“. Kao i sve drugo na ovim prostorima, ni „kol’ko daš“ nije
baš ono što tvrdi da jeste. Naizgled, ostavlja vam se prostor da
samostalno procenite vrednost usluge. S druge strane, ono što vi zapravo
procenjujete jeste visina procene druge strane u transakciji, odnosno
sa koliko novca druga strana neće biti uvređena. Zato, najčešće, vi za
svaki slučaj dajete više nego što cela stvar uopšte vredi.
Svejedno, i dalje je jeftinije od pošte – i neuporedivo zabavnije.
***
U
žurbi smo, ali Rada dozvoljava brzu pauzu na pumpi jer neko mora u
toalet. Koristim priliku za cigaretu – ili barem poželim to da učinim,
da bih shvatio da sam ostao bez njih. Srećom, tu je boks „Drine“, koji
sam poneo svom beogradskom prijatelju Bojanu. Neće mi zameriti.
Znam
da pojmovi „Drina“ i „Sarajevo“ igraju veoma značajnu ulogu u njegovom
životu – doduše, manje zbog cigareta. Bojan je među malobrojnim
srbijanskim novinarima koji već godinama hrabro i dosledno pišu o
srpskim zločinima u Bosni devedesetih. Dan za danom, nedelju za
nedeljom, u inboks mi stižu linkovi ka člancima koje, bojim se, skoro
više niko i ne čita.
Ali
Bojan ne odustaje: trenutno radi na dokumentarcu o „beogradskom krugu“ –
ne tako maloj grupi liberalnih intelektualaca i mirovnih aktivista,
koja je početkom devedesetih ustala protiv Miloševićevog režima, ratova i
zločina. Od tih glasova, 30 godina kasnije, na političkoj sceni Srbije
nije ostao čak ni udaljeni eho. Samo sećanje u glavama uskog kruga posvećenika. I poneki Bojanov članak.
Dok
se vozimo Romanijom, osećam se kao da putujem kroz neku od njegovih
priča. Iz predivne prirode Istočne Bosne izranjaju neki od najstrašnijih
toponima rata, mala, nekad mirna mesta za koja su mnogi u Srbiji
čuli tek iz haških svedočenja, kao oznake masakra, silovanja i etničkog
čišćenja. Evo, malo pre Sokoca, tu je skretanje za Rogaticu. Gore se
ide za Han Pijesak; potom je tu Vlasenica; onda Milići, pa Zvornik; a
ako od Zvornika kreneš ka jugu – tu je Srebrenica.
Rada,
Srpkinja izbegla iz Sarajeva na samom početku rata, koja sada živi na
Palama, ima prilično jasan stav prema tome: „Imali smo sreće. Nit je
meni i mojoj porodici neko naneo zlo, nit smo mi nekom naneli zlo.“ Da
je ikako drugačije, slutim da bi bilo nemoguće obavljati njen posao: „Ja
sam odmah posle rata išla za Sarajevo. Nemam se čega kriti.“
I najzad, eto nas na Drini.
„Prvo sam pušio rovinjski York„, kaže mi Bojan, „dok 1991. nisu prekinute veze sa Hrvatskom, pa sam prešao na Drinu.“
Loša
procena, Bojane, jer ni veze sa Bosnom nisu potrajale. Počeo je da ih
puši opet ranih dvehiljaditih u Sarajevu. Bojan voli Sarajevo; nekad
samo nestane i vrati se življi.
A što mu uopšte nosim „Drinu“ –
zar ih nema u Beogradu? Pa, nekako se dogodilo da u martu 2022. godine –
u BiH, državi u kojoj skoro trećinu odrasle populacije čine strastveni
pušači – Fabrika duhana Sarajevo nakon 140 godina rada ode pod led.
Stare „Drine“ još ima na zalihama, i Bojan želi da je puši dok god
traju.
Pitam se da li se
isto može reći za Beogradski krug. Antiratna ideja je u Srbiji otišla
pod led, a mi već godinama pušimo zalihe. I sve su tanje.
