Drhtao sam. Desna noga mi je bjesomučno stiskala papučicu gasa, a lijeva neurotično pocupkivala. Ruke su znojavo curkale po volanu. Znam kod koga idem, ali zašto baš sad, e to ne znam.
Monsune je zamijenilo ljeto i to kakvo! Ulazim u Derventu i primjećujem kako se Ukrina vratila u svoje korito. ‘Oću u Kalenderovce. Tamo živi ON. Grlo mi se namah suši kad mi se NJEGOV lik preseli iz podsvijesti pred oči. Iako ga nisam vidio skoro dvije decenije znam šta da očekujem i bojim se.
Zvali smo ga Dudek. Stariji od nas par godina, vižljast dječak, imao je nekako lisičije lice i bio dobar golman. E, da, pomisliće neki da je nadimak Dudek stekao po onom Jiržiju, takođe golmanu, međutim, ironično, to je nemoguće, zato što se ovaj moj Dudek plazao za loptom desetak godina prije Poljaka. Odvlačim misli.
Eto me pred kućom. Grbava, krezuba prilika izlazi i bulji u kola. Zaledio sam se. Izlazim, kao u polusnu i gledam ga.
Dudek, uvlačeći dim cigarete, koja visi namjesto nepostojeće trojke, ljubi svojim pogledom nešto nalik na patike.
-Znam ko si, ne bih te prepoznao ovako, ali su mi rekli da ćeš doći, mrmolji grbavac.
-I?
-Ništa, ne znam šta bih ti rekao, ni meni nije lako…od onda čestito ne spavam.
-Baš me briga (progovori mržnja iz mene), ko to danas mirno spava?
-Pa, šta hoćeš, evo ubij me odmah, ako ti je lakše, ionako od mene ništa nije ostalo. Rak… Znaš, kad se sve to izdešavalo, poslali su me na radnu obavezu. Sa Muslimanima sam kopao rovove, bilo mi svejedno. Tukli me svi, k'o kakvu stoku. Poslije rata sam dobio 7 godina i odležao sve i dan. Nisam se bunio, a i što bih. Na Tunjicama sam se i razbolio. Poslije sam lutao, pa mi neki čovjek dao ovo šupice da me kiša i snijeg ne dokusure. Kad me neko zovne, ja mu iscijepam drva, prekopam kanal, šta god, samo da preživim. Ali bogami sam ufitiljio. Eto, ne znam šta bih ti više rekao…
-Šta da ti radim (slegoh ramenima).
I onda u tom momentu, nešto se skršilo u meni. Čini mi se da sam bukvalno mogao čuti kako se lomi.
-Opraštam ti, (čuo sam svoj glas i vidio svoju ruku ispruženu, kako mirno čeka na rukovanje).
Rijetko kad je tolika doza teatralnosti, patetike ali i iskrenosti u istom trenu bila na jednoj poljani.
Držali smo se za ruke, a grotesknu scenu je nadopunjavalo njegovo ripanje, nešto najpribližnije plaču. Koliko ćemo još ovako, hoću li mu ja pustiti ruku, hoće li me zagrliti? Ne sjećam se više sve ja postalo maglovito i ubrzano.
Razbistrilo mi se u autu, negdje oko Prnjavora. Na radiju je žalopojio Damir Urban, šta li.
Osjetio sam nevjerovatno olakšanje, bio sam srećan, odistinski.
Dušan (Dudek) M. je u noći 1. februara 1994. izašao pijan iz kafane. Repetirao je svoju najbolju prijateljicu, AK-47, i ispalio rafal put zvijezda. Drugi rafal nebo nije dobilo. Dudek se pokliznuo na ledu, a meci su rikošetirano zaplesali iz puške. Ubio mi je dva najbolja prijatelja. Svakom po metak, odbijanac. Bilo je dovoljno. Nesreća, šta li je?
Te noći sam ostao sam, istraumiran, uplašen i unakažen. Dudek mi je ostavio noćne more, fobije, ali ostavio mi je i nešto mnogo strašnije.
U meni je svih ovih 17 godina bio zarobljen jedan Golum, jedno zlo, koje sam čuvao sve ovo vrijeme samo za sebe! Njegovao sam ga i po potrebi mržnjom hranio. Javljao se rijetko, ali efektno. Nisam čovjek od mržnje, ali u pojedinim momentima, radio je to za mene moj Dudek, moj Golum!
I sad sam ga se riješio. Ostao je u meni prazan četvorosoban stan ništavila, koji moram ispuniti nečim i deratizirati od privatne mržnje. Postao sam konačno slobodan. Mikrokosmički, ali ipak slobodan.
Rođaci, sasvim sigurno svi imate po jednog Dudeka u životu. Oslobodite i njega i sebe! Poslije ćemo o opštim mjestima i velikim temama.
Oproštaj je tako jebeno dobra stvar!