Adriana Zaharijević: Šta će biti s Anom?

Gej premijerka u zemlji bez gej prava. Stil upravljanja bratski, kancelarijski, ponekad huliganski, zagledan u šefa i uvek na isti način: vlast treba zaštititi od građana i na njih prebaciti svu odgovornost.

26. maj 2022, 11:26

Izgleda da je samo jedna stvar izvesna u političkom životu Srbije: drugi predsednički mandat Aleksandra Vučića treba da započne tokom iduće sedmice. Iako bi taj mandat trebalo da se ozvaniči pred parlamentom u novom sazivu, zakletva će, sva je prilika, biti položena pred starim. Istini za volju, u kalendaru Narodne skupštine do kraja meseca nije zakazan nijedan događaj. Predsednik je skupštinu raspustio 15. februara, otkada je i vlada u tehničkom mandatu. Izborni proces nikako da se okonča, ali kad i Veliki Trnovac ponovo izađe na birališta polako će se pristupiti ponovnom ustanovljenju rada tih sekundarnih institucija, skupštine i vlade, u punom kapacitetu i u skladu s Ustavom i zakonima.

Mnogi su se bavili razlozima za odlaganje njihovog konstituisanja. Jedni tvrde da je reč o pragmatičnom potezu usred krize, te da deluje izglednije da će se rat u Ukrajini završiti pre no što će Srbija dobiti zakonodavnu i izvršnu vlast. Drugi pak veruju da je reč o surovom srpskom realizmu – samo jedna institucija ne može raditi u tehničkom mandatu, dok sve ostale u drugoj formi nisu ni potrebne. Tu je i treći momenat. Predsednik voli obećanja koja se rastežu da bi njihov efekt bio intenzivniji, ali i faktor iznenađenja, kao u oktobru 2020, kada smo 129 dana čekali na neverovatno, a gotovo identično ustrojstvo nove-stare vlade. Mene, međutim, zanima šta će biti s Anom. Hoće li srpska politika od jeseni biti obeležena frazom Ana nije tu? Da li će srpsku kuću posle pet godina najzad voditi domaćin, neko kao Palma, ili će se predsednikov san o revoluciji u oblasti rodne ravnopravnosti nastaviti nekim novim iznenađenjima? Ili je pak bilo dosta revolucije, dosta rodne ravnopravnosti, dosta gej-frendli spoljne politike, da se konačno vratimo tamo gde nam je i mesto, u prošireni sabor SPC-a s predsednikom na čelu? Najmuškije društvo kakvo i priliči teškim odlukama koje su pred Srbijom.

Pre pet godina Srbija je izgleda bila pomalo nalik Alisi koja je mogla poći ’ovim putem’, ’onim putem’, a u načelu je bilo svejedno kuda će se baš zaputiti. Moglo je malo i ovamo i onamo. Na ’ovom’ putu smo išli opremljeni putinofilijom, na ’onom’ opremljeni gej premijerkom. Putin ne voli gejeve, zato njemu ne šaljemo gej premijerku. S druge strane, za one koji su do juče mislili da Srbija, patrijarhalna, nazadna, ne može da krenem ’onim’ putem, pokazali smo da se varaju. I ne samo to, očitali smo im lekciju iz LGBT+ sloboda i rodne ravnopravnosti. Pre Ane, samo je Johana Sigurdardotir bila premijerka lezbejka, ali to je Island, pa se takoreći i ne važi.

Sigurno je neobično što osobu na najvišoj poziciji u vlasti sopstvene države oslovljavam imenom. Dva su razloga za to. Jedan je očigledan, sledim predsednikov primer. Ana i šef ostaju neka vrsta udruženog Luisa Kerola koji osmišljava Srbiju s one strane ogledala, u jednoj čudnoj zemlji čuda, u kojoj je malo toga čudesnog, a svačega čudnog. Drugi razlog je, međutim, važniji, feministički. Kao feministkinju, zanima me položaj žena u politici, te je samim tim žena na čelu vlade pozicija koju pozdravljam i za koju od srca navijam. Uostalom, mnoga merodavna istraživanja su pokazala da učešće žena u politici, osobito na najvišim pozicijama, utiče na to koja će se politička pitanja razmatrati i kakva će se rešenja predlagati. Žene će se radije baviti politikom koja u prvi plan stavlja kvalitet života, i češće će isticati položaj žena i manjina. Na mnoštvu primera u svetu je dokazano da žene u svom političkom zalaganju češće i intenzivnije prelaze stranačke linije, da je njihov stil upravljanja manje hijerarhijski, participativniji i kolaborativniji. Takođe, žene se u politici češće i više bave socijalnim pitanjima, jer su osetljivije na interese zajednice i odgovornije prema svojim biračima. Upravo iz tih razloga, one se više zalažu za održanje mira kroz procese stabilizacije, rekonstrukcije i sprečavanja daljih konflikata. Najzad, zbog svog specifičnog pristupa politici, koji je delimično uslovljen i njihovim istorijski kasnijim ulaskom u politički život, žene podstiču poverenje u demokratske i predstavničke institucije, osobito zato što su im prioriteti u oblastima obrazovanja, zdravlja i drugih razvojnih pitanja.