***
Prošlo
je vreme kada si na prelazu Merdare sa velikom izvesnošću mogao da
očekuješ probleme, bilo kao Srbin na kosovskom punktu ili Albanac na
srpskom. Svejedno, kako prilazimo iz pravca Kuršumlije, autobus se
nekako uvek utiša, a atmosfera postaje mračnija i napetija, ispunjena
nekim zlokobnim iščekivanjem. Možda tome doprinose prizori pustoši koji
su svuda oko nas. Prazna polja, prazne ulice, prazne kuće. I potpuno
prazan put, koji kao da vodi na kraj sveta.
Tu
i tamo, na tablama pored druma izranjaju toponimi albanskog porekla:
Kastrat. Ljuša. Tu negde je i selo Arbanaška. Ali ovde Albanaca nema već
dugo. Na brdu blizu Degrmena, kojih dva kilometra od Merdara, uzdiže se
mračna ruševina Bećove crkve, započete davne 1912, novcem srpskih
doseljenika iz Sandžaka, Crne Gore i Zubinog Potoka, koji su došli na
imanja Albanaca i Turaka izbeglih na Kosovo posle srpsko-turskog rata
1876. U nemaštini posle Prvog svetskog rata, radovi na crkvi su odloženi
za bolja vremena, koja nikad nisu došla. Ni Srba ovde nije mnogo
ostalo: ovo je jedna od najsiromašnijih opština u zemlji, zaboravljena u
slepom crevu puta ka mitskom Kosovu.
„Spremite
lične karte!“, odzvanja autobusom na srpskom i albanskom jeziku. U
slavu uzajamnog nepriznavanja Srbije i Kosova, srbijanski i kosovski
pasoši ovde ne važe. Prvo ulazi srpski policajac. U mrtvoj tišini,
skuplja naše lične karte, pažljivo ih slaže u dlan i izlazi. Nakon
provere, vozač nam vraća dokumenta, ali samo na minut, dok ne uđe
kosovski policajac. Cela procedura se ponavlja.
Iznenada,
problem. Carinik se nešto duže zadržava kod zadnjeg prtljažnika.
Raspravlja se sa vozačem i pokazuje mu nešto. Desna strana autobusa
napeto zuri u njega, a leva strana napeto zuri u desnu stranu, jer
carinika ne može da vidi. Šta li je našao? Da li ćemo proći? Duboko
pohranjeni strahovi izbijaju na površinu. Odjednom, znamo da je sve
moguće.
Vozač odmahuje
glavom. Sada i carinik odmahuje glavom. Kao da ga mrzi da se zaista bavi
ovim. Zalupi vrata prtljažnika. Imam osećaj da smo svi istovremeno
odahnuli.
Prelazimo na Kosovo. Sada počinju table sa toponimima srpskog porekla. Ali Srba – nema.
***
Beograd, krajem maja.
Lula
me dočekuje u unutrašnjem dvorištu stare vile u samom centru grada. Na
ulici je pakao podnevne gužve. U dvorištu, prepunom nežnih crvenih i
žutih cvetova, vlada potpuna tišina.
Lula
je na mnogo načina baš kao ta vila – otmena, setna i okrenuta ka
unutra. „Već dugo uopšte ne izlazim“, kaže mi. „Ovo više nije moj
grad“.
Pismo i vrećica su
joj uručeni uredno i na vreme. Novinarski zadatak na stranu – odlučujem
da se ne raspitujem o sadržaju koverte. Pretpostavljam da je zato i bila
zatvorena. Ali nisam izdržao da je ne pitam za vrećicu sa misterioznim
prahom.
„Tarhana“, smeje se
Lula. „Mešavina za supu. To mi sprema moja strina Ešrefa iz Travnika,
pa mi šalje preko bratanca. U Srbiji se pravi drugačije, isto je dobro,
ali ja volim njeno. U Srbiji se obično kaže „tarana“, to „h“ ovde ne
vole jer je turcizam… Isto kao što su u Bosni počeli da ga ubacuju i gde
mu nije mesto.”
