„Senzacionalno“ obraćanje Dmitrija Medvedeva upućeno s radnog mesta vernog čuvara upražnjenog carskog trona, a namenjeno auditorijumu sastavljenom od crème de la crème ruske diplomatije, bila je ustvari tokom sve ruske istorije večno ponavljana, i već do mučnine i bola poznata priča.
Pročitajte 9-i dio putopisa našeg saradnika Siniše Vlaisavljevića koji je uz tehničku pomoć telefona, a uz svesrdnu pomoć svoje mašte i želje za putovanjima, zabilježio ovaj jedinstven i intiman doživljaj svog proputovanja kroz Ekvador, Boliviju, Čile i Argentinu
Dvadeset trećeg februara, jedna sedamnaestogodišnjakinja iz Severne Koreje prešla je granicu preko zaleđene reke Tumen i ušla u Kinu, postavši tako istovremeno i izbeglica i begunac. Song-hi (zamolila nas je da je tako nazovemo) je omalena devojka okruglog lica, sa sitnim bubuljicama po čelu. Došla je iz Musana, rudarskog grada, gde je išla u prvi razred srednje škole. Omiljeni predmet joj je bila matematika. Nameravala je da posle mature upiše učiteljski fakultet u obližnjem gradu Hoerjongu. „Nisam najbolja učenica u razredu, ali sam vredna“, kaže ona. Iako je školovanje u Severnoj Koreji navodno besplatno, učenici sami kupuju užinu i knjige, a očekuje se i da svojim nastavnicima daju poklone u novcu, jer su ovi toliko slabo plaćeni da ne mogu da prežive bez dodatnih prihoda. Song-hini roditelji su štedeli za njeno školovanje, pošto nijedan od njena dva brata nije pokazao sklonost ka učenju. „Ako iko iz ove porodice bude išao na fakultet, to ćeš biti ti“, rekao joj je otac.
Što je to obuzelo Katalonce, zašto tako žarko žele svoju državu nakon svih filozofskih i inih razmatranja slabosti zatvaranja u usko nacionalno, pita se komentator Perišić. Zašto građani jedne autonomne regije koja uživa višejezičnost, vlastitu policiju, parlament i vladu požele osnovati državu zasebnu od svjetskog prvaka u nogometu, zasebnu od domovine Goye i Cervantesa koja je na uzorno demokratski način svladala užasno nasljeđe građanskog rata i fašizma?
U Njujorku su tokom maja, tradicionalnog meseca protesta protiv nuklearnog naoružanja, na marginama burnijih dešavanja (konferencija UN posvećena Sporazumu o neširenju nuklearnog oružja – The Nuclear Non-proliferation Treaty, NPT, i neuspeo teroristički napad na Tajms skveru), održana dva susreta žrtava holokausta i nuklearnog bombardovanja Hirošime i Nagasakija. Prvi je bio u organizaciji metodističke Crkve sv. Pola i sv. Andreja i japanskog Šin budističkog hrama Đodo Šinšu Honganji-Ha, drugi, Muzeja jevrejskog nasleđa i istog budističkog hrama.
Otpuštanjem generala Stenlija Makristala, jer je drsko i prostački kritikovao sebi nadređene civile pred svojim pomoćnicima i izveštačem časopisa Rolling Stone, predsednik Obama je potvrdio princip civilne kontrole vojske. Ubedivši generala Dejvida Patreusa, najtalentovanijeg oficira svoje generacije, da prihvati Makristalov položaj, predsednik je spretno rešio svoju „krizu generala“, koja je pretila da ugrozi misiju u Avganistanu. Trodnevni problem s ljudstvom je rešen na najbolji mogući način po Belu kuću, ali pošto se radi o simptomu većeg ratnog problema, galama oko Makristala će odjekivati dugo nakon što njegove neprilične opaske utihnu.
Zemlju nismo nasledili od naših predaka, već posudili od naše dece. Indijanska poslovica
…Ili Mrtvo more. Naime, reč je o predlogu američkog komičara Stivena Kolberta (Stephen Colbert) za rešenje do sada možda najveće ekološke katastrofe zbog koje bi Meksički zaliv mogli preimenovati u Crno more. Neko je zatim prokomentarisao da je još adekvatnije nazvati ga Mrtvo more. Kako su oba imena već u geografskoj upotrebi, novi naziv za mesto još jednog čovekovog zločina prema Prirodi, ekološku katastrofu u Meksičkom zalivu, mogao bi biti Crno Mrtvo more.
Šokantne vesti o poslednjim procenama potencijalnog mineralnog bogatstva Avganistana, koje je već bilo delimično poznato, ali je sada potvrđeno sa dva sistematska pregleda iz vazduha 2006. i 2007, već se prećutkuju kao mogući izvori novih problema u toj zemlji. Ogromne zalihe gvožđa, bakra, zlata i litijuma (ključnog sastojka za proizvodnju baterija u laptopovima) ne samo da mogu podstaći talibane i njihove saveznike da ponovo pokušaju da preuzmu državu i tako se obogate, već bi mogle i da motivišu druge neprijatelje te zemlje: vođe paravojnih formacija, parazitske oligarhe i one njene susede koji nisu toliko probirljivi kada se radi o budućoj avganistanskoj vladi. Ne tako davno, pod pritiskom Amerike smenjen je avganistanski ministar rudarstva, jer je navodno primio mito od 30 miliona dolara, kako bi obezbedio ogroman ugovor o eksploataciji bakra Kini, zemlji čiji je resurni imperijalizam već sramotno očigledan svuda, od Severne Koreje do Darfura.
Dobro, znam da je ovaj naslov pomalo ukraden od Safeta Isovića, ali zaista se tako može opisati moje putovanje koje sam sebi priredio u posljednje dvije sedmice. Putovati autom, i to potpuno sam, može biti jedna veoma opasna, ali u isto vrijeme vrlo zanimljiva opcija, pogotovo ako su vam izbor Vinkovci, Maribor, Amsterdam, Frankfurt, Balaton i Budimpešta.