Zar je pogled na celulit Kim Kardašijan vaš krajnji horizont? Vaši
hiperpalčevi razvijeni esemesom, vaš Veliki brat, Pahomije i
Preljubnici, medijski natureni idealno-tipski idoli sa istim brojem
pačjih usana i identičnim vimenima, pazarenim sa monotone Ikea police;
zar je to sve što generacijski možete? Što smete? Ovi posleratni, pre
vas, videli su Bitlse, Kenedija, Vijetnam, Muhameda Alija, Šezdesetosmu,
Vudstok, decu cveća, crnu braću, Branda, pozu 69, Selindžera, našu
Zlatnu palmu, nobelovca Andrića, sletanje na Mesec, Olimpijadu na
Jahorini, tranzistor, Bila Gejtsa, TV u boji, Merilin Monro, računare
komodor, Dilana, kraj SSSR-a, Zorana Radmilovića, more, Maratonce, Šona
Konerija, Zvezdu kao prvaka sveta, smrt Tita, daljinski upravljač, kraj
aparthejda, našu zlatnu u košarci, Džajića, Konkord, Pikasa, prvi deo
Kuma, ce-de, pad Berlinskog zida, Arsena Dedića, otvaranje Kineskog
zida, Bugarsku u Evropskoj uniji, pokriveni Hram Svetog Save, građanski
rat i raspad Jugoslavije. Vidite li razliku? Zašto na nju pristajete?
Zašto ste, neopisivo mlitavo, pristali da posle prethodne, silicijumske
generacije budete mutavi silikonski naraštaj?
Utešno. Za sada. Niste krivci što ste takvi. Ničija genetika nije toliko
loša. Vas su preparirali. Vi ste eksponati. Zamorčići. Najpre,
komunizam i dugotrajna tranzicija unište generacijski i pojedinačni
integritet. Bez integriteta nema ličnosti. Bez ličnosti, nema građanske
hrabrosti i odgovornosti. Bez građanske hrabrosti i odgovornosti, nema
demokratije. Finalno, manjak integriteta i manjak pismenosti daju ovakvo
srpsko novinarstvo. Srpsko novinarstvo se onda entuzijastično uključuje
u dresuru srpskog javnog mnjenja doprinoseći atmosferi u kojoj je sve
moguće. Ljudi, usled radikalnog gubitka svesti, čak i o ličnom interesu,
većinski pristaju i da Srbija, povremeno, zaključava kapije iznutra.
Pristaju da svoju decu daju drugima da ih troše kao da im nisu rođaci.
Pristaju da se od Srbije otima kao da je već mrtva.
Pristaju ili mučki ćute kad se pomoću krupnih društvenih distorzija i
lomova, svakih desetak godina, obavlja prinudna socijalna promocija
neukih, neupitanih a poslušnih. Šta je tu nejasno?
Tabloidna politika neminovno rađa tabloidnu ekonomiju, potom tabloidnu
umetnost, onda tabloidno novinarstvo i, konačno, tabloidni život sa
deset sati dnevnog omamljivanja televizijskim programom. Kakav god da
je, da Srbiji nema RTS-a, sve ćerke bile bi kao Stoja a svi sinovi kao
zaštićeni svedoci. Nije slučajnost. To je nečiji politički projekat da
se sve u Srbiji svede na večne neproduktivne sukobe i iskonski rat našeg
Šojića i njihovog sultana Sulejmana. Kismet, valjda.
Možete se spasiti samo pojedinačno. Talentom ili rmbačenjem, svejedno.
Budite bolji od drugih. Bolji od nas. Iskoristite ovaj haos. Proniknite u
suštinu društvenog dirigovanja, opsenarstva, ukidanja svake spontanosti
ili slučajnosti. O tome vam glasno ćute. Paradoksalno, nikad lakše nije
bilo napraviti karijeru u medijima. Odvojte sebe od mase pismenošću i
integritetom. Sve pod uslovom da niste mrzovoljni. I da ste pismeni. I
da ne dirate suštinu sistema. Nije lako. Izabrali ste poslednju
robovlasničku profesiju na svetu. Uvek zavisite od nekog urednika koji
na vama leči sve komplekse svog, takođe, jadnog života. Naravno, ima i
drugačijih u ovom poslu. Neki su mrtvi. Ubijeni, jer su bili drugačiji.
Drugi se tvrdoglavo drže svoje sujete; zbog sebičnosti, bolesne želje da
se izdvoje, da budu uočeni, pamtljivi, uticajni – nemilice ugrožavaju
mir, fizičku sigurnost i finansijsku stabilnost svojih porodica.
