Možda je radikalni postmodernizam, oslobođen ukalupljenosti, ulica po kojoj se svakodnevno krećemo i u kojoj nam prolaznici daju do znanja da je njihov bedž, šešir, košulja ili majica zapravo umetnost ili manje pretenciozni performans, koji se mora nazvati performansom jer reči predstava i izvedba zvuče isuviše nepretenciozno.
Čini mi se da je postmodernizam čvrsto zagrlio umetnost, a od čvrstine zagrljaja obujmio je i ostale delove društva, pa je svaka životna oblast ispunjenja žudnjom za neformalnošću i odurnim, besmislenim insistiranjem na društveno-političkoj angažovanosti posredstvom banalnih detalja.
Zaista nemam problem sa navodnom pobedom neformalnog u umetnosti, ali iz tog raspomamljenog neformalnog rodila se alapljiva želja da šaljemo poruke i iznosimo stavove i sudove na sve postojeće teme. Možda vam dok ovo čitate na majici piše neki natpis kojim ismejavate pojave, protestvujete protiv nepravdi, grubo se šalite, označavate neku navodnu pripadnost ili sve to činite, a da toga niste ni svesni.
Tako ulicom hodaju klinci, ali i oni nešto stariji (svi podvedeni pod kategoriju mladi), u air max patikama, a iznad njih je obavezna trenerka i šuškavac šarenih boja. Između patika i trenerki vrište uglavljenje sportske čarape sa poželjnom oznakom brenda koji se nosi. Zapravo, ime uspešne firme koja se reklamira najčešće je ispisano na svakom najvidljivijem mestu ove odevne kombinacije zvane sportska elegancija. Klinke su na air max tene dodale trenerku ili, još bolje, helanke, a gore su u žestokoj nijansi roze.
Zbog čega ja sad sve ovo ispisah? Neki mrzovoljko verovatno bi najradije odustao od čitanja jer predviđa kako ću u nastavku blatiti opisani izgled, tj. estetiku devedesetih koju ovi klinci i klinceze upotpunjuju tužno samouverenim hodom i još tužnijim grimasama na licu, spravljenim da bi pokazali koliko su opasni. Ali ja nemam problem sa bleštavom i srećnom generacijom air max patika i njihovog gesla: celi dan se parim u meni udobnoj trenerci ili helankama. Ta estetika je pobedila i ja pobedu priznajem. U početku sam gunđao sa prijateljima, ali uzbrzo smo shvatili uzaludnost našeg mrštenja, jer moj izražaj u odevanju niko ne ugrožava ako je on u manjini ili u out sferi. Najposle, preimućstvo autsajdera udaljenih od glavne scene mami raspusnom slobodom neprimetnosti.
No, ja tekst neću ostaviti u zamešateljstvu estetskih razlika i odevnih kombinacija. Zaključiću u stilu napadne modne sveznalice kako lepom našom u dnevnoj varijanti dominira ušminkani sportski stil. Ta ista lepa naša otadžbina i njeni žitelji uglavnom životare u trošnim kućama sa malim ili nikakvim platama i velikim ratama kredita. Deca tih žitelja, opisani klinci i klinceze preovlađujuće estetike, i svi oni koji se osećaju kao mladi (a takvih je u Srpskoj mnogo), izlaze iz tih istih trošnih kuća upakovani u prestižne svetske sportske marke. Samo što ih još preko lica jedna od njih (trenutno najpopularnija, a i najskuplja) ne žigoše srebrnom ili zlatnom kvakom, a dok se to ne desi svako će ponosito nosati tu kvaku na nozi, ruci, stopalu i tom kvakom objaviti zavidnom svetu svoju solidnost, prolaznost, prosečnost. Upisati se među sve ostale koji mogu keširati stotine, možda i hiljade, maraka na kvaku kojom je išarano vaše telo. Nositelji reklama su nezasiti i željno iščekuju da pronosaju još jednu stvarčicu moćnih korporacija, baš kao Ana Ivanović i Novak Đoković, heroji naše sadašnjice.
Iako sa mukom kupi tu reklamu kojom se oblepi, vesela mladež Srpske naiđe na odvratne kritičare poput mene i moje prijateljice što usidreni sedimo na klupi pored korza i pogledom si govorimo koliko je agresivna i nepodnošljiva ta hodajuća propaganda pristigla u naše malo misto. Gnušanje istresemo na jadne nosače znakova, a ne na tvorce znakova, čija imena neću da ispišem, mada je celi ovaj tekst još jedna reklama u svetu u kom je sve reklama. Ali moja prijateljica i ja, i naše ostalo hejtersko društvo (kako se sami sa sobom sprdamo), ne možeme da održimo tu vitalnost uma pa da se u momentima napada ljutine ljutimo na stvarne krivce, od lokalnih do toliko nam udaljenih globalnih. A lažu nam da je globalno nikad bliže.