Neko će se sigurno usprotiviti i reći da ima i muškaraca koji rade kolaborativno, u cilju mira, osetljivi na svoje birače i posvećeni pitanju zdravlja i društvene nege. Neko drugi, možda i poneka feministkinja, reći će da nisu sve žene, samim tim što su žene, takve da se lako uklapaju u ovoj opis. Setimo se samo čelične ledi, muti Merkel (koja je stidljivo prizvala svoj feminizam prvi put tek posle 16 godina kancelarske karijere), desne komšinice Kolinde Grabar Kitarović, Magdalene Anderson, premijerke Švedske koja je posle gotovo dva veka švedske neutralnosti podnela zahtev za pristupanje njene zemlje NATO savezu. Izuzeci potvrđuju pravilo. Ali Ana je među njima verovatno najveći izuzetak. ’Gej’ premijerka u zemlji bez gej prava. Stil upravljanja bratski, kancelarijski, ponekad huliganski, uvek zagledan u šefa kojem bi ona trebalo da je ’šefovica’. Zaokupljena zdravljem i razvojnim pitanjima, u kom god svojstvu da se njima bavi – kao predsednica Kriznog štaba, predsednica vlade, poverenica Gradskog odbora Beograda SNS-a – uvek na isti način: vlast treba zaštititi od građana i na njih prebaciti svu odgovornost. Ako njen šef podučava narod i daje sve od sebe da ga narod razume, Ana je tu da narod kažnjava što nije razumeo, što još nije naučio, što je razmažen i stalno hoće još. Još hleba, još zdravlja, još prava, još institucija, još demokratije. Svega čega je za Aninog vakta nekako ispalo manje. Anu zajednica nije izabrala, pa prema njoj nije bila ni odgovorna, a tehnokratski način rada, koji joj je isprva bio najveći adut, ne spada u za narod lako prevodive fraze. Iako njoj, istina, nije palo u deo da čuva mir u komšiluku i preko granica, nije se osobito istakla ni u ovoj oblasti. Posle nadaleko čuvenih ’ljudi iz šume’, odlučeno je da o unutrašnjem miru vode računa Vulin i Dodik, uz blagi nadzor s Andrićevog venca. Otkako je u spoljnim poslovima nešto drugo postalo kudikamo važnije od pinkvošinga, i tu se povukla u senku fraziranja o mudrosti i hrabrosti mudrijih od sebe. Ana je malo uradila za socijalna pitanja, sem što je aktivnim participiranjem u opštoj neoliberalizaciji Srbije značajno doprinela povećanju srpske socijale. Malo je, ili ništa, uradila za žene, jer je u poplavi #verujemti, #nisamprijavila i #bungabunga, sasvim ostala po strani, potpuno nezainteresovana za pol s kojim deli žensku sudbinu. Možda zato što je ne deli? U jednom je sigurno ne deli ni sa jednom majkom u Srbiji: njoj čak i predsednik čestita na rođenju njenog deteta koje nije sama rodila. Da je sreće, bar bi taj legat za sobom ostavila, bar samoj sebi u amanet, da dete može da izvede iz zemlje kao roditelj ili bar kao partnerka roditelja.

Šta će biti s Anom, najvećim iznenađenjem koje nam je šef dosad priredio? Hoće li ostati sa nama i tokom najteže zime od 1945, ili, pre, od 1993? Da li će nam biti potrebna sada kad naš put mora biti ili zapadni ili istočni? Jer, za zapadni je put očito daleko više potrebno od toga da se na njega krene s gej premijerkom. Brine me perspektiva tog predsednikovog ključnog saputnika, kud god da se na kraju zaputimo. Ali, za Anu ne brinem. Izvesno je da na tragu uspešne petogodišnje karijere više nigde neće biti primorana da odvrće sijalice, pa bilo da ostane u zemlji u kojoj nije – i ne može biti – registrovana kao gej majka, bilo da ode nekud gde će to biti moguće, uprkos ratnoj skupoći energenata.

Peščanik.net, 26.05.2022.