Foto: Predrag Trokicić
Ovaj tekst je refleksija na emisiju Insajder debata, održanu 3. novembra ove godine. Iako ova emisija nije prvi, a verovatno ni poslednji sažetak žustrih rasprava na temu
udžbenika iz biologije koja poslednjih meseci pokreće javnost, ona nudi
osnovne alate za razumevanje strana u sporu. Da je o sporu reč ne može
biti sumnje. To najzad pokazuje i format emisija – ne samo pomenute – u
koje se po pravilu pozivaju zastupnici i protivnici neke društveno
relevantne teme. Za novinare je izgleda deplasirano da u studiju imaju
dvoje ili više sagovornika, s bilo koje strane, koji će nastojati da
pažljivo i pribrano razlože svoje teze, već se radije odlučuju da
podstaknu sukob i kakofoniju. Na to smo navikli, posebno u društvu u
kojem se na argumente, sporo i temeljno razvijanje pojmova malo ko
obazire. Kakofonija je međutim osobito štetna kada se radi o temama koje
se često ni ne miču od zapaljivog govora. Ono što na kraju ostane jeste
buka, a posebno delotvorni budu oni njeni aspekti koji sadrže izravne
pretnje – kako drugim sagovornicima tako i čitavom čovečanstvu.
Mene ovde zanimaju argumenti te ću u svrhu čestitosti naznačiti samo to da je u Insajder debati
učestvovalo dvoje biologa koji su zastupali suprotne strane, potom
novinar i aktivista, te filozof i član Dveri. Biolozi se nisu slagali
oko toga da li je čovek društveno biće ili je u strogom smislu samo
biološka masa, te da li aspekti društvenih nauka mogu i treba da se nađu
i u školskom gradivu iz predmeta biologija. Drugim rečima, njihov spor,
nerazumljiv i nezanimljiv zamišljenom „običnom gledaocu“, posebno u
formatu kojim se obećava pravi fajt, vodi se o tome gde se
tačno iscrtavaju granice naučnog mišljenja. Filozof iznosi teze o
propasti sveta, u dobrom maniru Aleksandra Dugina, te nauku tumači pre
kao eshatologiju. Novinar sa svoje strane preuzima težak zadatak odbrane
nauke, a u ime ideje da se svet ne okončava u udžbenicima, iako nekoj
deci omogućava da dišu. Dopustićete mi ovo sklizavanje u poeziju, jer
ono nije retoričkog karaktera. Ako se o sudbini biologije odlučuje na litijama, suprotno većinskom mišljenju
biologa u ovoj državi, po najkraćem postupku i protivno ekonomskim,
pedagoškim i načelno naučnim interesima, a o udžbenicima biologije
konačnu odluku donosi
odabrana grupa naučnih radnika od kojih nijedan nije biolog (ali
umnogome jesu ideolozi), onda se uopšte ni ne krećemo u polju strogo
naučnog jezika. Pa kad smo već u polju ideologije, zašto da sebi ne
dopustimo i poetičnost?
Ima pregršt definicija ideologije, ali možemo biti sigurni da se
nalazimo na tlu ideološkog govora ako nam se pojmovi koji se koriste ne
objašnjavaju, kada imaju snažan emocionalni naboj ali su sadržajno
prazni, i kada se ukrste sa borbenom sintaksom koja naše pojmove stavlja nasuprot njihovih, neprijateljskih pojmova. To naravno ne znači da se njihovi
pojmovi objašnjavaju. Naprotiv, daleko je važnije da se odredi ko su
„oni“, jer od toga zavisi razmera našeg sukoba. Čak i kada zapravo
delimo pojmovni aparat – na primer porodica je reč koja pripada svima –
neophodno je onima s druge strane uskratiti pravo da ga koriste.
Ideologija radi prema principu kreiranja neprijatelja, ne objašnjenja.
Pa tako s jedne strane u ovom našeg ringu stoje „tradicionalne
vrednosti“, dok je s druge „LGBT komesarijat, establišment“. S jedne
strane je „kompleksna agresija na civilizacijsko i duhovno biće srpskog
naroda“ – s druge „totalitarna, fundamentalistička i ekstremistička
ideologija“.
Pogleda li se malo bolje, dok se s pozicije prvosveštenika nešto
proglašava ideologijom, ideološki diskurs se zapravo generiše.
