Lako je njima: Život van Srbije
Portparol Stejt departmenta izjavio je ovih dana da su Sjedinjene
Američke Države spremne da rade sa bilo kojom vladom koja bude izabrana u
Srbiji. Lako je njima. Neće oni da žive ovde. To je osvežavanje
anegdote o Čerčilovom cinizmu kad je, valjda na Jalti, delio sa
Staljinom interesne zone u tek oslobođenoj Evropi, ali, ako je njima
uvek bilo svejedno, valjda nama nije.
Ne mislim pritom da li će vladu da prave Dačić i Nikolić ili Dačić i
Tadić. Reč je o programu vlade i, prvenstveno, ljudima u njoj.
Kad političari ovih dana govore o tome da je Srbiji potrebna efikasna
vlada, oni, političari, najzad, ne greše. Ali od reči do efikasnosti dug
je put i sve mi se čini da se neće izbeći zamka u kojoj smo se koprcali
poslednje četiri godine da će u vladi biti podosta stranačkih
natpremijera i još više knjiških ljudi.
Dodamo li tome i činjenicu da je srpska privredna i socijalna kriza vrlo
duboka i nespecifična, onda će nam biti potrebna i vlada sposobna da
neortodoksnim, sasvim originalnim merama proba da zemlju izvuče iz
“bule”.
U iznenadnom napadu samokritike Boris Tadić, kandidat za predsednika
Srbije, izjavio je pre neki dan u Pančevu da su ljudi “koji u sistemu
DS-a rade za svoju pojedinačnu stvar moji neprijatelji baš kao i što su
mi politički neprijatelji oni drugi. Veći su mi neprijatelji oni koji
rade za svoju ličnu stvar u DS-u, nego što su mi protivnici Toma Nikolić
i ostali.”
Zbog toga je, kako je naglasio, tražio da se laži i obmane o nepoštenju
političara razjasne. Tadić je ponovio da predlaže da se krene od njega u
ispitivanju imovine, odnosno razmatranja da li “ima nešto više od onoga
što je zaradio u svom životu”.
“Radio sam kao prodavac novina, kao preduzetnik, proizvođač igračaka,
kao profesor, kao poslanik, kao ministar, i predsednik Republike. Oni
imaju problem s tim zato što imaju kuće i stanove. Ja imam knjige svoje i
svojih roditelja i nemam nikakvu drugu imovinu”, naveo je Tadić.
Ispostaviće se, na kraju, da je Tadić imao bogatiju profesionalnu i
preduzetničku biografiju od svih ministara koje je gurnuo u vladu, a
vidimo da je i njegova radna biografija tanka i da bi teško prošao
Fijatov upitnik. Nije ovde reč o poštenju, već o iskustvu, poznavanju
ljudi, upravljačkom iskustvu i preduzetničkom duhu.
Biografije: Partija, pa posao
Pogledajte ko su bili ministri iz Demokratske stranke i sa kakvim radnim biografijama su postali to što jesu.
Vuk Jeremić, odličan đak teorijske fizike i posle toga master državne
administracije, prva radna knjižica mu je bila napisana kao savetniku u
kabinetu Borisa Tadića. Dragana Šutanovca takođe odlikuje partijska
karijera, mada za njega jedan od “tajkuna” tvrdi da je jedini ozbiljan
poslodavac u Vladi Srbije. Zapošljavao je troje ljudi dok je držao
kafić. Dušan Petrović ima advokatsko-partijsku karijeru, Snežana Malović
sudsko-partijsku, Milan Marković, slično Malovićki, a Oliver Dulić je
hirurg koji je našao vremena da završi evropske studije o nečemu…
Svi zajedno uposlili su troje ljudi iz anegdote o Šutanovčevom kafiću i o
realnom životu ljudi kojima upravljaju znaju koliko prosečan čitalac
“Vremena” zna o običajima Aboridžina. Dakle, malo. Ali, kad bi to oni
priznali, bio bi to put oporavka.