I što ja sve ovo pišem? Pišem da odbranim air max pokolenje, ovo sadašnje, i ono nadolazeće, jer oni stvarno nisu krivi. Pogotovo ovi koji tek stasavaju. Oni ne mogu biti krivi što roditelji nisu imali vremena za njih jer su se borili za opstanak posle rata, jer su izgubili ponos, živce i pamet boreći se protiv poslodavca sa kojim se možda ganjaju i po sudovima punim prašine sasute u lice nemoćnima što su nezadovoljni uručenom otpremninom. Oni ne mogu biti krivi što su ih poslali sa najboljom namerom u škole u kojoj se posle naučene azbuke i osnovnih matematičkih operacija izdvaja nekolicina koja se usavršava, a ostatak bleji na časovima čitajući sportsku, bulevarsku ili glamur štampu, dok se nervozno iščekuje zvono posle kojeg se traga za jedinim istinski lepim i privlačnim životom koji im je ponuđen u punoći vanjske, skladne lepote. A to je život tv reklame. To je život uspešnog sportiste koji je na svakoj reklami. To je život moćnih patika sa kojima skačeš u visine. To je život u kojem je bitan izgled i u kojem je još bitnija cena tog izgleda. A to je, čini se, dostižan život.
Ruine obrazovnog sustava i kućnog vaspitanja smrde i od te paljevine svi beže kao i od trošne kućice u kojoj air max generaciju čeka večno zabrinuta majka i večno odbojan otac. Pošto niko neće da smrdi na tu paljevinu, nova generacija bez izbora bar se obukla u mirišljivu i skupu odoru, uživajući u tome što je vanjštinom bogata, lepa, svetla, čista, a ne prljava i smrdljiva kao kuća u kojoj se živi, otac koji se ne grli, učionice iz kojih se beži.
A ko je kriv što nove generacije deluju da su bez pameti i perspektive i da im je jedini cilj što uspešnija, tj. što skuplja kupovina? Roditelji? Samo jedan šraf u sistemu. Država, tj. vladajuća svita? Opasni i gnusni jesu, ali postoji i mnogo veći i jači mehanizam iznad njih. Mehanizam koji vas uspeva ubediti da ste nazadni i izanđali ako svakodnevno ne menjate potrepšine na sebi i oko sebe. Mehanizam koji vas uvuče u NATO bez referenduma iako vaš premijer stalno trubi o referendumima. Ko je tvorac tog mehanizma? Moćne korporacije? Ko je na čelu moćnih korporacija? Možda je to zaista usamljeni Mr. Burns iz Simpsonovih. Lokalni izdanak je onda usamljeni i mnogo manje simpatični gospodin Mišković, a air max dečica su sipmatični Bart Simpson.
Turbo omladina, kako bi mnogi da je krste, zaista nije ništa kriva, niti su krivi alkoholizirani i izluđeni roditelji, ali jeste bedna moja i vaša (koliko god to pokušavali suzbiti to opet izbija) poplava pogrešnog osuđivanja i gnušanja na prolaznika i prolaznicu u neprimereno skupocenoj odeći i obući, kupljenoj preklinjanjem sluđenih roditelja koje je prošli sistem prevario, a u novi se ne mogu uglaviti.
Ako biste na nekog da se gadite ili da nekog osuđujete, predlažem vam da to bude premijer-roditelj koji je enormni kredit dodijeljen rođenom sinu objasnio slovom o njegovoj brizi da mu sin ne postane banjalučki narkoman i klošar.
Takvo ovaploćenje licemerja može se podvesti pod vrstu saučesništva u zločinu koji čini bezimena zločinačka organizacija fašistoidnog savremenog doba upravljenog na hladnokrvno ubijanje mnoštva sportom, kozmetikom, tehnikom, novim, novijim i najnovijim proizvodom koji morate imati i koji zaista na kraju mnogi imaju jer je sijajuća propaganda neumoljiva, a vaš imuni sistem neizgrađen.
Svi želimo zasijati u usranom životu, makar na taj tren dok svetlucaju air max patike.
I moj mlađi brat želi da sija u estetici kojom se opija mlađarija, a utučen od ružne svakodnevnice gladan je opijanja skupocenim šarenilom. I pošto ne želim da on bude klošar, kao što ni Premijer ne želi da mu sin bude klošar, ja se nadam da će se on zadovoljiti basnoslovnim trošenjem novca na tu robu. Na žalost, Premijer neće odobriti i njemu kredit.
Ali, ako sutra bude ulični miting podrške opstanku Srpske i sve se okonča razbijanjem izloga, ja se iskreno nadam da će se air max deca opskrbiti, kao i one devojke iz beogradskog antologijskog videa Kosovo za patike. Srpska za patike? Naravno! Neka to bude kredit svekolikoj omladini umesto onog iz Investiociono-razvojne banke. I tada se nemojte sablažnjavati na protagoniste filma Srpska za patike, jer to su nevini antiheroji herojskog šarma i u njima je nestilizovana, gruba snaga potrebnog revolucionarnog rušenja svega odurnog oko njih, i koliko god je to rušenje pogrešno, sve ovo oko njih sa Premijerom i njegovim sinom je još pogrešnije. Sablažnjavanje ostavite za sablasti, a sablasti su oni koje retko vidite (dakle, ne i prolaznici u air max patikama), ali kada ih ugledate, zaslužuju vaše razrogačene oči.