Nerazumljiv u elementarno logičkom smislu, zapaljiv, zastrašujući – jer
ako je nešto totalitarno, fundamentalističko i ekstremističko to zvuči
opasno i preteći, čak i ako gledalac nije upoznat sa značenjem ovih reči
koje su stalna moneta ideološkog novogovora. Drugi presudan element
odnosi se na opravdanje. Pa tako često, a i u emisiji, čujemo: izrečeno
nije stav ove ili one političke grupacije, pa čak ni SPC-a, već se
pravda elementarnim zdravim razumom i roditeljskim stavom koji bi
trebalo referendumski ispitati. Dakle, s jedne strane je zdrav razum, a
njega, filozofi to znaju, svi imamo, s druge strane totalitarizam. S
jedne strane je skriveni centar moći, koji poput velikog brata finansira
kukavičje jaje koje razara čoveka, porodicu, naciju i državu kroz
udžbenike, s druge pak nosioci duhovnog bića koji u punom demokratskom
formatu, većinski, lome namet establišmenta.
Čini mi se da se možemo složiti da ovo jeste ideološki govor.
Koji nam, međutim, kaže da je ono drugo ideologija. Ono što
se pojavilo u udžbeniku jedne, važno je naglasiti, prirodne nauke. (Na
stranu – upečatljivo ideološka – pretpostavka da će čitanje udžbenika
proizvesti „nastranost“, odnosno da će izloženost LGBT+ osobama, na
ulici ili gdegod drugo u javnosti, proizvesti iste takve osobe. Taj
smešni mimetizam čak ni poezija nije u stanju da učini uverljivim.)
Biologija napreduje kao nauka, pa prepoznaje i biološko-društvenu
varijabilnost. Biologija ne biologizuje društvo, niti društvo
socijalizuje biološku nauku. Naučno, pa tako i biološko znanje
napreduje, pomera se od nekih ustanovljenih premisa. Pojavljuju se nove
hipoteze koje dovode u pitanje postojeće teorije, a neke od njih u
stanju su da revolucionišu čitavo naučno znanje, iz koje god naučne
discipline da dolaze. To se recimo dogodilo s heliocentričnom teorijom,
njutnovskom fizikom, otkrićem da su mikroorganizmi izazivači bolesti,
kvantnom teorijom, tektonskim pločama i saznanjem da je DNK nosilac
genetičke informacije. Napredak nisu uvek pratile fanfare i masovno
odobravanje svih zainteresovanih, još manje onih koji to nisu. Setimo se
Đordana Bruna koji je razvijao teorije o beskonačnosti kosmosa, bez
središta i s mnoštvom sunaca. Spaljen je na lomači. Da je o Darvinovim
idejama odlučivalo vaskoliko viktorijansko društvo, referendumski, bez
sumnje bi visio. Kada sada Nature kaže
da je pitanje pola složenije od podele na muško i žensko, o čemu se
slažu i biološka i medicinska istraživanja, šta ćemo s time? Koji metod
kazne da se primeni? Filozofi nauke su na mnogo domišljatih načina
dovodili u pitanje ravnu liniju naučnog progresa, ali ma koliko se
njihova ispitivanja oslanjala na metafizičke premise, ta se domišljatost
ne svodi na ideološka uobličenja „bića“ naroda. Istoričari nauke
pokazali su nam da nauka nije znanje iz božanskog uma i da, ma koliko da
se trudi da bude nepristrasna, ne poniče u vakuumu, već je uslovljena
sopstvenim vremenom i kulturno-metafizičkim pretpostavkama koje se u
nauku prelivaju. Neprevaziđeni Stiven Džej Guld je davne 1981.
kritikovao biološki determinizam, jer se zasniva na uverenju da
„društvene i ekonomske razlike među ljudskim grupama – pre svega po
rasi, klasi i polu – proističu iz nasleđenih, urođenih distinkcija te da
je društvo u tom smislu pravi odraz biologije“. Poruka ove knjige – ali
i nebrojenih društveno-humanističkih studija koje će uslediti – bila
je: ne koristite anatomiju i fiziologiju da biste opravdali društvene
nejednakosti – da su siromašni siromašni jer su na biološki način
deficitarni da stiču, da je rasizam direktna posledica oblika lobanje,
da su žene i muškarci prirodno asimetrični i hijerarhijski ustrojeni
zbog kapaciteta svojih tela. I neki biolozi, sociolozi, psiholozi su ovu
poruku shvatili ozbiljno.