Da biste razumeli kako funkcionišu stvari o kojima ćete pisati, poželjno
je bar da ih jasno vidite. Na Balkanu, svako bogatstvo je, uglavnom,
plod snalaženja, nevaljalstva, korupcije, Alchajmerove bolesti (“ne
sećam se odakle mi pare”) ili državne milosti. U središtu obrnute
društvene piramide, koju na glavi drže gubitnici tranzicije i pokojna
srednja klasa, funkcioniše novac. Veliki. Desno od novca su stranke i
država. U tom delu, gotovo svaka grupacija, tokom mandata, uradi za sebe
više nego za Srbiju. Levo od novca su škola, crkva i mediji. Desni
održavaju postojeći poredak i strah. Levi proizvode inerciju, društveni
konsenzus te iluziju kretanja ka boljem. Koje tek što nije. Korupcija,
ispod koje viri mafija, povezuje – poput otrovnog bršljana – sve
spratove piramide. Ova šema važi za sva vremena, sva društva i sve
sisteme. Samo je pitanje gustine otrovnog bršljana i sposobnosti sistema
da sebe odbrani potkresujući, jako povremeno, to ukrasno bilje. Eto,
sad znate zašto svima ide tačno kako nam jeste. Sad znate da vam
roditelji nisu krivci. U najgorem slučaju samo su saučesnici. Ili bar
svedoci. Ili, slutim, žrtve.
Nemojte snobovski odbacivati važnost printanih tabloida ili teletabloida
za mentalno zdravlje Srbije. Oni skupljaju đubre po Srbiji i stavljaju
ga na ekran ili ga uvijaju u papir. Za razliku od mnogih, voleo bih da
svaki bogataš ima sopstveni tabloid. Naime, urednici tabloida su pošteni
ljudi. Oni napadaju samo osobe koje su “uplaćene”, “tipovane” i
naručene od gazda. Tek tada, u sveopštem medijskom ratu moćnih, gde
svako svog protivnika cinkari javnosti i policiji, saznaćemo sve o
svima. Dajte nam još tabloida, ako mislite dobro Srbiji. U njima je,
dakle, istina. Delić po delić, pa sami slažite lego-kocke otkrovenja.
A sad kliše: novinari nisu umetnici, još manje istoričari. Šta bi neki
budući analitičar našeg vremena mogao da sazna o današnjoj Srbiji i nama
proučavajući ovdašnje novine? Šta bi zaključio o našoj kulturi,
ekonomiji, pismenosti? Verovaće da smo sekta, pleme koje je radilo sebi o
glavi, sve dok nam to nije pošlo za rukom? Mi smo ćate, pisari
sadašnjosti. Zato, uz retke izuzetke, živimo u svom vremenu i iščeznemo
sa njim. Nepovratno, jer tako treba. Neka digne ruku svako od prisutnih
koji je čuo – ne čitao, čuo – za Veselka Tenžeru. Niko? Dobro. Bio je
najbolji novinar svog vremena, sedamdesetih, u velikoj Jugoslaviji. Da
vas pitam ko je čitao Tirketa, javiće se vas desetak. Ima li smisla da
vas pitam za Vinavera? Nema? Ne usuđujem se da kažem – ima li ikoga, da
je prisutan, a da je pročitao neki moj tekstić? Siguran sam da nema, jer
bismo se prepoznali po obostranom neadekvatnom izgledu, ponašanju i
dizajnu. Zato sam, tokom tri decenije, svođen na izložbeni uzorak jako
lošeg primera. Zato sam danas ovde. Da vi ne budete ovakvi. Moram da
priznam, finalni udarac zadat mi je nedavno. Naime, neopozivo je
odbijena moja molba da postanem član Fejsbuka.
Kolege, možda sam vam ovim razgovorom ubrzao sazrevanje. Možda sam vas
zaplašio. Ali, nisam vas lagao. Nisam povlađivao. Iskreno, voleo bih da
me generacijski demantujete u svakoj tvrdnji. Neki među vama znam da
hoće. Talenat je nesavladiva prirodna sila. Uprkos urednicima, bršljanu,
obrnutoj piramidi i tranziciji. Ili ćete uspeti, ili vas neće biti.
Nemojte da budete upadljiva generacija, jer stojite na planini
nepročitanih knjiga.
Hvala vama, hvala Nedi, što ste me pozvali da govorim u školi čiji sam student i danas.
Tekst preuzet iz Vremena
Aleksandar Tijanić: Šta će Srbima Kosovo ?