Dok sam pre neki dan rasčišćavao svoj podrum, naišao sam na Njujork Tajms od petka 13. aprila 1990. Naslovi govore o tome kako se istočni Nemci izvinjavaju za nacističke zločine, o opravdanjima koje Amerikanci traže za svoj neizlazak na izbore, o tome kako je predsedniku Bušu dijagnostikovana početna faza glaukoma i o Pulicerovim nagradama koje su objavljene dan ranije. U samim novinama može se naći članak o nezadovoljstvu sovjetskih vojnih krugova predsednikom Gorbačovim zbog toga što je komunistička partija odustala od monopola na vlast, o preseljenju dvadeset ortodoksnih jevrejskih porodica iz Jerusalima u stanove u hrišćanskoj četvrti u Starom gradu, što je izazvalo proteste stotina hrišćanskih sveštenika, pa su ih vojnici koji su obezbeđivali doseljenike rasterivali suzavcem, o tome kako je Britanija zaplenila ogromnu livenu čeličnu cev koju je britanski proizvođač namenio izvozu u Irak, jer su carinici zaključili da bi se ona mogla iskoristiti za raketni bacač sa dometom od više stotina kilometara – iako je izvršni direktor kompanije izjavio da bi se cev raspala u paramparčad ako bi neko pokušao da je iskoristi kao oružje. Sve ovo zvuči tako poznato.
Početkom leta, moj konzervativni prijatelj Dejvid Frum je imao duhovitu opasku. Rekao je da je evolucija desničarskog iživljavanja nad predsednikom Barakom Obamom slična razvoju američke pornografije.
Danas je crni ponedjeljak u Švedskoj. I pored 200 godina mira, bez rata, kontinuiteta demokratije, političke pragmatičnosti koja je ipak svim građanima obećavala najosnovnija ljudska prava, uspjela se kao crv, ponovo ubaciti ideja o nacionalnoj – da ne kažem rasnoj – čistoći, o nemješanju s drugim prljavcima, o kvaziproblematizaciji imigrantske situacije, o islamu kao nečemu dijametralno suprotstavljenom kršćanstvu
Prvi dodir sa realnošću imali smo na aerodromu Pjongjang kada su nam konfiskovali mobilne telefone. Bio je to pravi dokaz državne kontrole, neposredan i šokantan.
S faktičkim rušenjem Svjetskog trgovačkog centra 11. septembra srušile su se i dvije središnje zgrade zapadnjačke civilizacije: postojeća religiozna (imaginarna) i postojeća filozofska (simbolička) zgrada.
U volji za izbavljenjem, kako religioznim tako i revolucionarnim, leži stremljenje za oslobađanjem iz lanaca bivstvujućeg kao takvog i u cjelini. Riječ je o metafizičkom pokušaju razbijanja bivstvovanja, pokušaju koji je vođen željom za osvetom, resantimanu prema bivstvovanju, koje je kao takvo neodvojivo od ništine. Razbijanje bivstvovanja trebalo bi nas iz simfonije radosti (bivstvovanja) i užasa (ništine) uzdići u područje čiste radosti, u pokrajinu blaženosti kao radosti s onu stranu bivstvovanja: radosti pod svjetlom (ideje) Dobra, Dobra koje je, zbog svoje metafizičnosti, iznad čovjeka i njegove prirode smrtnog bića.
Pre sedamdeset godina, 1940, u jednom naučno-popularnom časopisu objavljen je omanji članak koji je pokrenuo jednu od najpoznatijih intelektualnih rasprava 20. veka. U tekstu na prvi pogled nema ničega što bi objasnilo njegovu kasniju slavu. Ni u naslovu, „Nauka i lingvistika“, ni u samom časopisu, „M. I. T. revija za tehnologiju“, za većinu ljudi nije bilo ničega glamuroznog. A ni autor, inženjer hemije zaposlen u osiguravajućem društvu i honorarni predavač antropologije na Jejlu, nije izgledao kao kandidat za mesto u hramu svetskih superstarova. Ali je upravo Bendžamin Li Vorf (Benjamin Lee Whorf) lansirao privlačnu ideju o jeziku koji vlada umom i njegovo zavodljivo štivo navelo je celu jednu generaciju da poveruje da maternji jezik određuje šta smo sposobni da mislimo.
Članovi mongolske neonacističke grupe „Bela svastika” („Tsagaan Khas”) dižu svoju desnu ruku ka crnim bunkerima i blistaju u pozdravu svojoj naciji: „Živela pobeda”! Slave Hitlerovu vernost etničkoj čistoći.
Bilo je lepo dok je trajalo, premda se na svim silnim prilozima o odlasku američkih trupa iz Iraka ipak sasvim lepo vidi da su vojnici jako radosni što napuštaju tu zemlju i da ne pokazuju ni trunku griže savesti što je ostavljaju u praktično jednakom haosu u kom su je i zatekli. Zaboravimo trenutno na sâm rat i sve njegove žrtve, u sedam poratnih godina u Iraku je poginulo na hiljade američkih vojnika kao i na desetine hiljada iračkih civila, tom državom danas vladaju haos, siromaštvo, nesreća, zemlja je zauvek zagađena osiromašenim uranijumom, iračka vlada je nefunkcionalna, dok na terenu divljaju svakojaki pobunjenici a bombaši-samoubice neprestano odnose ljudske živote, raznoseći se po pijacama, trgovima, državnim institucijama