Jasno je iz poslednjeg da je među prirodnim i društvenim naukama uvek
postojala veza, posebno onim naukama koje se bave živim svetom i
osobito čovekom. Jasno je i to da je biologija u kurikulumu za osnovne
škole takoreći uvod za više od jednog naučnog znanja. Možemo zamisliti
da će neko dete razviti interesovanje za život algi, u kom slučaju će,
ako dospe do fakulteta, verovatno izabrati biološke studije. Ali
udžbenici biologije ostavljaju prostora da se kod dece razvije interes i
za način na koji funkcioniše ljudski organizam te će ona možda stremiti
studijama medicine. Naučni redukcionizam nije primeren osnovnoj školi,
naprosto jer je osnovna. Nudi osnovna znanja, tek podstiče naučne
interese ili obaveštava o osnovnim dostignućima nekolicine disciplina
koje se tek na višim uzrastima mogu precizno razlučiti. Konačno, ako se u
jednoj lekciji u udžbeniku biologije razmatra čovekova polnost, onda se
čovek mora smestiti u sredinu kojoj kao prirodno biće pripada, a ta
sredina je društvo. Samo tako na primer možemo objasniti prirodnu pojavu
mesečnog krvarenja koje je biološka odlika jednog tipa tela. U 8.
razredu, međutim, ogroman broj dece već i iskustveno zna o čemu je reč,
možda zato što kada krvare devojčice ne treba da ulaze u crkvu, ili im
se ulošci prodaju zapakovani u kese od smeđeg papira. Stigma koja prati
menstruaciju nije prirodna stvar već društvena, a biološka činjenica ima
svoje društveno okrilje, društveni život koji je tu bez obzira na to
čemu su nas podučili na časovima biologije.
Ili nisu.
Tu dolazimo do kraja ove priče. Polnost – koja svakako prevazilazi
menstruaciju! – ima istoriju. Društvenu istoriju, jer je najzad i
istorija nauke društvena stvar. U vreme kada je Guld pisao Pogrešnu meru čoveka (Mismeasure of Man),
polnost je bila jasno podeljena na dva dela. Kod onih kod kojih su se
javljale „anomalije“, u kom god obliku, one su ili doslovno „zašivane“
ili su „lečene“. To popravljanje čoveka rođenog „prema pogrešnoj meri“ i
ukalupljivanje u prave mere nije naravno zaustavilo društveni život
polnosti. Jedino što je to ikada moglo da učini jeste proizvodnja duboko
nesrećnih ljudi, zarobljenih u svojim telima ili u svojim rodnim
ulogama. Kaže se, i u Insajder debati, da se u udžbenicima
nasilno proširuje ideja „čoveka“ te shodno tome pozivanje na ljudska
prava i toleranciju – u udžbenicima i izvan njih – nisu dovoljan
argument. Ima nečeg zbilja temeljno gordog, a poznavaoci hrišćanskog
učenja će prepoznati ovu reč, u tome da bilo ko sebi dodeljuje pravo da
definiše šta je čovek, da omeđuje značenje ljudskog i iz njega
isključuje bilo koje ljudsko biće, bilo u pojmovnoj bilo u praktičnoj
ravni.
Podsetimo se, razna su znanja bila upregnuta u taj gordi postupak.
Crni čovek na pogrešnom mestu u Amerikama bio je „oživljena imovina“, a
ne čovek, jer mu se ljudskost gubila u boji kože. Radnička klasa u doba
razvoja kapitalizma je poređena s krdima, ne s ljudima. Žene su
definisane kao „manje od čoveka“, pa su bile bliže „najmanje
civilizovanim narodima“ i primatima nego evropskom čoveku. Nije bilo
tako davno, i o tome ne čitamo u basnama i bajkama, već u delima biologa
i sociologa 19. veka. Ponešto o upotrebi nauke znamo i iz 20. veka i ne
ide joj to uvek na čast. Kako bilo da bilo, s naukom se nešto u
međuvremenu dogodilo. Ili je postala ljudskija ili se ideja čoveka
proširila.
Zato kada nam jedan „protivnik ideologije“, što se i dogodilo u emisiji Insajder debata,
kaže da je „jedna stvar živeti pored neljudskosti, a druga je stvar
živeti podvrgnut njenoj volji“ moramo se ozbiljno zamisliti. Ako se u
novogovoru tradicionalnih vrednosti ovako određuje tolerancija moramo se
zapitati i šta je sledeći korak. Dosad se moglo živeti „pored“, ali kad
ljudsko biće – ne zaboravimo, biće koje krasi volja – svoju volju
ispolji, možda ni ta slučajna bliskost više neće biti moguća? Hoćemo li
vratiti lomače i vešala, uz cenzuru koja je već na delu? Za sada
„nečovek“ može biti pored, ali isključivo ako se podvrgava „našoj“
volji.
Nije ovo priča o metafizici ili o dobrobiti nauke za ljudski život.
Ne zaboravimo, u samo dva meseca „naša volja“ uspela je da opovrgne
nalaze raznih znanja, iskaze merodavnih naučnih tela, stručnu izdavačku
praksu i rad ministarstva, odnosno države. Pitanje je: šta je sledeće?