Lula ima
šta da kaže o paketima koji se šalju između Beograda i Sarajeva. Rođena
Sarajka, u Beogradu od kraja šezdesetih; I – osoba koja je, odmah po
početku opsade Sarajeva, organizovala prikupljanje i slanje humanitarne
pomoći u opkoljeni grad. Borila se za svaku pošiljku, da stigne onom
kome je poslata. I izborila se za hiljade njih – pošiljaka i ljudi.
„Danas kada vidim kartonske kutije, pripadne mi muka.“
Ostavljam
je na terasi stare vile, sa pogledom na cveće, kako lagano, ali
neumitno, krcka zalihe sećanja na vremena kada je neki otpor postojao.
***
Sedimo
u restoranu „Kraljevo“, nedaleko od velikog parkinga u Sarajevskoj
ulici u Beogradu, gde Rada tradicionalno kupi i ostavlja putnike. A gde
bi drugde?
Provela je ceo
dan u kolima i veoma je umorna, ali našla je vremena za razgovor. Kaže
mi kako u poslednje vreme dobija nesvestice. Pre neki dan je jedva sela u
auto, ali nije odustala. Prevezla je svoje putnike i pakete. Sad prima
terapiju, redovna je, i biće bolje.
Napolju
je vreo dan. Naručujemo lagani ručak – čorbice i kupus-salatu. Kafana
je prazna i konobaru je dosadno, pa pravi neumesne šale. Rada ih
šarmantno ignoriše.
„Nego, imam priču za tebe“, kaže mi.
„Tu u Sarajevu, ima jedna žena,
Mirsada. Imala muža i sina. A sin imao druga, Marka, koji nije imao
roditelje. Jako ga je volela. E, sad, Marko… Do tad niko nije gledao
kome je kako ime. I sad normalan čovjek ne gleda… Ali tad je počeo rat. I
šta će, kud će s njim, Mirsada je Marka krila u svojoj kući, da ne
strada. Kaže mi – Rado, on je meni u zamrzivaču bio. Moje dete ide na
ratište, a Marko u zamrzivaču. Dok nije našla neku liniju, nekog
pouzdanog, da ona njega nekud, okolo i naokolo, prebaci na teritoriju
Republike Srpske i do Beograda.
I
tako, vrijeme ide, a od Marka ovde postane jedan jako uspješan čovek.
Zasniva porodicu, posao, sve ide besprijekorno. A Mirsada… umire joj
muž, ona ostaje sa sinom. I ja sad ne znam detalj kako – ali nekako su
oni stupili u kontakt sa Markom. Zamisli, posle svih tih godina…“
„A onda“ – Rada zastaje – „onda joj umire i sin. I ostade Mirsada sama, a Marko postane jedino svijetlo u njenom životu.
I
otad, otkako ja radim, on njoj stalno šalje nešto. Kesu pasulja;
paprike; oraha; kajmak; kilo meda. I obavezno je tu i nešto novca,
50-100 evra, ali uvek i tako neka hrana.
I
ja ga jednom pitam – Marko, bolan, ti kupiš tu hranu, a ona mora izać
po to, prenet u stan – zar ti ne bi bilo lakše da joj pošalješ u novcu,
pa da ona tamo to kupi?
Kaže
on meni: Rado, probao sam ja to, ali njoj je drago kad ona tu kutijicu
kajmaka izvadi i kaže – vidi šta je meni moj Marko poslao!“
I
tu konačno shvatim. Ne putuju stvari, već ljudi. A tek kad ljudi ne
mogu, oni šalju stvari. Ali ni tada, zaista, ne putuju stvari – već
njihova osećanja.
*Po zahtevu sagovornika, neka imena u tekstu su izmenjena.
Naslovna Ilustracija: Dina Hajrullahu i Arrita Katona / K2.0.