Malo čemu se čudim u šestoj deceniji života. Valjda je tako i red kada tas na kantaru prevagne na zreliju stranu. Još manje se čudim bilo čemu u zemlji u kojoj živim. Zašto? Mogu i da pojasnim.
Ako pogledamo ko sve nije sahranjen u Aleji zaslužnih građana, dobijamo jasnu sliku i presek stanja u jednom društvu. Ako obratimo pažnju na groblja generalno, dobijamo hirurški precizan uvid u nivo svesti u jednoj sredini. Stoga, na putovanjima groblja su obavezan deo mog itinerara.
Novo groblje u Beogradu zvanično ima i naziv Muzej na otvorenom. I zaista, ako zađemo među spomenike, ima tu dragocenog materijala, pogotovo u Aleji velikana koja je popunjena davnih dana i zatvorena za nova grobna mesta. Potom je sagrađena Aleja zaslužnih građana 1965. godine, a zatim i proširena u dva navrata 2004. i 2012. Za divno čudo u ovoj zemlji, izgleda kako dolikuje, veoma reprezentativno, a samo ime nas po logici stvari navodi na zaključak da bi trebalo da pripada zaslužnima.
29. septembra preminuo je velikan naše džez scene u finim, poznim godinama, Vojislav Simić Bubiša, nekadašnji predsednik Udruženja kompozitora i Udruženja džez muzičara Srbije. Umetnik, sinonim za džez i persona. Spisak nagrada i priznanja koje je dobio, kao i muzike koje je radio za filmove, serije i pozorišne predstave uz koji smo odrastali je dugačak.
Na internetu u etar je otišla vest da neće biti sahranjen u Aleji zaslužnih građana. U vremenu čiji su zaštitni znak brzopleto plasirane informacije i zapaljive vesti, ne znam koliko je ovo tačno i gde je istina, ali ne bih bila iznenađena. I to je dobar uvod u priču.
Decenijama svedočimo popunjavanju grobnih mesta u ovoj Aleji pokojnicima za koje ne znamo precizno koji je njihov doprinos društvu i kulturi. Decenijama u ovoj Aleji nezaslužni imaju primat nad zaslužnim građanima.
Jednoj od prvih žena doktora nauka kod nas, Kseniji Atanasijević, koja je preminula 1981. godine, ne zna se grobno mesto. Naime, ona nije imala naslednike, tako da je u nekom trenutku njena grobnica prekopana i preprodata, a ostaci prebačeni u zajedničku grobnicu nepoznatih lica. Sve grobne ploče su uništene, a grobno mesto porodice Atanasijević na Novom groblju, centralnom beogradskom groblju, postoji samo u arhivi. I sve se to dešava osamdesetih godina dvadesetog veka, ne u doba australopitekusa. Zapravo, znamo joj grobno mesto: među nepoznatim licima. Kvalifikacije filozof, prevodilac i doktor nauka nisu dovoljne za prepoznavanje. Niti činjenica da je jedna od onih koji su odbili potpisati Apel beogradskih intelektualaca za vreme Drugog svetskog rata, koja se borila protiv nacionalista svake fele i hapšena od strane Gestapoa. No, ni tu se ne treba mnogo čuditi ako se zna da je njen kolega i dekan Filozofskog fakulteta Dušan Nedeljković tražio smrtnu kaznu za nju na temelju lažne inkriminacije, da je bila u zatvoru 1946. i da su sva njena dela zabranjena nakon izlaska iz zatvora. Nastavila je da piše anonimno. Profesionalne pozive iz Amerike nije prihvatila, ostala je do kraja u Beogradu, gradu koji ju je u konačnici prebacio u grobnicu nepoznatih lica i potpuno izbrisao trag o postojanju. Jedini segment prepoznatosti jeste razapinjanje beogradske čaršije koja se posvećeno bavila njenim privatnim životom, sudbina koju nije izbegla ni Anica Savić-Rebac, takođe značajna figura naše kulturne i intelektualne scene, žena koja je govorila četiri jezika, prevela Smrt u Veneciji, Bajronov spev i Luču mikrokozma na engleski i nemački između ostalog. Za čaršiju je bilo mnogo bitnije što je za muža odabrala čoveka islamske veroispovesti. Čaršija, naime, nepogrešivo zna izdvojiti primitivnu marginaliju kao sukus identiteta. Drama Breg čežnje, koja se može naći na internetu, daje uvid u raspeće kojem je čaršija sklona i u zastrašujući kapacitet da u tome istraje.
I Danilo Kiš je u Aleji zaslužnih građana sahranjen odmah do Dragana M. Jeremića, vinovnika Kišovog progona zbog navodnog plagijata i izvoru duševne patnje velikog pisca. Baš do njega. Odsustvo bazične empatije.
Možda mi je zato drago što još jedan velikan džez scene, meni posebno drag, nije ni sahranjen u Beogradu, već u Minhenu. Duško Gojković, jedini naš muzičar zabeležen u svim svetskim džez enciklopedijama, planetarno rasprodat, Beogradu je darivao koncerte. Nije ih naplaćivao. Na poslednjem koncertu održanom 7. oktobra 2019. godine uz Big Bend i Stjepka Guta, inače Duškovog učenika i profesora u Gracu, gospodin Gojković je u svojoj osamdeset osmoj godini ispunio prostor magijom zvanom truba i džez. I dobro se sećam trenutka kada su uporedo svirali i smenjivali se Gojković i Gut. Kada je razlika očita, to je samo sučeljavanje dobrog i lošeg. Kada se sučele dva izvrsna, na pomolu je spektakl.
Svakog proleća, kada niknu prve hortenzije, priklonim se malom hodočašću: odnesem buket na grob Isidore Sekulić na Topčideru, naše značajne književnice i prve žene, članice SANU. Grob je skroman, obeležen krstom od belog mermera, jednakih krakova. Ni Šagalov grob u Saint-Paul-de-Vence nije grandiozan, ali nije urušen. Isidorin je zarastao u korov. Nalazi se odmah do crkve, sa leve strane, na samom ulazu. Do nje su spomenici sveštenika i popova enormnih dimenzija, veličine omanje garsonjere. Kada sam prvi put tražila njenu grobnicu pre šest godina, zamolila sam upravu groblja da mi pomognu. Ljubazna gospođa je hitro odgovorila – Nema problema, naći ćemo je, je li sahranjena ove godine? Sećam se skoro i jedne ministarke iz tzv. regiona koja je odmah nakon stupanja na funkciju došla na ingenioznu ideju da premesti Njegoševe mošti, valjda u nedostatku jače agende. Ili pak agende uopšte.
Aleje zaslužnih građana i velikana i jesu muzeji. Barem bi to trebalo da budu. Mesta pijeteta građanima i višim umovima koji su doprineli poboljšanju stanja duha u jednoj zemlji.
Osim, naravno, u sredinama u kojima ne postoji odnos prema kulturnoj baštini i zaslugama, još uvek zaglavljenim u konfliktima bazičnih poriva.
Nikako kultura da stigne na red. Samim tim, nikako da se izdignemo iznad bazičnog.
U međuvremenu, Aleju zaslužnih građana popunjavamo po zaslugama čiju vrednost prepoznaju izgleda samo oni na poziciji moći. No, dobro je dok i trag postoji. Ko zna šta će onima koji sledeći dođu pasti na pamet. Možda nas ipak iznenade.
Preuzeto sa bloga autorke