Verujem, duboko, da čovek, bio ministar ili državni sekretar, ne može da
upravlja sistemima, procesima i ljudima samo zato što je završio škole
političke izuzetnosti, jer posle toga može samo da nauči da govori
politički korektno i da se adekvatnije obuče. Ali ako nikad nije u
karijeri brinuo o tome da obezbedi poslove za firmu, doprinose za
državu, platu za ljude i nije brinuo o razvoju biznisa, teško može i da
upravlja u vladi.
Nije nemoguće da ima udžbenika iz kojih oni mogu sve da nabiflaju, da
znaju stvari naizust, ali da oni osećaju realne probleme srpske krize i
da su spremni da ponude neortodoksna, neudžbenička rešenja za strukturne
probleme ekonomskog i socijalnog zaostajanja Srbije – e, u to ću teško
da poverujem.
Ko nije zaspao sa brigom kako da obezbedi platu za zaposlene, taj se
neće ni probuditi sa idejom kako da unapredi Srbiju. Boris Tadić je za
ministre postavio štancovane japi političare koji svoje karijere duguju
partijskom, dužem ili kraćem, angažovanju i Demokratska stranka gubi
imidž partije koja je u svojim redovima imala preduzetnike koji su
upravljali velikim sistemima i znali da rade s ljudima.
Primat: A šta rade drugi…
Oni su sada poželjni kao investitori u stranačke uspehe, ali ih nema u
državnim, upravljačkim strukturama. Njima je slavu oteo Dušan Bajatović,
uskočivši u proces podržavljenja propalih privatizacija – Azotara,
Agroživ, Staklara u Paraćinu – i dobar deo uspeha Socijalistička partija
Srbije duguje Bajatovićevom preduzetničkom duhu, makar zato što je
ljudima ponudio realnu nadu, možda i iluziju, o socijalnoj pravdi kao
korektivu nemilosrdnog tržišta.
Tadić je ključne ekonomske poslove prepustio koalicionom partneru s
prethodnih izbora – G 17 plus, prekrštenih sada u Ujedinjene regione
Srbije. Ali, tu je selekcija kadrova bila slična izboru u Demokratskoj
stranci. Nebojša Ćirić, aktuelni ministar ekonomije u vladi Srbije,
započeo je karijeru kao “junior account manager” u “Ogilvy &
Moteher. Comp”, i pretpostavlja se da je tada poslednji put video
realnog klijenta, a da su posle toga s napredovanjem u karijeri poslovi
bili sve virtualniji. Verica Kalanović, njegova partijska drugarica, do
1993. imala je neko iskustvo sa živim ljudima. Radila je u fabrici
zaptivaka u trsteničkoj Prvoj petoletci, a onda ju je politički krenulo i
ne verujem da je ušla u bilo koji pogon, osim kad su bili izbori.
Pogledajmo to iz drugog ugla. Koštuničin DSS je sasvim solidno prošao na
izborima i pored autističnog stava o tobožnjoj srpskoj moći da ostane
politički neutralna, jer za njim je išao čovek koji je mahao ekonomskim
programom od deset milijardi evra, istina ekskluzivno ruskih, ali taj
Nenad Popović ipak je oličen kao čovek koji zapošljava hiljade ljudi i
oni nešto proizvode, ma koliko im je u ovoj opštoj krizi išlo loše.
Ko je, s te strane realnog života, zastupao Demokratsku stranku? Imaju
li oni u svojim redovima bilo kog poslodavca? Ima li šanse da ti ljudi
suočeni s pošastima propale privrede artikulišu bilo koju ideju ili
Boris Tadić misli da se bez sveta preduzetništva i realne proizvodnje
može voditi uspešna politika.
Velike su šanse da mandatara nove vlade odrede ovi što su vodili i
staru. Ali, ovaj put bi morali da vode računa o tome da poslove treba da
im vode ljudi s iskustvom u upravljanju poslovima i ljudima. Inače će i
oni dočekati dan da se bore za cenzu